ZLATKO JELISAVAC: Kad fašisti obavljaju državne poslove

24 Dec 2016

Patokratija – vladavina patološke manjine i posledice

Nakon poslednje tribina-afere na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde se govorilo o istoriji Republike Srpske, došlo je do sukoba između anarhista (ekstremna levica) i nacista (ekstremna desnica). Navodno su anarhisti hteli da prekinu tribinu, jer im se nije sviđala tematika, a ni govornici, a bogami ni deo publike. No, upravo je “deo publike” odigrao ključnu ulogu u incidentu, jer je fizički nasrnuo na studente-anarhiste i čule su se tu razne uvrede, pretnje od strane nacista koji su već bili na tribini; kažu da je jedan od nacista pretio nožem, a nekim studentkinjama su pretili i silovanjem.

Bilo kako bilo, meni su, posle celog incidenta, ostale “autentične” reči istoričara Čedomira Antića koji je ”objasnio” ko je kriv za ovaj nemio događaj: “Nismo videli ni jednu oznaku fašističku, niti je bilo posle prekida, ne znam zašto bi neki fašista prekidao Peđu Markovića ili Čedomira Antića, ali znam zašto je neki anarhista to pokušao – jer su nezadovoljni obavljanjem jednog posla, jednog zlog posla koji već deset godina obavljaju na Filozofskom fakultetu” – rekao je Antić.

Zlokobno su mi zazvučale reči “ne znam zašto bi neki fašista prekidao Peđu Markovića ili Čedomira Antića” – možda je Antić mislio na to da do sada nije imao negativnih iskustava sa nacistima, ali sa anarhistima jeste ili je pak pretpostavio da ova “gospoda” sa krajnje desnice ne bi iz patriotsko-nacionalnih razloga ometala tribinu o istoriji Republike Srpske. Mada, opet mislim: kakav je to čovek ili naučni trudbenik kome ne smetaju nacisti na sopstvenoj tribini?

Kaže Antić da nisu nosili fašističke oznake – pa to je tek smešno… Nisu fašističke oznake nosili ni oni nacisti što su onomad upali na tribinu na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, osim ako se tu ne računaju prepoznatljiva garderoba koja “krasi” pripadnike neonacističkog pokreta ili, konkretno, ako govorimo baš o toj grupi, tzv. Nacionalni front, koji je predvodio “istoričar” Goran Davidović. Zanimljivo je da ni država nije prepoznala, kao ni Čeda Antić, ništa fašističko u delovanju ove grupe, pa su kazne bile simbolične, a situacija se nije promenila ni kada su fizički napali antiratne aktiviste u Novom Sadu – pa tu su samo nestašluci onih koji se ne slažu sa ekstremnim levičarima za koje se zna, pouzdano, da su učestvovali u antiratnoj procesiji. Nisu nacističke simbole nosili ni mnogi drugi pripadnici nacističkih pokreta širom sveta koji su u crno zavili milione ljudi

Valjda, po Čedinom ili pak državnom razumevanju stvari, nacisti moraju da nose kukaste krstove na čelu ili barem na ruci, da mašu zastavama sa svastikama i uzvikuju “zighajl” kako bi ih identifikovali kao naciste, dok opet sa identifikacijom raznih ekstremnih levičara nemaju nikakav problem – njih odmah prepozanju jer odišu anarhizmom i željom da unište državni poredak i pljunu na sve narodno-istorijske tekovine.

U Srbiji, kada je tzv. stručna javnost u pitanju, u “neprepoznavanju” ekstremno desničarskih organizacija najviše se ističu istoričari i pravnici; oni istoričari kojima je na srcu Srbija sa svojom izmišljenom i mitomanskom prošlošću prirodno se slažu sa ekstremnim desničarima i zbog toga ne samo da imaju “pakt ”o međusobnom nenapadanju već gaje tople i domaćinske odnose; sa iste strane pravnici koji se kunu u legalizam, nacionalni suverenitiet i integritet, ustavnu odredbu da je Srbija država Srba i svih ostalih njenih građana – takođe se dobro razumeju sa nosiocima tvrde linije jer oni su “pioniri” ili glasnici državnog sistema o kojem zajedno sanjaju.

Država kao država, to jeste vlast i njena tajna služba imaju vrlo dobre odnose sa pripadnicima ekstremno-desničarskih organizacija jer ih koristi za svoje potrebe, to jeste kada oceni da treba malo radikalizovati situaciju. To se najbolje videlo na Prajdu gde su, kada je to trebalo “nekome”, ekstremni desničari, zajedno sa navijačima i ostalim razbijačima, vrlo “uspešno” napadali na aktiviste Parade i razarali Beograd, a potom, opet kada je to nekome bilo potrebno, ostali kod kuće za vreme drugih Prajdova. Za vreme “spontano organizovanih” anti-Parada aktivnosti mogli ste da vidite i momke na motociklima, zatim one koji “pričaju sa jaknama” ili pak zapovedaju masom huligana.

Zanimljivo je i to da retko koji od pripadnika ovih ekstremičara ili pak njihovih vođa završi na suđenju, a u zatvoru još ređe, a opet ako se to i desi, u pitanju su kratkotrajne vremenske kazne. Zašto? Pa zato što državni istorijsko-pravno/politički diskurs održava povoljnu klimu za opstajanje i razvoj ekstremno-desničarskih organizacija koje su po pravilu vezani sa tajnim službama, a neretko i sa crkvom. Nacionalni stroj, Obraz, 1389, Zavetnici… – ove nacističke ili klerofašistčke organizacije su udarna pesnica režima i one ne nastaju slučajno niti su samo incidentna pojava, naprotiv ove organizacije služe državi da obavljaju njene prljave rabote.

Nešto je patokratsko u državi Srbiji. Iste psihopate i danas vladaju Srbijom kao onomad, devedesetih godina prošlog veka, kada su nas uspešno inficirali svojim ludilom i kada smo mnogo pretrpeli zbog njihove “pravedne” borbe sa celim normalnim svetom. Zato bi i danas da nas posvađaju sa normalnima a da ponovo paktiraju sa patokratijama nekih bliskih i dalekoistočnih zemalja.

A i u svetu se događaju čudne stvari, kao da je svuda zavladao neki psihopatski sindrom i kao da su patokrate, i u državama koje su kolevke demokratije, počele da ostvaruju premoć ili pak održavaju žestok uticaj na javnost.

Prosto je neverovatno sa kojom lakoćom i brzinom se ove patokrate prepozanju i razumeju međusobno. Zato se ne treba čuditi kada Tramp Putina okarakteriše kao velikog vođu, a Putin sa svojim hakerima pripomogne Trampu da pobedi na predsedničkim izborima; to je delo njihovog tajnog koda ili pakta razumevanja. To je njihova “strašna tajna”, o kojoj je onomad govorio nacista Himler, kada je javno objavio “konačno rešenje” kao deo državne politike usmerene na uništenje državnih “štetočina” – Jevreja. To je ono što nam se sprema u budućnosti, dobri moji, ukoliko im se ne suprostavimo.

(Autonomija)