ZLATKO JELISAVAC: Intelektualni servisi vlasti

09 May 2015

Društveni trudbenici u službi vlasti

Sociologija je od kritičke postala bezopasna komercijalna nauka umrežena u razne projekte koji joj diktiraju i hipoteze i zaključke. Pri tome su sociolozi masovno menjali opredeljenja, nastojeći da se sa novim simboličkim kapitalom nametnu i kao brendovi struke. Jednako mislim na sociologe nove nacionalne oslobodioce i na sociologe novokonstruisane žrtve. I u sociologiju su kao i u druge društvene nauke u regionu prodrli novi oslobodioci od marksizma i kosmopolitizma. Na drugoj strani su sociolozi koji ne manje ljubomorno neguju monopol na simbolički kapital najvećih žrtava jednopartijskog socijalizma. Uz ove dve struje, prisutna je i treća, tržišna, kojoj nikakav simbolički kapital nije potreban.

Todor Kuljić[1]


Ove reči Todora Kuljića dosta govore o stanju kritičkog duha u društvenim naukama uopšte a ne samo sociologiji ili, možemo reći, govore o stanju kritičke svesti i duha u celosti. Još tamo od Imanuela Kanta korpus tzv. duhovnih nauka trebalo bi da odražavaju stanje kritičke svesti jer one su plod produkcije ljudskog znanja koja ne nastaju iz samo “enciklopedijskih” potreba već i kako bi se unapredilo i stanje duha i razumela njegova povesna uloga. Hegel je ulogu povesnog duha, kao abstraktuma ljudske istorije znanja, doveo do nivoa apsolutnog znanja ili najvišeg nivoa saznanja u razvojnom iskustvu svesti. No, motor ove “fenomenologije duha” (tako se i zove čuveno Hegelovo delo) ili geneologije znanja jeste kritika koja je od Dekarta inicijalno mesto saznanja jer kritika je sumnja u svaku neposrednost postojanja, to jeste skepsa prema onom što se određuje “tako i nikako drugačije” ili pak kao “gotova činjenica”. Dekart je svojom metodom saznanja, u već prvom koraku, napao na neposredno znanje i postavio sumnju kao “filter” kroz koji se propuštaju činjenice svesti upravo kako bi se propitala njihova činjenična osnovanost. Povesni razvoj ove kritičke svesti doveo je do, gle apsurda, rastakanja duhovne baze saznanja i postavljanja njenih temelja na tzv. materijalnim osnovama, što su u filozofiji, svako na svoj način, najavili Karl Marks i Fridrih Niče. Sociologija se kao nauka rađa upravo u težnji da razbije taj duhovno-metafizički karakter znanja i da ga usmeri ka analizi problema ljudskog društva kao polit-ekonomske zajednice. Međutim, danas možemo da vidimo kako se ova povesna uloga sociologije, ali i društvene teorije uopšte, svela na puku analizu društvenog stanja ili pak na “anketiranje” u korist različitih ideoloških koncepcija. Uloga društvene teorije se svela na služenje političkim modelima vlasti umesto da kritički analizira (čast izuzecima, ali znate kako kažu: izuzeci samo potvrđuju pravilo) stanje u društvu i da, što je najvažnije, pruža modele po kojima bi se unapređivala društvena stvarnost. Vreme je da se vratimo osnovama društvene kritike i da ponovo porazmislimo o onoj “istrošenoj” Marksovoj tezi o tome da su filozofi samo različito tumačili svet, a da je stvar u tome da se on promeni. Možemo ove filozofe iz Marksove teze zameniti sa sadašnjim društvenim trudbenicima i upitati kakav se to model društvene promene danas nudi.

