ZLATKO JELISAVAC: Kriza budućnosti

25 Jun 2015

U čijim rukama je naša budućnost

Sećaš li se da sam ti rekao kako je dug neophodan za tržišna društva? Da bez duga nema ni dobiti? I da bez dobiti nema viška? Sada dodajem i sledeće: proces koji stvara dobit i bogatstvo rađa i krah, rađa krize. Što je stabilniji razvojni postupak, to je motiv bankara da iskoriste svoje magične sposobnosti veći. Njihove čarolije, međutim – a da oni to i ne uspeju da primete – prelaze granicu crne magije i ubrzo zatim nastupa krah. Pri tome, krah nije ništa drugo do neočekivani nastup nestabilnosti dijahronijske ravnoteže, što za posledicu ima to da sadašnjost mora priznati budućnosti kako ne može da joj da ono što joj duguje. Ako je tržišno društvo u trenutku u kom počinje krah prepušteno samom sebi, u istom tom trenutku krenuće sveopšta lavina. Preduzetnici su nesposobni da reaguju jer su bankrotirali ili su na rubu bankrota. Isto to važi i za banke. Tržišta se gase. Obični ljudi stežu kaiš smanjujući koliko mogu svoje troškove. Na taj način, međutim, potražnja se još više smanjuje, zatvara se još više preduzeća, potrošnja se još više smanjuje, tržišta još više tonu i tako dalje. Ukratko – krah donosi krizu.
(Bankari kradu budućnost, Danas, 21.06.2015)


Janis Varufakis u svojoj novoj knjizi “Ovaj svet može da bude bolji” pokušava da neke bitne ekonomske teme ili ono što predstavlja srž današnjeg kapitalističkog sistema, objasni jezikom koji bi mogao da razume i tinejdžer (podnaslov ove knjige je “Moji razgovori s kćerkom o ekonomiji). Ako je suditi po onom odlomku koji je objavio list “Danas” u svom vikend izdanju, onda je Varufakisova kćerka natprosečno pametno dete jer, bez obzira na autorov pojednostavljen jezik, nije lako pratiti njegove ekonomske analize. Ono o čemu piše Varufakis ima još veću težinu ili pak i jedan poseban ugao posmatranja, ako uzmemo u obzir i činjenicu da je on, pored toga što je profesor ekonomije, i to na više evropskih univerziteta, i ministar finansija u grčkoj vladi, a i jedan je od ključnih ljudi u levičarskoj partiji Siriza, koja je na vlasti i za koju je radio ekonomski program.

Svima nama je dobro poznato kroz kakav pakao prolazi Grčka pokušavajući da nađe kompromis sa EU kako bi reprogramirala svoj dug i izvukla se iz dužničke krize. Siriza je zadobila poverenje Grka i došla na vlast na talasu obećanja o većoj socijalnoj pravdi, ali i na obećanju da Grčka više neće dopuštati da joj poverioci deru kožu sa leđa zbog ogromnih dugova koji su napravili bivši političari u saradnji sa bankama, a EU propisuje kako će izgledati ekonomska politika Grčke u budućnosti. Da li su u tome uspeli? Grčka je pred bankrotom i bankarski poverioci su uporni u tome da Grčka mora da nastavi da vraća dugove kako je već pre dogovoreno, a Cipras (vodeći čovek Sirize i premijer Grčke) opet je, sa svoje strane, uporan u tome da se mora naći neki bolji i pravedniji način kako bi se dužnička kriza prevazišla. Sledi rasplet koji će, ako ne dođe do dogovora, dovesti do nesagledivih posledica po Grčku, a možda i po celu EU.

