ZLATKO JELISAVAC: “Kineska četvrt” i potraga za zlatnim dobom

01 Jul 2017

Pustite istinske heroje devedesetih da ispijaju svoje pivo

Mora da ste gledali film Vudija Alena – Ponoć u Parizu! Ako niste, od srca ga preporučujem, jedan je od najboljih filmova slavnog režisera. Radnja se događa u savremenom dobu, ali je fokus na tzv. zlatnom dobu pariske kulture, tačnije umetnosti dvadesetih godina prošlog veka. Mladi Amerikanac, neostvareni pisac, luta Parizom i, umoran, seda da se odmori na nekom stepeništu. Otkucava ponoć i najedanput ispred njega staje oldtajmer, a veselo društvo iz auta poziva ga na zabavu. Odvode ga u neki klub, koji deluje kao da je iz ranog perioda dvadesetog veka, ali mladi pisac misli da je sve to deo neke karnevalske zabave ili, pak, hira veselih pariških umetnika. Međutim, kada upozna F. Skot Fidžeralda i njegovu prelepu ženu, postaje mu jasno da on nije više u svome vremenu već u dobu u kome su živeli njegovi literarni idoli. Upoznaje E. Hemingveja (uzgred, pročitajte i njegovu knjigu o Parizu “Pokretni praznik”), S. Dalija, P. Pikasa, T.S. Eliota itd… Svake večeri, u ponoć, pisac čeka stari taksi da ga preveze u „zlatno doba“ umetnosti, ali ipak na kraju shvata da je to samo „literarna fikcija“ i da u stvari ne postoji to bolje vreme umetnosti o kojem je on sanjao i maštao. Ljudi iz ranih dvadesetih godina prošlog veka svoje vreme nisu videli kao „zlatno“, već naprotiv kao mračno, postratno, dekadentno, ali je veliki broj slavnih umetnika, tada okupljenih u Parizu, od ovog perioda načinio istorijski presedan kojem je ravan još samo period impresionizma ili simbolizma u „gradu svetlosti“.

Zašto uvek težimo nekom boljem i lepšem prošlom vremenu? Zar nije bolje i logičnije da te bolje periode projektujemo negde u budućnost, kao nadu ili barem utopiju. Danas mnogi pričaju o Titovoj Jugoslaviji kao zlatnom dobu balkanske istorije kada je u jednoj, zajedničkoj državi živelo više od 20 miliona ljudi i kada nam je standard života, u svakom slučaju, bio bolji nego danas. Sećam se, kako se isto tako u vreme pred raspad Titove Jugoslavije pričale „legende“ o kraljevini Jugoslaviji, koja je zaživela između dva velika svetska rata. Ljudska je potreba da prošlost sublimiramo i postavljamo u kontekst nekog lepšeg i slavnijih vremena – tako valjda nastaju mitove i priče iz prošlosti.

Pre neki dan, doživeo sami ja taj deža vu prošlih vremena, ne tako davnih devedestih godina prošlog veka. Sa prijateljem sam otišao do „Kineske četvrti“ u Novom Sadu i tu smo obišli neke kafanice/klubove, gde sam sreo dosta čudnog sveta, kao da nisu iz ovog vremena ili, bolje rečeno, kao da su još u devedesetim godinama dvadesetog veka. Sigurno da devedesete ne spadaju u lep period naše istorije, naprotiv. Ali se ja ipak rado sećam tadašnjeg Novog Sada i ljudi koji su se, na svoj način, borili protiv užasa i depresije oko njih. Valjda u želji da se odbrane od kulturne pošasti koja je proizišla iz rata, zločina i ekonomske bede, koja se širila tek raspalom državom, mladi devedesetih u Novom Sadu pokušali su da se izoluju od užasa i da, koliko-toliko, nastave da slede kulturne obrasce koji su bili deo njih ili pak da stvaraju nove koji će biti daleko od turbo-folk kulture rata i siromaštva. Tih devedesetih mladi ljudi su se okupljali po nekim mestima kao što su „Garuda“, „Žuta kuća“, „Atrijum“,“ DB“ – koji danas jedini postoji od svih nabrojanih lokacija. Na tim lokacijama, tih godina i nešto ranije, razvila se jaka andergraund scena i to više u načinu ili, pak, kulture življenja nego što je to bila u nekom umetničko-stvralačkom smislu. Mada ni ovaj segment nije bio neprisutan, naprotiv.

