- Autonomija - http://www.autonomija.info -

ZLATKO JELISAVAC: Kad diktator poveruje u sopstvene laži

Razumevanje znači spremno se suočiti sa realnošću i usprotiviti joj se bez razmišljanja – ma kakva ona bila.
(Izvori totalitarizma – Hana Arent)

Suočiti se sa realnošću… Da li se nekada pitate šta to stvarno znači? Susret sa realnošću ne mora poniknuti iz upitanosti o njoj, ona vas iznenađuje i priređuje vam svakojake doživljaje koji vas upozoravaju da od realnosti ne možete pobeći – možete nakratko da pokušate da živite u svetu iluzija, u svom svetu koji ste kreirali kako biste izbegli ove neprijatne susrete, ali to ne može dugo da potraje.

Zašto? Pa još su antički Grci ustanovili jednu neprijatnu činjenicu i to vrlo banalnu na prvi pogled – naime, svet je jedan, a onoga koji živi u svom svetu, ili ih pak ima više, Grci su nazivali idiotes, to jeste onaj koji ne učestvuje, nije tu, nije “kod kuće” – što bi se ono reklo. Govoreći u duhu egzistencijalističke filozofije možemo zaključiti: sve možete negirati i proglasiti iluzijom, ali postoji jedan fakat, koji je siguran koliko i smrt kao neizbežan kraj, a on vas stalno upozorava da ste tu, u svetu, unutar realnosti čije i odbijanje nije ništa drugo do dokaz njenog neupitnog postojanja.

E tako je Aleksandar Vučić doživeo realnost kada je shvatio da protesti protiv njegove vlasti više nisu jadan pokušaj “propalih opozicionara” – kako je on sebe u to ubeđivao već otvorena pobuna koju će dotični teško zaustaviti. Mislim da je Vučić vremenom i samog sebe ubedio u laži i iluzije koje je delio građanima šakom i kapom, ali svakoj bajci dođe kraj, pa i ovoj o Srbiji kojoj će biti bolje “za godinu-dve, do pet najviše”. Probudio se Vučić, jer su ga sami građani suočili sa realnošću u kojoj žive, a ona je, da se ne lažemo, u najmanju ruku grozna. Toliko je ova realnost bila živa i opipljiva da je nije mogao izbeći ni RTS, kao ni ostali Vučićevi lažljivi mediji, pa su morali da progovore o onome šta se realno događa na ulicama dok vučićoidi ubeđuju građane da ne veruju svojim očima ili pak praznim novčanicima. Kao da su i sami vučićoidi najedanput ostali bez svojih ružičastih naočala kroz koje su oni posmatrali svet i uveravali nas kako je sve lepo i veselo dok god traje šou program na Pinku. Znate kako se ono kaže: Možete zavaravati ljude neko vreme, neke od njih ćete i zavarati za ceo život, ali ne možete zavarati sve ljude za ceo život. Naprosto dođe i taj trenutak istine kada sve “pukne pred očima” i kada vam postane kristalno jasno šta treba da učinite, a onda iluzije postanu smešne, ali i opasne za vlast koja je sebe ubedila da je nepromenljiva i večna.

Tako je bilo sa Slobodanom Miloševićem kada je pao na tvrdu ledinu realnosti i sa užasom shvatio da građani žele da ga smene sa vlasti… Uspaničio se bio Sloba, pa je pravio takve gluposti, da je na kraju sam sebe matirao i rezignirao oborio kralja na ploču. To je valjda ta glupost autoritarne vlasti koja sebe, iz samo njoj poznatih razloga, voli da vidi kao predmet obožavanja narodnih masa, a kada shvati da je to laž, onda postane komična ali i opasna jer se smatra “izdanom” od naroda kojem je “sve dala”, ali narod je neveran i za čas promeni mišljenje. Tada je ova vlast spremna da ubija, uništava i sveti se svima koje smatra svojim neprijateljima – onima koji su “zaveli” narod i odveli na “pogrešan put”. Kada oseti da joj dolazi kraj, vlast je kao ranjena zver koja će i u ropcu pokušati još jednom da ugrize ili ogrebe svojim kandžama i to bilo koga, ko joj prvi dođe pod šapu ili zube.

Građani su razumeli realnost i spremno se usprotivili lažima diktatora. U subotu, desetine hiljada građana su se skupile ispred Vlade Srbije i protestovale protiv vlasti koja nas je pokrala, izvarala, izmanipulisala i sada nas još nas želi uveriti kako je to za naše dobro. Šetali su se beogradskim ulicama i pozivali one koji su mahali sa prozora da im se priključe. Na kraju, stigli do Palate Srbija na Novom Beogradu… Plato je bio pun ljudi. Puno mladih, nasmejanih i srećnih ljudi koji žele da žive bolje i ne žele da budu “žrtve tranzicije” i diktatorovog ludila. Sve me podseća na devedesete, kada sam se i ja kao student “borio za bolju budućnost”. Mislili smo, kada oborimo Miloševića, da se diktatura više nikada neće vratiti u Srbiju, ali ne lezi vraže…

Evo mene opet na protestu protiv diktature, samo što više nisam student već, što se ono kaže, zreo čovek. Gledam te mlade ljude oko sebe i mislim da ima nade i budućnosti za sve nas. Znam da se nismo ni mi, devedesetih, uzalud borili, ali nismo posao završili do kraja i dopustili smo sebi ovo zlo.

Na kraju krajeva, ovo su naša deca koju smo naučili da je samo slobodan život dostojan čoveka i da su svakim korakom bliže ovom cilju. Mi danas šetamo sa onima koje smo naučili da hodaju. Malo li je? Samo morate biti bolji od nas i ne smete više dozvoliti polusvetu da vlada sa vama. Vi ste budućnost. Vi ste oni koje smo čekali.

(Autonomija, foto: Dragan Gojić)

Podelite ovu stranicu!