ZLATKO JELISAVAC: Jedan korak napred, dva veka nazad

05 Apr 2015

Princip (ne)odgovornosti i samoporobljavanja

Prisustvovali smo jednom zanimljivom fenomenu koji dosta govori o stanju (nezrelosti) srpskog društva u celini – govorimo o (ne)odgovornosti, i to onih koji tu odgovornost nose konkretno kao nosioci vlasti, ali i simbolično kao oni koji predstavljaju društvenu moć ili pak sublimiraju opštu volju. Prosto rečeno: ne može neko ko ne razume interese društva kao svoje lične da predstavlja to društvo kao nosilac vlasti, jer vlast ne znači samo “krunu, tron i žezlo” već i odgovornost pred onima koji su tu vlast i birali – tako bi barem trebalo da bude ako govorimo o demokratiji, ali znamo da je razlika između onoga što jeste i onoga što bi trebalo da bude, barem kada je naše društvo u pitanju, neprirodno velika i da su predstavnici vlasti kod nas abolirani od bilo kakve odgovornosti. Što se predstavnici vlasti nalaze na višem nivou moći, to i ne znači, ekvivalentno društveno-političkoj logici (a i onoj rudimentarnoj), veću odgovornost, naprotiv, to kod nas samo znači više stepen zaštite od odgovornosti po principu: može mi se ili pak ne može mi niko ništa.

Vlast je izgubila svoj božanski predznak još tamo negde u prosvetiteljskoj revoluciji 1789, a samim tim je i božanska vlast (kralj kao predstavnik boga na zemlji) proterana iz moderne države. Mit o vladaru koji je nedodirljiv, jer je ovaploćenje božanske vlasti, prestao je da važi onda kada je francuskom kralju realno odrubljena glava, a simbolično kada mu je oduzeta božanska moć vladanja. Vladar više nije odgovoran samo bogu već i građanima koji su prevazišli svoj podanički status upravo detronizirajući božanskog predstavnika i postavljajući “jednog od nas” kao predstavnika opšte volje. No, u Srbiji kao da je ovaj primat božanskog ostao da važi kod vladara

hugo 009 budjenje

Vladar ne samo da nije odgovoran prema građanima već ima moć i da druge oslobađa odgovornosti, što mu daje božanske atribute i vraća nas u predmoderno stanje društvenih odnosa iz kojeg Srbija, očigledno, još nije ni izašla. Tu smo (sic) opet došli do onog društvenog fenomena, možda je bolje reći anomalije, kojeg sam govorio na početku a tiče se upravo ovog malopre spomenutog božanskog osećaja moći koji pretočen u ovozemaljski diskurs zvuči otprilike ovako: ja sam odgovoran, pre svega, prema samom sebi, a onda prema mojim posilnima, pa tek onda, na kraju, i prema biračima, to jeste građanima. Ne samo da ne snosim nikakvu odgovornost (a o svemu se pitam) već imam i moć da druge oslobađam od odgovornosti. Ovakav “signal” nam je poslao premijer AV kada je prvo obznanio da nema nikakve političke odgovornosti u slučaju “helikopter”, a potom nam poručio da, ako je i ima, on je u potpunosti preuzima na sebe. AV nam je i jasno rekao da ne da svoje ministre za koje se osnovano sumnja da su zbog svojih komercijalno-stranačkih interesa, barem posredno, prouzrokovali helikoptersku nesreću i smrt sedam osoba. Ako neko, pa makar on bio i premijer, može da abolira od odgovornosti svoje ministre, pa čak i da im izmišlja alibije kako bi ih opravdao, onda se ovde radi o božanskoj umišljenosti ili pak onoj dobro znanoj poslovici da je svaka vlast glupa na svoj način. AV-u je toliko stalo da očuva monolitnost svoje vlasti da će opravdati i očigledne brljotine svojih ministara makar one imale i krvav trag…

„Prosvetiteljstvo je čovekovo napuštanje vlastite nezrelosti koju je sam sebi nametnuo. Nezrelost je nesposobnost da se koristi sopstvena inteligencija bez nečijeg usmeravanja. Takva nezrelost je samouzrokovana ukoliko nije izazvana nedostatkom inteligencije već nedostatkom odlučnosti i hrabrosti da se koristi sopstvena inteligencija bez tuđeg usmeravanja. Sapere aude (Usuditi se znati)! Imaj hrabrosti da koristiš sopstvenu inteligenciju!” (Imanuel Kant)

