ZLATKO JELISAVAC: Kad stane smeh, ostaće samo suze

01 Dec 2012

Fotogenični vojvoda u ambasadama i druge komedije

Taman smo se malo pribrali od odluke Haškog tribunala da oslobodi generale Gotovinu i Markača od optužbi za ratne zločine, stigla je nova vest: oslobođen je i Haradinaj! Neću da se pridružim medijsko-političkoj dernjavi kojoj smo izloženi od strane raznih nacionalnih tribuna koji sada traže da se oslobode svi Srbi opuženi za ratne zločine, ali se ne osećam dobro… Šta da se radi, još jedna gorka pilula i pad na tvrdu ledinu realnosti. Pravda, treba to znati, ne korespondira sa pravom. Ali da je ne tupim o pravdi i moralu, jer to sada čine oni koji su podržavali i podržavaju „naše“ ratne zločince i čija je logika jasna: … and justice for all; mir mir, niko nije kriv; amnestija za naše zločince, jer oni imaju ista prava kao i njihovi!

No, da se manemo mi teških tema… Bilo je ovih dana konsternacija koje su nas čak i nasmejale. Jedna od njih je svakako ideja Ministarstva spoljnih poslova da sva naša diplomatska predstavništva u inostranstvu moraju da se okite predsednikovom slikom. Dok je ministarstvo objašnjavalo da je reč o uobičajenoj proceduri i o sasvim normalnoj stvari, jedan (dobar) deo javnosti je ovu „depešu“ dočekao sa podsmehom. Neke starije diplomate kažu da toga nije bilo još od vremena maršala Tita i da čak kultno-u-sebe-zaljubljeni Slobodan Milošević nije tražio da se njegove slike kače po zidovima ambasada. Ex diplomata, a u stvarnom životu pisac, Svetislav Basara je posvedočio da kada je on preuzeo svoju diplomatsku dužnost na Kipru, to jest u glavnom gradu Nikoziji, u samoj ambasadi nije bilo Slobinih slika… Samo beli zidovi… Ima tu neke simbolike, zar ne? No, ja se pitam: a zašto uopšte moraju predsedničke slike da se kače? Dobro, znam, to je praksa u diplomatskom svetu… Ali zar ne bi bilo lepše i bolje da mi otpočnemo praksu kačenja slika nekih naših znamenitih ljudi koji su nas proslavili širom sveta, na primer sliku Nikole Tesle ili Ive Andrića, Miloša Crnjanskog – osim toga Andrić i Crnjanski su i sami bili diplomate. Ruku na srce, svi ovi navedeni mi na slikama izgledaju mnogo lepše od večito natmurenog Tome, koji i kada se smeje nekako to kiselo čini, preko volje i baš mu ne stoji. No, ova ideja bi ponajviše konsternirala samog aktuelnog predsednika, jer toliko je godina čekao da postane „prvi čovek“ u državi i priznajem, mada teška srca, da je zaslužio da „visi“ na zidovima ambasada sa sve osmehom i pogledom zagledanim negde u daljinu, u noć…

Nekada davno, dok sam još bio mali đak osnovac, Titove slike su bile svuda. U školama nas je lik Maršala gledao sa zidova svake učionice, a pored slike bile su obavezne i parole ispisane crvenim slovima: Živeo drug Tito! Mi smo Titovi pioniri! Živela KPJ! Itd… Moj deda je obožavao Tita, a pored njegove slike stajala je i slika predsednika Kenedija – iz nekog razloga deda je voleo Kenedija, mada je njegov jedini razlog za to bio – ja se barem ne sećam drugog – da je Kenedi bio „pravi čo’ek, ljudina”… U našoj kući nije bilo Titovih slika jer mi je mama umetnička duša i ne voli “kič”, a otac je radio u inostranstvu i tamo je bio pod uticajem “emigracije”, tako da nije cenio Maršala. Sećam se da bi otac povremeno, uz dnevnik, besno opsovao Tita I KPJ-u što je mene užasno konsterniralo – već tako malog – a mama bi prokomentirasala – ” nemoj pred dijecom…” A onda su došle “lude” devedesete i neke druge slike su postale aktuelne. Doš’o takav vakat, šta ćeš…

Setio sam se Ahmeta Šabe, iz Selimovićeve „Tvrđave”, koji postavlja sultanovu sliku u izlog jer je dotičnom rođendan, a usput izlog ukrašava zvezdama i trakama… Kada je završio sa ukrašavanjem, izišao Ahmet na ulicu pa gleda sultana i ukrase i počne da se smeje, nekontrolisano, do suza, i ne može da prestane, jer zna da, kada stane smeh, ostaće samo suze…

Jutro uz novine u Bosni

U pekari
Mater mojeg frenda
Kojeg je u oko upucao snajper.
Starica
Lakša od sjenke glave
Na jastuku
S perjem crne ptice.
Ne vidim ni koliko je
Kruh više veli.
E da su mi oči mojeg sina
Da odmorim
Te razmake
Kao dvogled.

Tako piše bosanski pesnik Darko Cvijetić… On piše kao snajperom… I pogađa pravo u srce.

Podelite ovu stranicu!