Volela se drugačija muzika od one koja je u to doba postajala standard; načinom oblačenja, druženjem sa ljudima koji su „pratili“ bliske kulturne obrasce, noćnim izlascima u mesta u koja tadašnji „dizelaši“ ili tzv. džet-seteri (novosadski izraz za tadašnju novopečenu buržuaziju izraslu na ideologiji krvi, tla i ratnog plena) nisu dolazili – nastala je jedna specifična kultura tihog bunta i eskapizma, bega od tadašnje surovo-jadne realnosti. Imala je ta generacija svoje konkretne kulturne predstavnike u svim mogućim varijantama, ali meni ipak taj kulturni duh devedesetih, konkretno i specifično, vezan za Novi Sad i tzv. obične ljude koji su pokušavali, na razne načine, da sačuvaju zdrav razum – danas najviše liči na „zlatno doba“ te neke moje generacije koja se grčevito borila da preživi. Ništa nismo imali, oko nas se razvijao užas protiv kojeg nismo znali kako da se borimo na pravi način, i zato smo bežali u neke naše oaze mira i svega onoga što smo delili kao zajedničke vrednosti.

U jednom od tih klubova u Kineskoj četvrti sreo sam prijatelja kojeg nisam video dvadeset godina… Pričali smo o onim i ovim vremenima. Nakon nekog vremena i nekoliko piva, počeo sam da razaznajem lica koja sam zaboravio vremenom… Sedeli su oko mene neke ondašnje „face“, koje su imale status polubogova među nama tih devedesetih godina. Da, lica su ista, doduše izborana i sa podočnjacima, ali to su oni. Znači, ovde se kriju duhovi prošlosti. Ovde su junaci našeg „zlatnog doba“ – malo pijani i podbuli, ali verujte mi na reč, bile su to strašne face. Slušali su novu i drugačiju muziku, ponašali su se i pričali drugačije, želeli su da odu iz „ovog sranja“ – kako su govorili – ali su ipak ostajali kao pravi istaknuti predstavnici svoje generacije; dobro, neki su otišli i možda je tako bolje. Ovi što su ostali, druže se u Kineskoj četvrti…

Čujem da će da ruše stare magacine i hangare, gde se nalaze ove oaze-kafanice, i to će verovatno i biti konačan kraj jedne generacije koja je pokušala da sačuva svoj grad i svoj način života. Nemojte im ništa zameriti, jer ne znate šta su prošli i kako su živeli… Ako odete do „Macka“ ili „Suburbie“ ili nekog trećeg mesta gde se okuplja „stara ekipa“ – molim vas da ih častite pivom, jer oni su se borili za sve nas. Nisu uspeli, nažalost pobedila je najgora varijanta, koja je rođena u pauperizovanoj i ratom opustošenoj zemlji… Opet vam kažem, nemojte im zameriti, nisu oni krivi što su živeli u tom vremenu koje je bilo „out of joint“ – kako reče Šekspirov Hamlet.

A i zamolio bih nadležne organe i gradske očeve da ostave ove ljude na miru i da im ne uzimaju poslednju oazu njihovog načina života, poslednje mesto gde se mogu okupiti, piti pivo i pričati o sebi. Sve ste im uzeli… Ostavite ih da nam pričaju o našem „zlatnom dobu“.

(Autonomija, foto: Pixabay)

Podelite ovu stranicu!