Ovako je Kant razmišljao o Prosvetiteljstvu govoreći o podaničkoj nezrelosti i potrebi da ljudi, kao politički subjekti, konačno prevaziđu svoje “dečije bubice” i postanu samosvesni građani. Razvijanje kritičke svesti (samosvesti) prema vlasti znači i rast razumevanja odnosa prema Drugima, a samim tim i prema sebi tako da se ovde postiže svojevrsan trijadni sa-odnos koji bi možda više odgovarao hegelovskoj dijalektici negacije, identiteta i prevazilaženja. Odnos prema vlasti mnogo govori i o našem odnosu prema Drugom (Onaj koji nisam Ja, Fihteov Ne-Ja) koji je konstitutivni momenat samosvesti i samo tako se gradi svest o našem političkom okuženju. Nema svesti bez društvenih odnosa, a što je opet “stvar Drugih” koju poopštavam do nivoa vladanja gde je momenat negacije bitan koliko i identitet sa vlašću, jer samo tako gradimo mogućnost prevazilaženja koja u sebi nosi svest o smenjivosti vlasti, pa i mogućnost njenog konačnog ukidanja.Tako je vlast-autoritet prevaziđena svešću koja zna da je vlast u stvari ništa drugo do sopstveni suverenitet predan drugome u ruke, a ta “predanost” gubi smisao sa samosvešću koja objedinjuje suverenitet i identitet. Ja sam Drugi koji vlada znači da ja mogu dopustiti vlast Drugog ukoliko on ispunjava naš zajednički interes, a ukoliko vlast to ne čini, onda ona pada ispod principijelnog nivoa kao činjenica samosvesti koja će biti prevaziđena dijalektičkim tokom samosvesne delotvorne radnje –prakse.

Od Prosvetiteljstva, pa preko Nemačkog idealizma, Marksove revolucionarne dijalektike do današnje neoliberalne krize koja probleme povesne prakse ponovo aktualizuje nakon perioda liberalno-demokratkse “idile” – zrelost svesti se ogleda u njenom odnosu prema vlasti. Ako ona (svest) dopušta da je vodi vlast, onda će se naći u stanju nezrelosti kakvu opisuje Kant; ako se pak “pravi luda” i neće (mada je samosvesna situacije) da reaguje na autoritarnu vlast, onda će imati moralni problem sa samom sobom, što je može dovesti do savesti kao najvišeg moralnog stepena svesti ili pak će se pocepati u samoj sebi, pa će postati ona hegelovska “nesrećna svest” koja u sebi ne može da nađe pomirenje

E sad, zašto ja sve ovo vama napriča/napisa? Pa radi principa odgovornosti koji je mora biti ugaoni kamen ili pak noseći stub svake vlasti. Ako imamo neodgovornu vlast, onda je ona po sebi zrela za menjanje jer je narušila temelje svog postojanja, što će reći da je neodgovorna građanima koji su je izabrali da zastupa njihove interese. Vlast ne postoji radi sebe same i ne može kao takva opstati osim ako građanska svest ne padne na nivo podaničke, a onda se vraćamo, istorijski, barem dva veka nazad, a povesno (stepen razvoja svesti) do ispod granice ljudskog dostojanstva. Biti dostojanstven znači uvek misliti na Drugog i sopstvenu slobodu određivati kroz slobodu Drugog – to nam je doneo Kant sa određenjem moralno-kritičkog promišljanja koje može samo da se poopštava (oslobađa), a svako ograničenje znači korak nazad i samoporobljavanje. Vlast je odgovorna onoliko koliko mi, građani, participiramo u njoj… Ako prepustimo vlast njoj samoj ili pak njenim „sponzorima“, imaćemo ovo što imamo danas u Srbiji: neodgovornu vlast koja ne zastupa interese građana! A vlast koja ne sluša svoje građane i ne zaslužuje lojalnost već naprotiv… Da, to su već znali Prosvetitelji… A vi?

(Autonomija, karikatura: Hugo)