ZLATKO JELISAVAC: Krivi smo mi, opet

12 Jan 2017

Vlast nas je pročitala, računa na našu konformističku svest i nepostojanje kritičkog mišljenja

Još se samo tu i tamo može čuti konstatacija da nam nedostaje kritičko mišljenje, to jeste kritički osvrt na društvene događaje i pojave. Ovakvi glasovi su sve usamljeniji i tiši, jer ne mogu da se izbore sa navalom konformizma i autocenzure s(a)vesti. Kako nam se prostor javne ili društvene kritike toliko suzio da je ostao na „grbači“ tek ponekog usamljenog Mohikanca? Kako smo skoro zaboravili da je kritičko poimanje stvarnosti ne samo civilizacijska tekovina nego i etička vrednost?

Jedno društveno-samosvesno biće – što bi trebalo da određuje kategoriju građanke/građanina, ne bi smelo recimo da prihvati da nas premijer Srbije, na primer, već skoro celu godinu vuče za nos u slučaju rušenja Savamale. Ako smo već progutali to da se premijer bavi poslom policije i tužilaštva, onda bi istog morali da priupitamo: o čemu se tu radi i zašto čekamo toliko dugo na rešenje ovog problema? Premijer Vučić, zajedno sa svojom klikom na vlasti, računa na našu konformističku svest i nada se da ćemo vremenom zaboraviti na Savamalu i sve one „idiote“ (kako ih je sam Vučić okarakterisao) koji su naredili ljudima sa fantomkama da potpuno nezakonito ruše jedno gradsko naselje.

A Savamala je samo jedan deo velikog mozaika brljotina ove vlasti koje ona ne želi da reši i nada se da će ih i nadalje uspešno kriti ispod tepiha, to jeste da će javnost da zaboravi na ove slučajeve zaokupljena nekim novim događajima. Fabrikovanje sitnih i lažnih afera i njihovo inflatorno plasiranje u javnost ne služi ničemu drugome do prikrivanju prave istine i problema koji nas opterećuju i uporno vuku na dno. Taktika je jasna i tačno znamo šta možemo da očekujemo – zamor od afera i zaborav koji vrlo brzo prekrije konformiziranu svest ili joj pak probudi želju za novim „izazovima“.

Ali ova taktika jasna je samo onima koji je i kreiraju, kao i malobrojnim-upućenima u ove matrix-igre vladajuće klike i njihovih satelita. Većina građana i tzv. javnog mnenja se prepušta fabrikovanoj stvarnosti, to jeste going with flow, i lako biva izmanipulisana raznim informacijama i „činjenicama“, za koje se često pokaže da su bile čista laž, ali za objašnjenje se naprosto nema vremena i mogućnosti, jer produkcija iluzija već stvara prostor za nove događaje koji ispunjavaju naše male i nevažne živote. Kritičkoj svesti, pa i takvoj kakva jeste sada – jadna i zakržljala, naprosto se ne dopušta šansa, a i ako promakne poneka kritička packa na račun vlasti to se momentalno proglašava atakom na premijera, a samim time i na suverintet i integritet države Srbije, od čega svaki pravoverni građanin zazire, jer ne želi postati “izdajnik svoje zemlje”.

A ge se nalaze dublji uzroci nedostatka kritičke svesti u ovoj državi? Uzroke možemo potražiti u višedecenijskom „udruženom poduhvatu“ raznih vlasti čiji je cilj da se kritička svest, u što je mogućoj većoj meri, razblaži, obesmisli, neutrališe ili čak proglasi za opasnom pojavom. Kada kažem vlast, pri tome ne mislim samo na političku moć već i na onu koja se odnosi na ekonomsku moć bez koje ova politička ne bi imala toliko uticaja kao danas. Uslovno nazvana – polit-ekonomska struktura vlasti već više decenija radi na razgrađivanju kritičke osnove našeg društva, a samo se menjaju akteri i nosioci realne moći.

