ZLATKO JELISAVAC: Koliko košta prestanak štrajka?

18 Sep 2017

Slučaj Fiat: Sindikalna vreća novca – poreklo (ne)poznato!

Ovih je dana do javnosti doprla čudna vest. Radnicima Fiata predstavnici Samostalnog sindikata – oni koji su vodili štrajk radnika, a koji se, opet, završio vrlo čudno i pod mutnim okolnostima i gde je nezadovoljstvo radnika zbog takve odluke sindikata bilo vidno – podelili neke pare (po 18 hiljada dinara, ali ipak ne svima ravnomerno jer nisu svi radnici štrajkovali jednako vreme). Problem sa tim novcem je u tome što mu se ne zna poreklo. Posle logičnog pitanja odakle sindikatu tolike pare (250 hiljada evra), vođe su prvo tvrdili da te pare imaju još od pre na njihovom računu i da su to sredstva koja su se vremenom prikupila vremenom, da bi onda „malo“ promenili izjave i rekli da su ti novci ljudi „dobre volje“ koji su odlučili da im pomognu – što iz Srbije, a što iz inostranstva.

Nije baš praksa da sindikati dobijaju donacije od nepoznatih ljudi, pa makar oni bili i dobre volje, a tek je ozbilno pitanje koliko je to u skladu sa zakonom ili barem moralnim kodeksom koji bi kod sindikalnih organizacija morao biti na višem nivou, od recimo političkih partija, jer se one bore ne samo za radničke plate već i za njihova prava, te je priča o skupljanju novca i dobrovoljnim davaocima na vrlo tankom ledu… Ako pak nije reč o donacijama, onda će se Samostalni sindikat naći u vrlo nezgodnoj poziciji, jer to znači da su njegove vođe lagali radnike i javnost uopšte. Ali onda se nameće pitanje: a ko je onda sindikatu dao tolike pare? Spekulacije se kreću na relaciji država-Fiat

Ako se dobro sećamo, a nije baš tako davno bilo, država je bila ta koja je izigravala medijatora između Fiata i njegovih radnika, mada je i država manjinski vlasnik u samoj kompaniji. Kažemo da je država izigravala medijatora jer je, tokom štrajka, to posredovanje išlo kilavo, neiskreno, stidljivo, preko volje, dok je Fiat samo ponavljao da razlozi za štrajk ne postoje. Našla se država u neobranom grožđu… Radnici se uskopistili i tražili su – kakva drskost – veće plate i bolje uslove rada, a Fiat je zauzeo uvređen stav tipa: ovako se nismo dogovorili – misleći pri tome na dogovor sa državom.

Pokušavala je država da se izvuče iz nezgodne situacije, pa su objavljivali u javnosti argumente zbog čega oni ne mogu tu ništa da urade: to je stvar između radnika i vlasnika, ne sme država da se meša, jer će to da liči na neki socijalizam, šta će ostale kompanije da kažu, šta će reći EU, itd. Znali su predstavnici vlasti da bi njihovo mešanje, ali i nemešanje, moglo da dovede do rasvetljavanja odnosa između države i Fiata, to jeste da bi se moglo saznati i nešto što stoji kao tajna u toliko spominjanom i famoznom ugovoru. Ispočetka se država pravila mrtva i nije reagovala, jer se nadala da će se radnici umoriti ili uplašiti zbog mogućnosti gubitka plata ili čak i posla, ali vremenom je uvidela da je vrag odneo šalu i da problem postaje mnogo veći pa je onda odlučila da za sve, naravno, okrivi radnike u štrajku i neuviđavne sindikate. Ipak je Fiat zaštitni znak “ekonomskog razvitka Srbije”, kao i jedan od bitinih činilaca našeg ukupnog izvoza, a samim tim i BDP-a… Zar radnicima i sindikatima nije stalo do Srbije i njenog razvitka?

Taktikom divide et impera pokušala je država da baci anatemu na radnike i sindikalce, kao što to stalno rade sa prosvetnim radnicima u štrajku, ali nešto im to nije pošlo za rukom, pa su ipak odlučili da spuste loptu i pokušaju da se naprave nekakav kompromis. Na kraju se ceo štrajk završio dosta bedno po radnike, jer su dobili mnogo manje od onoga što su tražili, a bilo je i vidno razočaranje kod velikog dela radnika. Država se „izvukla“ iz škakljive situacije, a Fiat je ostao neprikosnoven u odluci da radnicima ne izlazi u susret ili pak da to čini na kašikicu uz obećanje da više neće štrajkovati ili barem da to neće činiti neko vreme – što je stvarno presedan u istoriji radničkih štrajkova uopšte, a da ne pričamo o tome i da je nezakonito jer je štrajk jedno od osnovnih prava radnika. Ali ovo je Srbija i ovde se pozivati na prava i zakone je veoma naivno. Na kraju je ispalo da je još dobro što su radnici izneli „žive glave“ iz ove borbe ili bolje rečeno – što su zadržali svoja radna mesta.

U filmu Hofa, gde je predstavljen život velikog američkog sindikalnog vođe Džimija Hofe, koji je od malog i neuticajnog sindikata Timsters – vozača kamiona, napravio najveći sindikat u državi koji je brojao milione radnika, mogli ste videti sve nedaće i „dečije bolesti“ sindikalnog udruživanja. Na kraju je Hofu ispitivao državni tužilac, niko drugo do Bobi Kenedi, jer se sumnjalo da njegov sindikat u vezi sa mafijom, a svoju karijeru je Hofa završio tako što ga je upucao „hitman“ u pravom mafijaškom stilu. Ko je ubio Hofu? Sindikalna konkurencija u kojoj su mafijaši našli više interesa nego sa Hofom? Velike kompanije kojima nije odgovaralo da Hofa postane uzor svim nezadovoljnim radnicima u Americi – a bio je working class hero? Na kraju, i država je imala interes da ućutka nezgodnog sindikalca sa dugogodišnjim stažom borbe za radnička prava. Ali ono što nisu mogli da spreče, a do toga ime bilo najviše stalo, jeste to da se standardi zaštite radničkih prava, a za koje su se izborili Hofa i njegovi saradnici – više nisu smeli spuštašti, štaviše oni su mogli samo da rastu.

Hofa je napravio bazu koja se ne može tek tako razgraditi mada su ove neoliberalne gazde baš uporne u nameri da sruše ono što je Hofa izgradio. Hofin sindikat je raspolagao ogromnim novcem i sigurno je da neki deo tog novca nije stigao iz „čistih“ izvora i to je sindikalnog vođu možda i koštalo života. Neka ovi naši sindikalci malo razmisle šta rade i kako izgleda kada u vrećama donose pare i dele ih radnicima… Neka razmisle da li time kompromituju radničke pokrete i kako će izgledati zahtevi radnika, u očima javnosti, ukoliko se ne operu od ovog ružnog događaja.

Bolji standardi i veće plate ne dolaze iz „vreće“ već iz duge i teške borbe sa kompanijama i državom koja je uvek, nekako, više na strani velikih i moćnih investitora. Ako sindikati toga nisu svesni i ako se prodaju za neku crkavicu, a pri tome pristaju na uslove vlasnika koji su ponižavajući za radnike – onda će boljitak radnika biti na dugom štapu, ako ga ikada i dočekamo.

Sindikati moraju biti predstavnici i zaštitnici radničkih prava, a ne produžene ruke interesa privatnih investitora u kombinaciji sa državom. A radnicima ne preostaje ništa drugo nego da se ujedine i izbore za svoja prava i bolju budućnost.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!