ZLATKO JELISAVAC: Lebdenje nad ponorom

02 Dec 2013

Trijumf zla i bezdušja

Čitam vesti razne i ne mogu se načuditi; ovoliku količinu gluposti, malodušja i neempatije odavno ne videh, ne čuh, ne pročitah. Šta nam se to događa, ljudi moji? Bio ono i Slobin vakat, bilo teško, nepodnošljivo, ali smo znali sa kim i protiv čega se borimo; ovo sada zlo poprimilo neke sablasno-levijatanske forme i ne znaš kako da se ophodiš sa njim. Srpska javnost je toliko sluđena da više i ne reaguje na očigledne stvari tipa kriminalnih radnji, zločina i otvorenog kršenja osnovnih ljudskih prava. Ona čuvena gnoma da više puta ponovljena laž postaje istina – u Srbiji je našla svoje puno ispunjenje i to tako hiperrealno da istini najmanje verujemo. Nisam ljubitelj teorija zavere i poklonik sam one Ničeove recepture u analizi stvarnosti: vrelo srce i hladan razum! No, ovo što se kod nas događa je potpuni trijumf zla i bezdušja i teško je i za srce i za razum da to proživi i promisli; a i dokle više aman-zaman ljudi?

“Postavljanje spomenika Njegošu znak je nezaborava. On ostaje večno iza nas i naše ideje, iza Emira i svih ljudi koji su dali svoj doprinos ovom zdanju”, istakao je Dodik. Bećković je poželeo dobrodošlicu Njegošu – gospodaru u grad u koji je, kako je rekao, on morao da dođe. “Dobro došao, gospodaru, u grad koji je sagrađen da bi ti imao gde i kod koga da dođeš. Ovim se ispunila želja i tvog duhovnog sina da se vratiš tamo odakle si nekada davno otišao, a čini se da nisi nikada ni odlazao”, rekao je Bećković. Naglasio je da je Njegoš došao u grad koji je Kusturica podigao u vremenu kada su gradovi, mostovi i spomenici rušeni. “Kusturica je od tih kamenova, kojima je i sam kamenovan, ponovo podizao ulice, mostove, spomenike, a među njima je i tvoj trg i tvoj spomenik”, istakao je Bećković. Kusturica je poručio da je Njegoš pojava koja je izrazila duh srpske slobode, a postavljanje spomenika je zahvalnica njemu – duhovnom ocu i misliocu, koji je svoje životno delo stvarao i kao vladika i kao duhovnik.
(RTS, 30.11.2013. – Otkriven spomenik Njegošu u Andrićgradu)

Kakva je ovo poruka? Nemam ja ništa protiv Njegoša, ali da li se razmišljalo šta se to poručuje građankama/građanima BiH kada Bećković poželi dobrodošlicu „gospodaru“? I šta uopšte znači da frankenštajnska tvorevina Emira Kusturice zvana Andrićgrad? Ako je Kusturica već hteo da podiže …“od tih kamenova, kojima je i sam kamenovam“ nove ulice, mostove i spomenike zašto onda nije, u duhu pomirenja i dobre volje, podigao spomenik Mehmed-paši Sokoloviću? To bi bio čin kojim bi se ukazala „andrićevska“ težnja ka pomirenju i spajanju onoga što nas tako dugo kroz istoriju muči. Andrićeva simbolika mosta je u tome da ostvari vekovne težnje naroda koji žive na bosanskom području i konačno nađu modus saživota na istoj zemlji, ali bez obzira na težnje „našeg nobelovca“, uvek bi se našao poneki „kusturica“ da sve ovo prebaci na lično-nacionalni plan. Mostovi se grade dugo uz puno planiranja, zalaganja i volje da se spoje razdvojene strane, a lako se ruše dejstvom malodušja i neznanja. Pročitajte ponovo Andrićev roman Na Drini ćuprija, pa razmislite malo i o Andrićevim ličnim intencijama; sigurno mu nije bila želja da se njegovo ime i delo koriste za ličnu promociju jednog režisera sa problemom nacionalnog identiteta. Andrićevi mostovi su čuda od lepote i njihova simbolika je raznovrsna i inspirativna za budućnost; setite se Mosta na Žepi, gde Andrić opisuje most: „Izgledalo je kao da su obe obale izbacile jedna prema drugoj po zapenjen mlaz vode, i ti se mlazevi sudarili, sastavili u luk i ostavili tako za jedan trenutak, lebdeći nad ponorom“. Spajati, praviti mostove nad ponorom, to je bila Andrićeva „misija“ u njegovom književnom radu, a tako je i ispričana „priča“ o Mehmed-paši Sokoloviću kome je u očima i srcu ostao ponor iz njegovog rodnog kraja. Opisuje taj ponor Andrić kao oštar bol pod srcem od kog Sokolović ima osećaj da mu se samo srce cepa i deli – isti onaj bol koji će osetiti kada ga poseče zaverenička sablja; isti onaj bol koji je osetio kada su ga vodili od kuće i koji ga je podsećao na rodni kraj. Možda je Sokolović tu bol želeo da prevaziđe izgradnjom mosta, da nadomesti ono što je zauvek izgubio; a možda mu je to bio i sudbinski zadatak. Nije ni bitno, jer iza ljudi ostaju dela i kada se zaborave njihovi lični motivi i unutrašnja previranja. E zbog toga svega treba podići spomenik Mehmed-paši Sokoloviću, jer njegova sudbina i most koji je napravio predstavljaju i prošlost i budućnost same Bosne i naroda koji tamo žive. Mostovi postoje, pored svoje praktične funkcije, da bi nas podsetili na jednu prostu stvar: oni spajaju ljude, a ne razdvajaju. Ali to je opet stvar viđenja jer neki ljudi, poput spomenutog režisera, mostove vide samo kao „faktor“ razdavajanja jer imaju potrebu da budu nešto drugo, što nisu i što verovatno neće nikad ni biti. Ako čitate i poznajete Andrića onda znate da ovaj pisac sigurno ne bi želeo da mu se podižu „gradovi“, osobito ne oni koji bi dočekali „gospodara“ samo jednog naroda.

Šta ćeš, dođe tako vakat da zavlada fukara, a pametan se čovek sklanja da sačuva živu glavu i čist obraz. I nemam više volje, a ni snage, da dalje „analiziram“… Hteo sam još neke skorašnje događaje da prostudiram, ali ne mogu, gadno mi i loše se osećam. Sad sam se setio one „scene“ iz romana Na Drini ćuprija kada su radnici skinuli skele sa tek sagrađenog mosta i kada je on zablistao nad Drinom. I najveći skeptici i tihi borci koji su Turcima želeli neuspeh i sramotu (što je razumljivo i legitimno) ostali su nemi i zadivljeni nad tolikom lepotom. To su ti momenti koje je nenadmašno opisao Andrić, a koje upravo simbolizira i spaja „njegov“ most „lebdeći nad ponorom“. Andrićevi mostovi spajaju obale i prevazilaze ponore i tako će biti i kada neki akademici i čuveni režiseri već budu odavno zaboravljeni.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!