ZLATKO JELISAVAC: Kao da idemo na Zapad

04 Dec 2016

Kako se "palimo" na rusku propagandu...

Veli Ivica Dačić da će „Srbi uvek pre izabrati Rusiju nego EU“… Da li je to baš tako? Ankete bi verovatno rekle da su Srbi za Rusiju, šta god to značilo, a može da znači svašta. Kako bi to Srbija bila uz/za Rusiju? Kao ruska provincija ili gubernija – kao što je to nekada Toma Nikolić zagovarao. Da li bi Srbija odustala od sopstvenog teritorijalnog integriteta i državnog suvereniteta i postala deo Rusije kako bi ostvarila svoje ruske snove koji se ovaploćuju, barem literarno, u putešesvijima najmlađeg Isakoviča (Seobe Crnjanski), koji traži „Abshit“ od K&K carstva kako bi Srbe poveo u „Rosiju“.

Doduše, u Seobama Srbi dolaze u Rusiju i tamo se utapaju u „more ruskog naroda“ – kako kaže Crnjanski. Na kraju svog romana, Crnjanski piše da je od Srba u Rusiji ostao još samo poneki naziv mesta iz Srbije, ali Srba više nema u Rusiji, to jeste potpuno su se utopili i postali Rusi. Kako to? Pa lepo, naprosto su asimilirani.

Dobro, to je bilo kada su Srbi išli za Rusiju. Ali šta bi bilo da Rusi dođu u Srbiju? Pa bilo je prilike… Malo posle Drugog svetskog rata, ruska čizma je zapretila celoj tadašnjoj Jugoslaviji, ali zahvaljujući Titovim političkim manevrima i okretanju prema Zapadu – Jugoslavija je, a samim time i Srbija, ostala van tzv. sovjetskog bloka. A kakva su iskustva zemalja koje su bile više decenija pod uticajem tadašnjeg SSSR-a, verujem da vam je dobro poznato: dok su te sovjetske kolonije trpile siromaštvo i izolaciju, Jugoslavija je doživela prosperitet i postala „čudo socijalizma“ – kako se to govorilo na Zapadu.

Dobro, dešavanja posle Rezolucije Informbiroa sigurno nije svetla tačka istorije tog doba, jer su mnogi nevini ljudi bili zatvarani, maltretirani ili čak i ubijani, jer su bili za Ruse, to jeste za sovjetsku verziju komunizma (čitaj: staljinizam), ali tada se u Jugoslaviji stvara originalni i samostalni socijalistički put koji je, uz sve nedostatke i nelogičnosti, ipak značio prosperitet i okretanje ka slobodnom svetu. Imali smo, od te Jugoslavije, krajem osamdesetih, dobre temelje da krenemo u jednu novu fazu i postanemo zemlja poput današnje Češke ili Poljske, barem ekonomski gledano, ali nacionalistička (ne)svest koja je ponovo preuzela primat nije želela da obitava u „tamnici naroda“ i odlučila se za ratove i mržnju prema doskorošnjim bratskim narodima.

I sećam se tada, na početku novih balkanskih ratova, kako se iz Srbije ponovo zazivala Rusija koja je tada, prema željama rusofila i zastupnika slatko-pravoslavnog establišmenta, morala da objavi sveopšti rat Amerikancima i svim ostalim zapadnim đavolima. Tadašnjoj Rusiji, naravno, nije padalo na pamet (a i imala je svoje probleme) da se kači sa bilo kime zbog Srbije, štaviše kasnije je podržala ekonomske sankcije koje su uvedene zbog odgovornosti Miloševića i Srbije za ratove na Balkanu. Ali džaba, mit o Rusima kao zaštitnicima Srba ostao je da živi kao nada za „bolju budućnost“ (!).

No, da li je ta ljubav prema Rusiji samo produkt srpske težnje prema Istoku, to jeste vizantijskoj verziji rimskog carstva koja se ovaplotila u Rusiji, ili ima tu još nešto što uporno podgrijava ovu ljubav, mada je sama Rusija kroz istoriju više puta odreagovala više kao maćeha, nikako kao majka srpskih nada. Svi ti rusofili, srBski nacionalisti, sveslavisti itd. stalno govore o špijunskim aktivnostima koje dolaze sa mrskom nam Zapada, a koje su opet okrenute ka rušenju države i njenih institucija.