Varufakis, slično Marksu, polazi od “teorije krize” i smatra da su banke glavni uzročnici kriza, jer svojim neodgovornim “posuđivanjem od budućnosti” kreiraju probleme u sadašnjosti. Sam dug nije ništa drugo nego to posuđivanje iz budućnosti, a banke kada preteraju sa zaduženjem, dolazi do pucanja finansijskog mehura kojeg su same stvorile i krize u kojoj trpe svi, a ne samo banke, ustvari banke i najmanje trpe, jer država će (preko centralne banke) uvek reagovati kako bi spasila sistem od propasti. Pojedine banke mogu da propadnu, i to nije sporno, ali ako bi ceo sistem došao u opasnost, onda država “mora” da odreaguje kako se ne bi urušio kao kula od karata. Upravo nam se to desilo, i još uvek se dešava, u poslednjoj svetskoj krizi koja je krenula iz SAD, a onda se kao oluja prenela na ceo svet. Kao što je danas kretanje kapitala globalno, i događanje kriza postalo je svetsko i niko ne može da se izvuče iz ove magične igre u kojoj, tek kada se dese krahovi (kada prevlada crna magija – kako Varufakis rezonuje), sebi postavljamo pitanje o tome šta se desilo i kako će se to odraziti na našu budućnost.

M. Hajdeger je napravio pravu revoluciju u filozofiji kada je samo vreme postavio kao fundamentalnu odrednicu bivstvovanja, a budućnost kao jednu od ekstaza vremena, kao ključnu fazu vremenitog događanja, to jeste kao vremensku odrednicu koja predodređuje događaje – ma koliko to apsurdno zvučalo. Budućnost nas upućuje na sebe (kao pitanje koje u sebi već, na neki način, sadrži odgovor, jer pitanje je naputak ka odogovoru), jer ona, nekako, rukovodi našom sudbinom i ukazuje nam (određenim naznakama) kuda idemo i kako treba da živimo. Dobro, sad će me hajdegerovci živog pojesti što sam ovako pojednostavio njegovu filozofiju, ali, mea culpa, meni ovde njegovo određenje budućnosti treba radi poređenja sa Varufakisovim definisanjem duga kao posuđivanja od budućnosti. I kod Varufakisa budućnost ima sudbinsko određenje jer dugovanje ili posuđivanje može da naruši ravnotežu vremenitih odnosa, a samim time i stvoriti krizu: “Krah nije ništa drugo do neočekivani nastup nestabilnosti dijahronijske ravnoteže, što za posledicu ima to da sadašnjost mora priznati budućnosti kako ne može da joj da ono što joj duguje”.

A opet, sa druge strane, ukoliko se stvori ravnoteža duga između budućnosti i sadašnjosti onda se sve događa u harmoničnom redu ili je to, opet, samo predah pred novo pucanje balona i novo-staru krizu koja se ciklično ponavlja (što je opet još mnogo pre Varufakisa ustanovio Marks). Na osnovu iskustva koje imamo iz poslednje svetske krize, moramo priznati da je Verufakisovo tumačenje krize vrlo ubedljivo, osobito jer je izrečeno na način koji može da razume i tinejdžer (mada, opet kažem, neki baš pametan tinejdžer).

Pored “svetskog iskustva” sa krizom, Varufakisov ekonomski disurs progovora i iz gorkog ličnog isustva, jer se grčka kriza dešavala i dešava pred njegovim očima. Kriza duga nije samo prolazni problem koji je, mada sa velikom i fatalnom snagom, zakovao grčku ekonomiju, već je to problem celog sveta i srž kapitalističkog sistema ekonomisanja i vladanja. Zato je ova knjiga i “pojednostavljena” ekonomska analiza bitna za razumevanje ne samo kapitalizma već i sveta u kojem danas živimo, kao što je bitna i za razumevanje naše budućnosti kod koje se zadužujemo. Neodgovorno zaduživanje vodi nas u krizu koja će jednom dovesti do potpunog kraha ili sveopšteg rata koji ovaj put možda može značiti i kraj civilizacije.

Kapitalizam danas, u svom neoliberalno-agresivnom ruhu nije samo neprijatelj levičarskim ideologijama već i protivnik same demokratije, jer svojom tržišnom logikom počinje da sputava osnovna ljudska prava.

Ili smo se već previše zadužili? Možda više budućnost i nije u našim rukama? Ali da ne mračim… Ne morate biti ni Jovo Bakić, a ni Teofil Pančić, ni Toma Piketi, a ni Janis Varufakis, da razumete da je đavo odneo šalu i da će, ako se ne budemo borili, ograde oko nas biti sve više, opšta ne-ljudskost sve veća, a ponor sve dublji.

(Autonomija)