ZLATKO JELISAVAC: Krvava slova istorije

21 Nov 2014

O diskursu (ne)sreće

A hronika mirnih i srećnih godina je kratka.
(Ivo Andrić, “Travnička hronika”)

Nemački filozof G.W.F. Hegel je rekao da su srećni periodi u istoriji jednog naroda prazne stranice te iste istorije, što će reći da se istorija piše „krvavim slovima“ i da govori (povest) o patnjama i stradanju ljudi koji su učesnici/glumci na istorijskoj pozornici. Tako je Hegel bio mišljenja da su Francuzi postali „istorijski narod“ onda kada su izvojevali pobedu protiv svojih vladara, to jeste onda kada su postali republika. Ova pobeda „naroda“ biće ključna u reformiranju i stvaranju nacije kao nosioca identiteta moderne države (u Francuskoj u doba Rrevolucije 1789. polovina „Francuza“ nisu govorili francuski) i biće revolucionarni plamen koji će se nezadrživo širiti i na ostale evropske države (Gete je u Nemačkoj priželjkivao dolazak Napoleona jer je mislio da će on nemačkom narodu doneti slobodu – u duhu francuske revolucije – i prosperitet u smislu stvaranja moderne države, a isto tako se i španski slikar Goja nadao slobodi kada stigne Napoleonova „revolucionarna“ armija).

Hegel je Revoluciju 1789. video kao istorijsku nužnost koja neminovno menja sudbinu evropskih naroda, a Napoleona je opisao kao jurišnika na belom konju koji raznosi nove ideje po celom kontinentu, a i šire; Napoleon je neka vrsta prosvetitelja (kao Volter ili Ruso) samo što umesto pera nosi mač. No, ovo je samo jedno lice medalje nužnih istorijskih promena ili ono koje je francuski filozof Mišel Fuko nazvao filozofsko-pravnim diskursom, dok „prava“ strana priče, ili pak ona alternativna, ispisuje se iz pera istorijsko-političkog diskursa kojim se iznose prikrivene namere istorijske nužnosti filozofsko-pravnog diskursa. Iza „slavne“ istorije krije se ona koja je manje slavna, ali ne znači i manje realna ili istinita, štaviše ona jeste prava istorija koja se događa, ali koja izmiče (namerno ili ne) piscima zvanično-pobedničke strane. Jeste, istoriju pišu pobednici, ali to i ne znači da je to prava istorija ili je, u krajnjem slučaju, samo jedna verzija istorijske priče (povesti). Ima u jednom Basarinom romanu sjajan prikaz ovog dvostrukog istorijskog pristupa gde vladar (Karlo Ćelavi, ako se ne varam) ispisuje svoju verziju „herojskih“ događaja dok njegov sluga nevidljivim slovima ispisuje „pravu“ verziju ili šta se zaista desilo. Basara ostavlja čitaocu da oceni koji je od ovih diskursa pravi, to jeste ostavlja nas u dilemi perspektivnosti same istine koja očigledno nije jednoznačna tako da nas „razapinje na krst“ (Basara) ili daje nam mogućnost da se sami postavimo u poziciju sudije i (ne)odredimo šta je istinito, pa nek nam je bog u pomoći. Ako mislite da je sve ovo neka postmodernistička ujdurma i namerno izbegavanje istine putem perspektivizma same istine onda pročitajte, ako niste, Fukoovu knjigu Reči i stvari, gde filozof pokazuje kako se ona herojska nužnost gubi još kod Servantesovog Don Kihota kao antiheroja koji je sluđen sopstvenom predstavom o vitezu-junaku dok je njegov sluga Sančo u stvari racionalni hroničar realnih događaja, tako da i ovde imamo dvostruki diskurs i prelamanje istine u najmanje dva pravca. Mada je, ruku na srce, o ovoj višestranoj istini najbolje govorio Fridrih Niče, koji se smatra i tvorcem tzv. perspektivizma i koji je prvi ukazao na prostu činjenicu da istina nije samo jedna, a da istorija nije nimalo herojska već naprotiv „odveć ljudska“.

Francisko Goja je bio kraljevski slikar i voleo je paštete sa kraljevske trpeze, ali je umalo izgubio tu privilegiju kada je podržao Napoleonovo osvajanje Španije misleći da će ovaj izvesti neke liberalne promene u njegovoj zemlji. Kada je Goja video zločine koje je počinila Napoleonova „revolucionarna“ armija počeo je da slika stradanja španskih patriota, običnih ljudi koji su se borili za svoju zemlju. Španski kralj mu je oprostio izdaju samo iz razloga što je Goja bio veliki slikar… Ali teško da je Goja sebi oprostio svoje revolucinarne „zanose“ i verovatno je i to bio jedan od razloga što je kasnije potonuo u ludilo. Delovanje herojsko-revolucionarnog istorijskog diskursa Goja je doživeo na sopstvenoj koži, osobito kada mu je oči otvorio onaj „podzemni“ istorijsko-politički diskurs koji je manje sklon sjaju i pompi, naprotiv više voli da razokriva skrivene strane istorije. Za Goju je Napoleon prešao put od heroja i osloboditelja do zločinca i mrskog okupatora, a ujedno je Napoleon i Gojin „diskursivni krst“ koji će čuveni umetnik nositi do kraja života jer kako on reče pesnik Branko Miljković: Najlepše pevaju zablude

Sigurno se vi sada pitate: A što ti sve ovo napriča/napisa, nesrećo jedna? Pa onako, za dušu, bez nekog bitnog razloga i potrebe… Možda zbog poslednjih dvadesetak „srećnih“ godina u kojima smo živeli kao junaci serije Srećni ljudi. Možda i zbog jednog malog upozorenja: “srećnom dobu“ došao je kraj! Kao što je i Andrić napisao u romanu Travnička hronika: „A hronika mirnih i srećnih godina je kratka.“ Pa vi sada vidite šta ćete…

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!