To je vrlo stara priča i taj strah od Zapada živi maltene od kada postoji i Srbija, kao i ta ničim utemeljena nada da će nas Rusi spasiti i preporoditi. No, da li je taj strah samo unutrašnja stvar Srbije ili se pak podgreva i negde sa strane? A odakle to dolazi, to jeste ko to nama uporno sadi to seme straha od Zapada i ubeđuje nas kako će nam bolje biti na Istoku, to jeste uz Rusiju? Sigurno da nije teško pogoditi, jer sve navodi na samo jednu zemlju: pa upravo na Rusiju, naravno!

I dok se Srbi „pale“ na rusku propagandu, koju prihvataju kao „prave vrednosti“, dotle Rusi preko male i zaglupljene Srbije ostvaruje svoje interese i tako se pozicioniraju za neke buduće poteze koji će biti usmereni prema Evropi ili SAD. Kao, Rusiji je jako stalo da pravi vojne manevre sa „moćnom“ srpskom vojskom ili da svojim avionima prenosi srpsku pomoć Siriji – sve je to usmereno na onaj isti Zapad protiv kojeg se mala Srbija uporno bori, a Rusi joj obilato pomažu, naravno kada ima interesa da to radi; a kada nema interesa, Rusi naprosto Srbiju puste niz vodu, kao da nisu, što bi neki rekli, braća po slavenstvu i veri.

Ali ne deluje Rusija samo spolja na Srbiju već ima široku i duboku mrežu pomagača koji su instalirani u svim bitnim delovim domaće polit-ekonomske moći, a koji opet imaju zadatak da zastupaju interese Rusije i onemogućavaju zapadne uticaje u Srbiji. Pošto je u Srbiji, kao i u Rusiji, kapital uglavnom u rukama države ili pak ljudi koji rade za istu, onda je i matrica delovanja vrlo slična, što znači da je biznis u uskoj sprezi sa politikom i služi, uglavnom, interesu partije na vlasti. Dok Zapad uporno pokušava u Srbiji da razgradi ovu simbiozu države i biznisa, Rusija, sa druge strane, želi po svaku cenu da očuva ovaj odnos, jer će tako lakše da ostvaruje svoje planove ili pak da čuva interese koji već postoje.

Kakav je uticaj Rusije na Srbiju i na Balkan uopšte, najbolje govore događaji u izbornoj noći u Crnoj Gori… Rusija je pokušala, preko plaćenika u Srbiji i u samoj Crnoj Gori, da izazove državni udar i posle toga instalira vlast koja bi više odgovarala njihovim interesima. Ovo je, izgleda, bio poslednji pokušaj da Rusija iščupa Crnu Goru iz zagrljaja EU i NATO i očuva je u svome domenu, kao što to uspešno radi sa Srbijom. Sada je Srbija jedina zemlja u Evropi gde Rusija ima otvoren put za svoje delovanje protiv Zapada, mada ruski uticaj se ne sme nigde i nikada potceniti. Zanimljivo je kako se ovaj ruski uticaj često može čuti kroz usta nekih evropskih političara koji su, neretko, i predsednici država kao što je Mađarska, Slovačka, Češka, a bogami se ponekada ovaj „lapsus“ zadesi i nekim političarima koje se smatraju predstavnicima najuticajnijih zemalja Zapada; čak je i novopečeni predsednik USA Donald Tramp ponekada zvučao tako putinovsko-ruski.

Da li je na pomolu nova „podela sveta“ na interesne zone kao onomad u tzv. Hladnom ratu ili je neki drugi đavo u pitanju, teško je reći. Ono što je sigurno jeste da Srbija, sa sve svojim rusofilima, mora konačno da trezveno i racionalno porazmisli kuda će se dalje kretati. Lično smatram da je naša budućnost na Zapadu i da u tome pravcu treba da idemo uz sve Scile i Haribde koje nas čekaju. Nemam iluzije da će to biti lak i jednostavan put, ali moramo naći načina da opstanemo i da se pozicioniramo uz zemlje EU, makar ona kao ovakva zajednica i prestala da postoji. Jer ne radi se o političkom udruživanju i razdruživanju, radi se o civilizacijskim vrednostima i kvalitetu života.

(Autonomija, foto: Beta/AP))

Podelite ovu stranicu!