ZLATKO JELISAVAC: Iza žica i ograda

22 Aug 2015

Suze su iste svuda u svetu

Za nas je važno to što nam poručuje Krleža, da ne ispadnemo smešni i da u svetu kasarni, terora, logora, kriminala, ideološkog nasilja, dogmi, pevamo o tricama i kučinama, i da „usred zvjerske dreke“, usred života kao razbojišta glumimo literate i apsurdiste.
Mirko Kovač


Nekako smo verovali, krajem osamdesetih godina prošlog veka, da je doba “kasarni, terora, logora, kriminala, ideološkog nasilja, dogma” iza nas i da sada hrlimo u “novi vrli svet”, ali vrlo brzo nas je stvarnost udarila po nosu. Iz jednog nasilja prešli smo u drugo, i to još okrutnije i strašnije… Ako je nasilje do kraja osamdesetih bilo hladnoratovski-ideološko i težilo je tzv. samoupravljanju, onda je ovo koje je došlo devedesetih preraslo u otvoreni rat svim sredstvima gde su se iživljavale svekolike nacionalno-istorijske frustracije. Tako u nas… A tzv. razvijeni svet (kome smo mnogo više pripadali kada smo bili SFRJ) preživljavao je svoj “kraj istorije” i želeo da ostvari san o svetu kao liberalno-demokratskoj bajci gde više neće biti potrebe za podelama i blokovima. Taj divni postmoderni svet trebao je da bude najbolji od svih mogućih, jer on nije težio opsenim utopijama nego, u skladu sa svojim mogućnostima, racionalnim temeljima koji će onemogućiti veliko-svetske sukobe. Ova priča “sa zapadne strane”, koja je nosila u sebi bljutav ukus hladnoratovske propagande, počela je da gubi svoj smisao već u balkanskim ratovima devedesetih godina, jer je ista ta zapadna strana pokazivala nesposobnost ili nezainteresovanost da pomogne u raspletu balkanskog ratnog ludila. Ali dobro, na kraju su ipak uspeli da ugase ratni požar i da smire plemenske poglavice jer što se nas tiče, mislim pri tome na sve one koji su živeli na prostoru ex Jugoslavije, mi bismo ratovali do potpunog istrebljenja i uništenja.

A kako nam je danas? Pa teško da se nešto izmenilo, osim što se krvavo-bratoubilački rat sada pretvorio u političku farsu… Dobro, bolje i farsa nego da se hvatamo za vratove, ali nekom valjda povesnom logikom možemo zaključiti, ili barem naslutiti, da će doći nova tragedija, samo ne znam kakva i u kom obimu, to nam govori gorko istorijsko iskustvo. Možda nam se ta tragedija već naslućuje u vidu izbeglica iz Sirije, Iraka, Avganistana, a koliko smo mi spremni za to, najbolje se može videti ako odete do Beograda i obiđete park pored autobusko-železničke stanice ili se pak provozate do Kanjiže i Subotice. Nekako se i ona “stara” ratna psihologija vratila (ako nas je ikad i napustila), pa se trguje ljudima i njihovim sudbinama u vidu “bezbednog prevoza” izbeglica do granice ili čak i dalje. A o ratnoj retorici i nerazumevanju prema tim nesrećnim ljudima i da ne govorimo… Šta se tu sve može čuti: prljavi, smrde, kradu, napadaju žene, prete našem miru i sigurnosti. Najslikovitije je to iskazao na TV Dnevniku neki mlad dečko (mislim da je iz Kanjiže) koji je, na pitanje šta misli o situaciji sa migrantima, konstatovao da ti migranti i nisu tako strašni ali, realno, smetaju… Mediji samo još više potpomažu u širenju nerazumevanja ionako loših predrasuda prema izbeglicama, jer ili prenose patetične izjave naših političara koji su se sada najedanput zdali da žale i pomažu ili pak otvoreno šire ksenofobiju i priče o terorizmu i islamizaciji Evrope. Vrlo zbunjuća su bila i uveravanja nekih političara, tipa Aleksandar Vulin, koji je garantovao da neće biti nikakvih prihvatnih centara za izbeglice na teritoriji Srbije, a sada ga je demantovao sam premijer pričom da će se centar za privremeno zbrinjavanje izbeglica praviti u Beogradu. Još jedan dokaz da što vas političari više uveravaju da nešto neće uraditi, budite sigurni da hoće i da je njihovo negiranje samo taktika pripremanja terena za buduće poteze.

Čitao sam, davno, genijalne putopise Željka Malnara i Borne Bebeka koji su u jednoj epizodi svojih neverovatnih doživljaja po bliskom i dalekom istoku opisali voz (mislim da se to događa u Indiji) koji kada se napuni ljudima, onda policija pendrecima “poskida” višak putnika. Gledam one nesrećne vozove sa izbeglicama u Đevđeliji, pa se setih te epizode koju su opisali Malnar i Bebek a za koju sam mislio da se može desiti samo tamo negde na egzotičnom istoku… Vidim na vestima kako izbeglice uskaču kroz prozor u voz dok ih policajci pendreče po nogama ili gde stignu i “koliko uvate”. Snimci kako makedonska policija baca šok bombe, suzavce ili pak pendrecima rasteruje očajne izbeglice, samo još više doprinosi paklenom pejzažu koji se ponovo formira na Balkanu. Setim se onda i izbeglica iz Krajine nad čijim sudbinama danas nariče celokupna vlast, a od ove godine žaliće se svakog 5. avgusta, a onomad nisu smele te iste izbeglice da uđu u Beograd… Izbeglice sa istoka barem smeju do naše prestonice i niko ih ne ometa u tome. Inače, UN je tzv. migrantima sa ratnih područja Sirije, Iraka, Avganistana sada dao status izbeglica, što im daje određena prava kojih se moraju pridržavati zemlje u kojima se oni nađu. Izbeglice iz Krajine nikada nisu dobili taj status od strane ondašnje SRJ, a kasnije Srbije, jer to bi podrazumevalo da će onda im garantovati smeštaj i finansijsku pomoć. Gledao sam na vestima kako se druže jedna žena iz Knina, izbeglica od 1995. i neka žena iz Sirije koja je pobegla od ratnog haosa… Žena iz Knina je u tom privremenom smeštaju već dvadeset godina, a žena iz Sirije privremeno dok se ne snađe… Teško se sporazumevaju zbog jezičke barijere, ali im je muka ista ili pak slična, pa se barem isplaču jedna drugoj… Suze su iste svuda na svetu

(Autonomija)