ZLATKO JELISAVAC: Kad budala progovori, a fukara se obogati…

28 Jan 2018

O Andrićevom institutu i Čorbinoj nagradi

Valjda se režiser Emir Kusturica, u dokolici, bavio izučavanjem dela Ive Andrića, pa je postao ekspert za njega i, logično, direktor Andrićevog instituta. Pošteno je da se ovaj institut nalazi u Višegradu, gradu kojem je naš slavni pisac posvetio svoj najpoznatiji roman, to jeste posvetio ga njegovoj čuvenoj ćupriji –zadužbini Mehmed-paše Sokolovića koji je, by the way, naš čovek ali ga, kao malog, ukrali janjičari i odveli u Istanbul. No čitali ste roman, pa makar i kao lektiru u srednjoj školi, tako da ne moramo da vam objašnjavamo ta opšta istorijsko-literarna mesta.

Predsednik Upravnog odbora Instituta je pesnik Matija Bećković. Ako sada pitate zašto je Bećković baš predsednik UO, onda vam moram reći da mnogo pitate… Čovek je naš poznati pesnik, a osim toga voli Republiku Srpsku, pa zašto ne bi bio predsednik UO. Eto, na primer, sociolog Vladimir Vuletić obnaša istu funkciju u RTS, pa niko ne nalazi da je to nešto čudno. Vuletić voli televiziju, voli svoju zemlju, voli svoje dobre studente i to mnogo više od onih loših koji, opet, ne vole predsednika Vučića – sram ih bilo.

Institut ne bi bio institut kada ne bi dodeljivao i neku nagradu, pa tako i Andrićev dodeljuje Veliku nagradu Ivo Andrić. Stručni žiri, koji za predsednika ima izvesnog Jovana Delića, a za člana pisca, Muharema Bazdulja – odlučio je da ovu nagradu dodeli kineskom piscu Ju Hua, i to za životno delo, dok je priznanje za najbolju knjigu u 2017.  dobio, one&only, Borislav Bora Đorđević za knjigu poezije „Pusto ostrvo“.

Obrazlažući razloge zbog kojih je baš Bora Čorba dobio nagradu, uvek originalni i lucidni Bećković rekao je: “Ime Bore Đorđevića na engleskom je Bob Dilan, a vi vidite da li se nešto gubi u prevodu imena”, a potom je još Bećković istakao da, pošto je Dilan dobio Nobolevu nagradu, podjednako ju je zaslužio i Đorđević. “Đorđević je sada dobitnik nagrade jednog nobelovca” – ocenio je Bećković.

Gledao sam skoro neki stari intervju sa Emirom Kusturicom u kojem je dotični proglasio Boru Đorđevića najvećim jugoslovenskim pesnikom (intervju je još iz vremena SFRJ). To znači da je ova nagrada dugo sazrevala u glavi i srcu poznatog režisera i da je konačno došao trenutak, nakon Borine poslednje zbirke pesama, da ovom eminentnom pesniku i uruči tu dugo čuvanu nagradu. Zašto je Kusturica tako dugo čekao, to samo on zna, a možda je i jedan od razloga to što Emir alias Nemanja pre nije obnašao funkciju direktora Andrićevog instituta, pa je sada konačno u prilici da realno konkretizuje, u vidu nagrade, svoje iskreno divljenje Borinoj poeziji. Kaže Kusturica, u spomenutom intervjuu, da Bora od banalnosti pravi poeziju i da je upravo u tome i njegova vrednost kao pesnika.

Evo nekoliko stihova iz Borinog prethodnog opusa pa prosudite sami koliko vredi ova Borina transformacija banalnog u poeziju: Neću dugo biti momak, mojoj maloj raste stomak, bok te ‘ebo nisam treb’o, da sam znao ja bi stao… Ili pak još jedna iz ovog Borinog erotsko-romantičnog opusa: Kad se setim tvog Venerinog brega, opet bi se popeo na njega… Stvarno vrhunska poezija i moramo biti ponosni što ovakav jedan pesnik, patriota, roker i intlektualac živi na brdovitom Balkanu i sa nama deli svoje stihove. Nisam čitao ovu njegovu poslednju zbirku poezije, ali verujem da je Bora ostao dosledan svom pesničkom umeću i da je opet sopstvene jezičke banalnosti i uličarski žargon pretočio u čistu poeziju. Bravo, majstore…

Verujem da će ova fantastična ekipa Emir, Matija, Muhamed & Jovan (ovo zvuči kao čuveni rokerski četverac iz USA – Crosby, Stills, Nash & Young) imati još puno prijatnih iznenađenja za sve ljubitelje književnosti i da će ponovo ovekovečiti nekog našeg pisca Velikom nagradom Ivo Andrić. A do tada svi da nabavite Borinu poslednju zbirku poezije pa da zajedno analiziramo i divimo se njegovom neverovatnom pesničkom talentu – mada, ruku na srce, teško da može prevazići već gore navedene stihove, ali ipak treba imati na umu da je u pitanju lucidni pesnik Bora Đorđević.

Sve vreme, dok sam se bavio ovim pisanijem, pokušavao sam da se setim Andrićevih reči koje, naravno, nemaju nikakve veze sa junacima ove priče, ali su me neprijatno opsedale i na kraju moram, mada ne znam ni sam zašto, da ih podelim sa vama: “Dođu tako ponekad vremena, kada pamet zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati”.

(Autonomija / foto: Beta)

Podelite ovu stranicu!