Ako želimo da ovaj domen potrebitosti društvenih promena prebacimo sa svetskog (a svetski nije samo geografski pojam već predstavlja i stanje svesti, što je Radomir Konstantinović kod nas sjajno predstavio u delu Filozofija palanke) na lokalni domen, onda ćemo biti suočeni sa, prosto rečeno, ideološkim jednoumljem koji vlada u zajednici intelektualne elite u našem društvu. Ovo jednoumlje nije toliko zasnovano na nekoj tvrdoj ideološko-političkoj matrici koju zastupaju neki intelektualci već više na služenju političkim elitama ili pak društveno-ekonomskom modelu neoliberalnog kapitalizma koji se danas u Srbiji praktikuje u svojim surovo-rudimentarnim oblicima. Apologete današnjeg polit-ekonomskog stanja kod nas su uglavnom već poznati (oprobani) intelektualni službenici različitih političkih modela vlasti; oni su tu da opravdaju “reforme” koje sprovodi vlast ili pak da pouče građane kako da se ponašaju da bi što bezbolnije podneli “težak društveni trenutak”. Ne želim da ovde neko misli da prozivam samo sociologe ili da težim da kompromitujem neke od ovih društvenih trudbenika (mada, ruku na srce, neki sociolozi, ali ne samo oni, baš svojski rade na sopstvenoj kompromitaciji služeći sad ovoj ili sad onoj vlasti), jer korpus onih koji su intelektualni servis vlasti širi se na veći domen naše društvene stvarnosti: ekonomisti, filozofi, književnici, umetnici raznih modela, politički analitičari itd. Prosto je neverovatno koliko neki naši “intelektualci”, narodski rečeno, nemaju obraza i kako se bezobzirno glajhšaltuju ka svojim novim poltiičkim mecenama, a kako svaka vlast voli da je opravdana od strane intelektualnih elita onda im se oprašta nekadašnje političko neverstvo i oni postaju deo mašine vlasti koju brane često istim argumentima kao i onu prethodnu kojoj su služili.

Da mi se ne bi opet prebacilo kako pišem samo o “srbijanskim” problemima, a zanemarujem vojvođansku autonomiju, onda moram istaći da je problem političkog nepotizma, straha od vlasti ili pak pukog guranja glave u pesak dok opasnost ne prođe, kod ovdašnjih intelektualnih elita itekako izražen. No, sreća je naša ovde da Javni servis Vojvodine i još neki tzv. slobodni mediji ipak nisu toliko pod (auto)cenzorskom presijom ili se pak bolje nose sa političkim pritiscima, pa se može čuti i kritička nota intelektualaca koji ne služe interesima vlasti. Inače, i u Vojvodini, kritički duh se sveo na neke uske kuloare, da ne kažem salone, koji poput nekih blogera ili dežurnih portalskih komentatora raspravljaju o autonomiji, ali domen njihovog uticaja se i ne širi dalje od ovog virtuelnog sveta. Problem autonomije Vojvodine ne može se svesti samo na “srbijanske štetočine” već se mora malo pogledati i u sopstveno dvorište. Braniti Vojvodinu od “srbijanske pošasti” znači samo problem prebaciti nekome drugom, a ne uviđati da je autonomija subjektivni odraz zrelosti društvene svesti i da je ova svest direktno vezana i za stepen objektivne autonomnosti same Vojvodine. Ne može se jedan palanački duh, kakav je uglavnom vladao i vlada među predstavnicima političkih elita u Srbiji i kada je autonomija Vojvodine u pitanju, zameniti drugim palanačkim duhom koji samo kuka nad srbijanskom nepravdom koji ugnjetava i ovo malo autonomije što je ostalo Vojvodini. Vojvodina će biti slobodna i autonomna upravo onoliko koliko ima i svesti o njenom statusu i identitetu, a ostalo je samo tehnika političke prakse. Zato težimo razvoju slobodno-autonomne svesti kod građanki/građana, a ne razvijanju mržnje prema svemu što stiže “preko Dunava”. Inače možemo lako zapasti u fašistoidni egoizam koji mari samo za svoje interese, a koliko je to opasno, u jednom tako šarenom društvenom miljeu kakva je Vojvodina, prosudite sami.

(Autonomija)

[1] Autor je profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a tekst je reč na dodeli nagrade “Vojin Milić” Srpskog sociološkog društva za “Tanatopolitiku”, najbolju sociološku knjigu u 2014. godini na Filozofskom fakultetu u Nišu, Danas, Dijalog, 07.05.2015.