ZLATKO JELISAVAC: Intelektualni servisi vlasti

09 May 2015

Društveni trudbenici u službi vlasti

Sociologija je od kriti?ke postala bezopasna komercijalna nauka umrežena u razne projekte koji joj diktiraju i hipoteze i zaklju?ke. Pri tome su sociolozi masovno menjali opredeljenja, nastoje?i da se sa novim simboli?kim kapitalom nametnu i kao brendovi struke. Jednako mislim na sociologe nove nacionalne oslobodioce i na sociologe novokonstruisane žrtve. I u sociologiju su kao i u druge društvene nauke u regionu prodrli novi oslobodioci od marksizma i kosmopolitizma. Na drugoj strani su sociolozi koji ne manje ljubomorno neguju monopol na simboli?ki kapital najve?ih žrtava jednopartijskog socijalizma. Uz ove dve struje, prisutna je i tre?a, tržišna, kojoj nikakav simboli?ki kapital nije potreban.

Todor Kulji?[1]


Ove re?i Todora Kulji?a dosta govore o stanju kriti?kog duha u društvenim naukama uopšte a ne samo sociologiji ili, možemo re?i, govore o stanju kriti?ke svesti i duha u celosti. Još tamo od Imanuela Kanta korpus tzv. duhovnih nauka trebalo bi da odražavaju stanje kriti?ke svesti jer one su plod produkcije ljudskog znanja koja ne nastaju iz samo “enciklopedijskih” potreba ve? i kako bi se unapredilo i stanje duha i razumela njegova povesna uloga. Hegel je ulogu povesnog duha, kao abstraktuma ljudske istorije znanja, doveo do nivoa apsolutnog znanja ili najvišeg nivoa saznanja u razvojnom iskustvu svesti. No, motor ove “fenomenologije duha” (tako se i zove ?uveno Hegelovo delo) ili geneologije znanja jeste kritika koja je od Dekarta inicijalno mesto saznanja jer kritika je sumnja u svaku neposrednost postojanja, to jeste skepsa prema onom što se odre?uje “tako i nikako druga?ije” ili pak kao “gotova ?injenica”. Dekart je svojom metodom saznanja, u ve? prvom koraku, napao na neposredno znanje i postavio sumnju kao “filter” kroz koji se propuštaju ?injenice svesti upravo kako bi se propitala njihova ?injeni?na osnovanost. Povesni razvoj ove kriti?ke svesti doveo je do, gle apsurda, rastakanja duhovne baze saznanja i postavljanja njenih temelja na tzv. materijalnim osnovama, što su u filozofiji, svako na svoj na?in, najavili Karl Marks i Fridrih Ni?e. Sociologija se kao nauka ra?a upravo u težnji da razbije taj duhovno-metafizi?ki karakter znanja i da ga usmeri ka analizi problema ljudskog društva kao polit-ekonomske zajednice. Me?utim, danas možemo da vidimo kako se ova povesna uloga sociologije, ali i društvene teorije uopšte, svela na puku analizu društvenog stanja ili pak na “anketiranje” u korist razli?itih ideoloških koncepcija. Uloga društvene teorije se svela na služenje politi?kim modelima vlasti umesto da kriti?ki analizira (?ast izuzecima, ali znate kako kažu: izuzeci samo potvr?uju pravilo) stanje u društvu i da, što je najvažnije, pruža modele po kojima bi se unapre?ivala društvena stvarnost. Vreme je da se vratimo osnovama društvene kritike i da ponovo porazmislimo o onoj “istrošenoj” Marksovoj tezi o tome da su filozofi samo razli?ito tuma?ili svet, a da je stvar u tome da se on promeni. Možemo ove filozofe iz Marksove teze zameniti sa sadašnjim društvenim trudbenicima i upitati kakav se to model društvene promene danas nudi.

