ZLATKO JELISAVAC: Izgubljeni u tranziciji i bedi

17 Oct 2017

Deca bez doručka i roditelji bez nade

“Ovih dana sam pitala đake (petake uglavnom) da li doručkuju ujutru, pre škole? Većina ih je rekla da ne (ali zaista, nekih 70%), a razlozi su: roditelji ih probude jako kasno ili ih uopšte ne prate u školu (spavaju u to vreme), niti im prethodno naprave sendvič ili im ni ne daju novac za užinu. Deca su često gladna i zanemarena su sve više i više, a roditelji su izgubljeni u borbi za bolje sutra ili jednostavno ne brinu.“

Ovaj status na fejsbuku je postavila moja poznanica koja radi u školi. Znam koliko je dobra i savesna osoba u svom poslu i znam da sve što je napisala – jeste istinito, ma koliko to nekom smetalo ili ma koliko to bolelo i peklo našu društvenu s(a)vest. I sam radim u školi, doduše sa srednjoškolcima, i znam da među njima ima dosta đaka koji žive u socijalnoj bedi, ali ipak to prikrivaju na razne načine, jer se bore za svoj status i mesto među vršnjacima. Bez obzira koliko smo svesni sopstvene ekonomske situacije i kako izlazimo na kraj sa neimaštinom, ipak kada čujete/pročitate da su deca u osnovnoj školi „gladna i zanemarena“, jer su „roditelji izgubljeni u borbi za bolje sutra“ , tek onda vas realnost raspali po nosu i shvatite gde živite.

Ali, ne boli toliko siromaštvo i opšta neimaština koliko ovaj nedostatak empatije i razumevanja (da ne kažem ljubavi) roditelja za sopstvenu decu. Kako to? Kada se to desilo? I da li loša ekonomska situacija može biti opravdanje za roditeljsko zanemarivanje dece? Ne znam. Teško je prihvatiti ovako nešto, ali ako je tako, onda se moramo pitati kako smo dospeli u ovakvu situaciju i šta može da se uradi kako bi ovo užasno, surovo stanje promenilo.

Na ovako drastičnim primerima, bez demagogije, jasno se vidi naša prava realnost i ekonomska (ali ne i samo ekonomska) beda dok nas sa raznih prorežimskih medija obasipaju iluzijama o boljem životu koji samo što nije stigao u ovu nesrećnu zemlju. Neka se građani još malo strpe, za godinu, dve, ma tri najviše cvetaće nam ruže – kako to i sam predsednik države voli da obeća. A u isto vreme, dok sa raznih pinkovizija i ostalog medijskog đubreta stiže ta kakofonija optimizma, sačinjena od praznih obećanja i laži, roditelji izgubljeni u tranziciji i socijalnoj krizi ne mogu svojoj deci da priušte ni pristojan doručak ili su pak toliko sluđeni od nemoći da poprave sopstvenu situaciju da zanemaruju i svoju decu, verovatno i sami sebe na neki način.

Sećam se kako mi je baka davno pričala o velikim krizima i siromaštvu koje je vladalo posle rata, tamo negde ranih pedesetih godina prošlog veka. Ona i moj deda imali su osmoro dece, gladovalo se i mučilo, ali su oni ipak imali nadu da će kriza proći i da će doći bolji dani. Nisam od onih koji šire sentimentalnu famu o „zlatnim vremenima“ bivše Jugoslavije, ali ipak kada uporedim današnju situaciju sa recimo osamdesetim godinama prošlog veka u ondašnjoj Jugoslaviji – moram priznati da je razlika velika. Nije se ni tada nešto ekstra bogato i dobro živelo, ali se sigurno nije dešavalo, barem ne u širim ili većim razmerama, da roditelji „zaborave“ svojoj deci napraviti doručak. Plašim se da je ovo posledica, skoro trodecenijskog ne samo socijalnog već i psihološkog driblinga od strane raznih vlasti zbog kojeg smo, naprosto, izgubili dušu. Empatija među ljudima je bitno vezana za njihov intersocijalni sa-odnos, a neki negativni društveni faktori, kao što su ekonomske krize, ratovi, dugodišnja presija vlasti, ratovi – mogu dovesti do velike traume i to kod velikog dela građanstva.

Ne mogu zaboraviti onaj zombilend iz devedesetih godina prošlog veka, prouzrokovan užasom ratova i sankcija – čiji su direktni krivci i odgovorni i danas aktuelni, i to kao visoki funkcioneri vlasti – od kojeg se nismo i nećemo još dugo oporaviti. Da li nas je to učinilo takvim kakvi smo danas? Verovatno, uz još nekih pridodatih faktora i onih koji su došli posle petooktobarskih promena koji u najmanju ruku nisu učinili ništa da izađemo iz trauma. Ako je i postojala šansa da će se nešto promeniti i da ćemo vratiti sebi nadu u boljitak, u ova tranzicijska vremena postalo je jasno da nema ništa od toga. Deca devedesetih, koja su uspela da prežive zombilend, danas zapuštaju svoju decu jer su izgubili volju da se bore, a i oseća se da je iščileo i taj poslednji ostatak ljudske empatije bez kojih nema zdravih društvenih odnosa.

Znam da za nas možda i više nema nade ili vremena… Prošli smo svašta i nije čudo što smo tu gde jesmo i što smo takvi kakvi smo. Ali ne smemo, niti imamo pravo da budućim generacijama oduzimamo nadu i želju da žive bolje, srećnije i uspešnije od nas. Istina je, i u to sam se mnogo puta uverio, da vaspitanje dece polazi “iz kuće” – što bi se reklo. Ali vaspitanja nema ili ono prelazi u puko disciplinovanje i autoritarno ponašanje ukoliko nema ljubavi za decu, za svoje najbližnje. Da, ljubavi… Jer ona je duša naše empatije i bez ljubavi naša deca neće umeti voleti i misliti na druge. Zato je tako važan i taj doručak koji pravite (ili ne pravite) svom detetu pre škole. Nije toliko važno šta ćete svom detetu staviti na sto koliko je bitno da mu prenesete da vam je tako stalo do njega.

Ne, ne želim da vam delim savete ili pokore… Ali sa nesrećnom i nevoljenom decom susrećem se skoro svakog dana i vidim koliko je tuge i nezadovoljstva u njihovim očima. Vidim koliko im je potrebno da neko razgovara sa njima, da podeli malo razumevanja i sasluša ih. Nisu to bogzna kakve priče niti vidim u đacima neku decu Somerhila niti sam ja nastavnik iz filma Društvo mrtvih pesnika, ali topla reč i malo saosećanja ne košta ništa, a njima znači mnogo. Znam da je teško i da je neimaština izvor svekolike bezdušnosti, ali razmislite malo o tome kuda nas to vodi.

Mi ispaštamo zbog naših grehova i nezrelosti, jer smo dopustili da najgori opet zavladaju, ali nemojte to prenositi na decu, ona nisu kriva zbog naše malodušnosti i nepromišljenosti.

(Autonomija / foto: pixabay)

Podelite ovu stranicu!