ZLATKO JELISAVAC: Kako se celo društvo pretvorilo u Vučića

02 dec 2018

Narcizam i nedostatak odgovornosti kao društveno-psihološki fenomen

Nedavno gostovanje predsednika AV-a na nacionalnoj televiziji RTS pokazuje i dokazuje koliko je sam predsednik frustriran poslednjim događajima na Kosovu, ali i zbivanjima van „srca“ Srbije… Naprosto, ne ide onako kako je to AV zamislio i naravno da to ne godi njegovoj narcisoidnoj prirodi koja ne trpi okolnosti i događaje van kontrole ili uticaja. A na koga se onda okomi AV kada je frustriran i nezadovoljan? Pa na novinare, na koga bi drugog…

Samo što ovoga puta to nije bila konferencija za štampu na kojoj, uglavnom, pitanja postavljaju „provereni“ novinari, a AV odgovara spremno kao da je o svim pitanjima dobro promislio – već je bila emisija jedan na jedan, gde je nesrećni novinar-voditelj bio izložen pravoj verbalnoj torturi. U normalnim zemljama, koje drže do slobodnog i odgovornog novinarstva, političari su ti koji sede na vrućim stolicama dok im novinari ili voditelji postavljaju neprijatna pitanja na koje oni, opet, moraju da daju odgovoror, svidelo se to njima ili ne. U normalnim zemljama javnost ima prednost nad političarima i pravo je ove javnosti da postavlja pitanja i traži odgovornost od političara koji su dužni da odgovore i objasne, toj istoj javnosti, zašto su nešto učinili ili pak nisu, a ova objašnjenja podrazumevaju i određene konsekvence, jer odgovornost pred javnošću je ono pred čim političari ne smeju i ne mogu da beže.

Kažem, u normalnim zemljama… A pošto Srbija svakako ne spada u ovaj korpus zemalja gde se javnost pita i gde se njoj odgovara, onda zato i imamo na vlasti narcisoidnog histerika koji sopstvene frustracije i strahove projektuje na novinare koji bi trebali da predstavljaju javnost, to jest sve građane Srbije. Opšte je poznato da Vučić ne voli novinare i da ih nikada nije simpatisao ama baš nimalo, osim ukoliko nisu pod njegovom direktnom kontrolom, i da svoju nečovečnu mržnju prema ovim glasnogovornicima javnosti, ne krije, štaviše ispoljava je gde god i kad god stigne. Ovo je, dragi moji sugrađani, klasičan primer psihopatskog ponašanja koje se pokazuje u AV-ovim ispadima mržnje prema novinarima i medijima koji ga kritikuju, a samim tim predsednik demonstrira i mržnju prema onom delu javnosti koji ga ne podržava – što Vučićeva narcisoidna priroda ne može da podnese.

Psihopate su, uglavnom, izuzetni manipulatori, a mislim da od predsednika AV-a teško da se može naći bolji manipulant kao što se teško može i naći bolji primer tipičnog psiho(socio)patskog ponašanja – kada bi se radila neka ozbiljna psihološka studija tipa one Fromove (Anatomija ljudske destruktivnosti). Psihopate, pored svoje manipulativne prirode, brzo i lako pronalaze osobe koje su sklone socio(psiho)patskom ponašanju i takve osobe, uglavnom, u autoritarnim pririodama, kao što je Vučićeva, vide ostvarenje svojih skrivenih želja, nada ili pak snova. Ono što su te osobe krile u sebi, jer su znale da se radi o društveno neprihvatljivom ponašanju, sada mogu da projektuju u vođi-predsedniku koji će im svojim ispadima davati za pravo, tako da će se i oni okuražiti da svoje asocijalne i zatomljene potrebe ispoljavaju bez straha i stida. Na ovaj način, i samo društvo počinje da trpi od sociopatskog ponašanja manjine – ali koja je vrlo agresivna u svojim ispadima, tako da onda i većina počinje da prihvata ovaj model ponašanja kao „normalan“ – što iz straha, što iz oportunizma ili pak i sami, „nezaraženi“ građani, postaju sociopatični. Tako se stvara autoritarno društvo u kojem je mržnja, prema onima koji na bilo koji način narušavaju ove standardne modele, pokretač i smisao postojanja zajednice. Oni koji drugačije misle ne zaslužuju da budu deo ove zajednice i moraju biti odstranjeni na bilo koji način jer su društveno opasni i samim time neprihvatljivi. Vidimo kako se ovde, putem normalizacije socipatskog ponašanja, stvari potpuno obrnule i kako se u ovakvim okolnostima građani, koji uviđaju psihopatske pojave oko sebe, tretiraju kao oni koji su izdajnici, mrzitelji svog naroda, petokolonaši, itd. To jest, oni nad kojima se mora izvršiti društveni ostrakizam.