U periodu devedesetih godina prošlog veka imali smo nagli i agresivan prodor nove partokratije, koja se uglavnom sastojala od starih i proveranih kadrova iz doba komunizma, usko povezane sa ekonomskim moćnicima kojima je upravo ova partokratija (tadašnji SPS) dala prvobitni kapital, ali pod uslovom da finansiraju njeno obitavanje na vlasti. Ova sprega nastala devedesetih i danas je itekako živa, sa ponešto izmenjenim akterima, a njoj je kritička misao – glavni neprijatelj!

DOS koji je kao velika poiltička koalicija nekadašnje opozicije trebao bitno da menja sistem vladanja i odnosa sa ekonomskim činiocima moći to naprosto nije uradio jer je, što zbog unutrašnjih previranja i različitih interesa a što zbog nedovoljnih resursa, posustao u reformama, a to je opet dalo nadu i snagu nekadašnjim strukturama vlasti da pokušaju da se vrate na scenu. Nakon ubistva premijera Zorana Đinđića postaje jasno da od njegove vizije reformisane Srbije nema ništa i da većina građana naprosto nije spremna na ekonomsko odricanje poradi bolje budućnosti. Uz konstatne napade od strane starih struktura vlasti, koje su ostale duboko povezane i sa tajnim službama i uopšte militantno-policijskim domenom Srbije, tzv. demokratske snage gube moć i na vlast dolaze “reformisani” radikali (nekadašnji rukovodioci i članovi SRS) koji danas imaju maltene apsolutnu vlast.

Sve ove promene su se odrazile i modifikovale i kritičku svest, ali nažalost njena istorija je više, naročito sada za vreme vladavine novo-starog režima, usmerena ka opadanju vrednosti ili devalvaciji, a čini se i potpunoj transformaciji koja može da ima za posledicu dezintegraciju kritičke svesti ili njeno svođenje na nivo ikebane na javno-društvenoj sceni. Nova vlast (SNS sa satelitima) uspešno kombinuje stare modele iz devedesetih godina – kada govorimo o propagandnoj delatnosti koja se zasniva na spektaklu i kiču a usmerena je prema hipnotisanim građanima, ali i prema prema oslabljenoj i raštrkanoj opoziciji – kao i novije, tzv. liberalno-demokratske modele kada je odnos sa spoljnim svetom u pitanju. Oba ova modela sintetisana su i ugrađena u srce nove vlasti koja se uspešno bori sa „pošasti“ kritičkog mišljenja metodama na kojima bi im pozavideli i kreatori savremene propagande: Berni & Gebels.

Nereformisani i zastareli sistem obrazovanja i vaspitanja samo su olakšali prodor konformističke svesti i opšte nezainteresovanosti za društveno-političke probleme. Partokratski ili pak jednopartijski način razmišljanja, koji ima svoje korene u komunističkom sistemu stare Jugoslavije (mada, da se razumemo, ovaj komunistički sistem je, bez obzira na svoje autoritarne mane, imao mnogo konstruktivniji i pluralističkiji odnos prema kritičkom mišljenju od novijih partokratskih modela u Srbiji), doveo nas je do stanja neraspoznavanja pravih društvenih potreba i vrednosti. Interesi partije na vlasti su identifikovani sa društvenim interesima, a svaki kritički osvrt na ovakvo stanje se proglašava nevažnim, minornim ili pak, sa druge strane, opasnim po politički poredak koji se poistovećuje sa društvom.

Koreni naših problema su duboki i ne mogu se rešiti ad hoc rešenjima, čak i ako bi postojala volja, takoreći konsenzus o potrebi da se menjamo. Proces je to za koji će nam sigurno biti potrebno dosta vremena, potrebno je da prođe nekoliko generacija, kako bi zaživeli novi standardi, tako da nam i uz najbolju volju neće biti lako. Ali drugog puta nema… Ako nećemo da se okrećemo stalno u istom krugu.

Na kraju, odsustvo kritičke svesti dovela je do toga da danas imamo vlast koja je pokupila i ujednicila sve najgore od svih prethodnih vlasti u ovoj zemlji u proteklih nekoliko decenija.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!