Ako želimo da ovaj domen potrebitosti društvenih promena prebacimo sa svetskog (a svetski nije samo geografski pojam ve? predstavlja i stanje svesti, što je Radomir Konstantinovi? kod nas sjajno predstavio u delu Filozofija palanke) na lokalni domen, onda ?emo biti suo?eni sa, prosto re?eno, ideološkim jednoumljem koji vlada u zajednici intelektualne elite u našem društvu. Ovo jednoumlje nije toliko zasnovano na nekoj tvrdoj ideološko-politi?koj matrici koju zastupaju neki intelektualci ve? više na služenju politi?kim elitama ili pak društveno-ekonomskom modelu neoliberalnog kapitalizma koji se danas u Srbiji praktikuje u svojim surovo-rudimentarnim oblicima. Apologete današnjeg polit-ekonomskog stanja kod nas su uglavnom ve? poznati (oprobani) intelektualni službenici razli?itih politi?kih modela vlasti; oni su tu da opravdaju “reforme” koje sprovodi vlast ili pak da pou?e gra?ane kako da se ponašaju da bi što bezbolnije podneli “težak društveni trenutak”. Ne želim da ovde neko misli da prozivam samo sociologe ili da težim da kompromitujem neke od ovih društvenih trudbenika (mada, ruku na srce, neki sociolozi, ali ne samo oni, baš svojski rade na sopstvenoj kompromitaciji služe?i sad ovoj ili sad onoj vlasti), jer korpus onih koji su intelektualni servis vlasti širi se na ve?i domen naše društvene stvarnosti: ekonomisti, filozofi, književnici, umetnici raznih modela, politi?ki analiti?ari itd. Prosto je neverovatno koliko neki naši “intelektualci”, narodski re?eno, nemaju obraza i kako se bezobzirno glajhšaltuju ka svojim novim poltii?kim mecenama, a kako svaka vlast voli da je opravdana od strane intelektualnih elita onda im se oprašta nekadašnje politi?ko neverstvo i oni postaju deo mašine vlasti koju brane ?esto istim argumentima kao i onu prethodnu kojoj su služili.

Da mi se ne bi opet prebacilo kako pišem samo o “srbijanskim” problemima, a zanemarujem vojvo?ansku autonomiju, onda moram ista?i da je problem politi?kog nepotizma, straha od vlasti ili pak pukog guranja glave u pesak dok opasnost ne pro?e, kod ovdašnjih intelektualnih elita itekako izražen. No, sre?a je naša ovde da Javni servis Vojvodine i još neki tzv. slobodni mediji ipak nisu toliko pod (auto)cenzorskom presijom ili se pak bolje nose sa politi?kim pritiscima, pa se može ?uti i kriti?ka nota intelektualaca koji ne služe interesima vlasti. Ina?e, i u Vojvodini, kriti?ki duh se sveo na neke uske kuloare, da ne kažem salone, koji poput nekih blogera ili dežurnih portalskih komentatora raspravljaju o autonomiji, ali domen njihovog uticaja se i ne širi dalje od ovog virtuelnog sveta. Problem autonomije Vojvodine ne može se svesti samo na “srbijanske šteto?ine” ve? se mora malo pogledati i u sopstveno dvorište. Braniti Vojvodinu od “srbijanske pošasti” zna?i samo problem prebaciti nekome drugom, a ne uvi?ati da je autonomija subjektivni odraz zrelosti društvene svesti i da je ova svest direktno vezana i za stepen objektivne autonomnosti same Vojvodine. Ne može se jedan palana?ki duh, kakav je uglavnom vladao i vlada me?u predstavnicima politi?kih elita u Srbiji i kada je autonomija Vojvodine u pitanju, zameniti drugim palana?kim duhom koji samo kuka nad srbijanskom nepravdom koji ugnjetava i ovo malo autonomije što je ostalo Vojvodini. Vojvodina ?e biti slobodna i autonomna upravo onoliko koliko ima i svesti o njenom statusu i identitetu, a ostalo je samo tehnika politi?ke prakse. Zato težimo razvoju slobodno-autonomne svesti kod gra?anki/gra?ana, a ne razvijanju mržnje prema svemu što stiže “preko Dunava”. Ina?e možemo lako zapasti u fašistoidni egoizam koji mari samo za svoje interese, a koliko je to opasno, u jednom tako šarenom društvenom miljeu kakva je Vojvodina, prosudite sami.

(Autonomija)

[1] Autor je profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a tekst je re? na dodeli nagrade “Vojin Mili?” Srpskog sociološkog društva za “Tanatopolitiku”, najbolju sociološku knjigu u 2014. godini na Filozofskom fakultetu u Nišu, Danas, Dijalog, 07.05.2015.

Podelite ovu stranicu!