Srbija kao sanatorijum prepun ljudi koji pate od akutnog narcizma i psihotičnih halucinacija o sopstvenom (megalomanskom) značaju i veličini

Pogledajte samo političare koji su bliski Vučiću… Da li primećujete koliko oni, svesno ili ne, kopiraju svog predsednika, i kako i sami vole da pokažu novinarima, na primer, „gde im je mesto“? Uzmimo za primer premijerku Anu Brnabić koja, očigledno, sve više pokazuje simptome psiho(siocio)patskog ponašanja. Da li to namerno radi kopirajući i pokušavajući da zaštiti Vučića – vrlo verovatno… Izražavajući tipično vučićevsku narcisoidno-psihopatsku prirodu, dotična je premijerka izrekla ono što je nas srcu svakog građanina zahvaćenog višedecenijskom nacionalnom paranojom – u Srebrenici se nije desio genocid. I koji je bio efekat ove premijerkine izjave? Pa samo je ubrzao odluku Evropskog parlamenta da u uslove pristupa Srbije EU uvrsti i obavezno priznanje genocida u Srebrenici. Inače, argument premijerke je bio taj da ona nije htela da prizna genocid, jer bi se to onda moglo protumačiti kao priznanje odgovornosti od strane Srbije. I ovo ukazuje na tipično psihopatski nedostatak osećaja za krivicu i odgovornost – ja i svi oni slični meni ne mogu da budu odgovorni jer mi, naprosto, ne možemo biti krivi…

Eto argumenta koji ne može da razume niko sem onih koji ga zastupaju godinama i suludo uporno, bez argumenata i dokaza, pozivajući se na to da ovako nešto ne bi nikada učinili i samim time se ne snose nikakvu odgovornost – ono jeste da su se grozne stvari desile, ali to su neki usamljeni slučajevi koji nemaju veze sa nama. Ili pak primer sa napadom na Borka Stefanovića u Kruševcu koji je premijerka, opet u tipičnom vučićevskom stilu, protumačila i preobrazila u sopstvenu tragediju i samožrtvovanje. Nije Borko taj koji je napadnut već ona svakodnevno trpi napade i etiketiranje svake vrste, a tu atmosferu etiketiranja i opšte agresije stvorili su ljudi kao što je Borko i političari slični njemu. Tipična zamena teza kako bi se sopstveni gresi i krivica prebacili na drugoga i tako opravdalo sopstveno ponašanje.

I tako, svakoga dana i u svakom pogledu sve više napredujemo – ali u ludilu i narcisoidnoj samodovoljnosti, gde se celo društvo pretvara u Vučića i postaje eksponent njegovih frustracija i histerije. Apelujem na one koji su još koliko-toliko normalni da prestanu da ćute i da se prave kako ih se naša situacija ne (do)tiče, inače ćemo umesto moderne i evropske države postati sanatorijum pun ljudi koji pate od akutnog narcizma i psihotičnih halucinacija o sopstvenom (megalomanskom) značaju i veličini – tamo negde na samoj periferiji Evrope…

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!