ZLATKO JELISAVAC: Intelektualci i tranzicija

19 Nov 2013

Sve se izjednačilo u sivilu

Novi mandarini su intelektualci, mahom profesori, koji služe američkoj moći. Za Čomskog, intelektualci će neizbežno zauzeti „elitistički položaj“, težeći da „diriguju“ društvom i da ga „kontrolišu“. Njegove tekstove ispunjava opipljiv prezir prema intelektualcima. On govori o intelektualčevom „bezumnom pevanju pesme državne propagande“, ili o njegovim nezasnovanim „normama obrazovanog diskursa“. Piše da su intelektualci „po pravilu najdublje indoktrinisana i, u dubokom smisli, najneznalačkija grupa“.

(Rasel Džekobi – Kraj utopije)

Još je Aristotel govorio…

E ovako počinje skoro svaki istorijat nekog znanja-nauke. Prosto je neverovatno o čemu je sve ovaj filozof “govorio”. Aristotel je čuven kao prvi sistematičar znanja i shodno znanju i određenih vrsta nauke pa se zato, verovatno, i stalno poziva na njega kao utemeljivača ili začetnika pojedinih nauka. No, ja ne želim da vam govorim o Aristotelu kao znalcu svega i svačega već bih ga pre postavio kao prototip intelektualca koji je bio blizak vlasti. Filozof (kako ga je zvao Toma Akvinski) bio je lični učitelj Aleksandra Makedonskog i teško da se neki mislilac više približio vlasti/moći od velikog Stagiranina. Sa druge strane imamo Diogena Kinika – prototip mislioca koji se bunio protiv političkih autoriteta i koga su “nervirale” državne institucije jer sputavaju ljudsku slobodu, koja je, opet, čovekovo “prirodno” stanje. Ima i legenda koja kaže da je Aleksandar Makedonski došao jednom prilikom da obiđe filozofa i ekscentrika Diogena koji se odmarao u svom čuvenom buretu. Prišao Aleksandar Diogenovom buretu i pitao filozofa da li može nešto da učini za njega. Diogen je odgovorio da mu se skloni sa sunca, što je odgovaralo njegovom lucidnom karakteru, ali i skromnom načinu života koji je živio i propovedao razmaženim Atinjanima. No, ovim činom je Diogen ukazao na svoju prirodu nepomirljivu sa autoritetom vlasti i na ovaj način postao simbol mislioca/intelektualca koji se suprotstavlja vlasti (jer svaka vlast je nasilje nad ljudima). Negde između ove dve ideološko-političke paradigme, u odnosu prema vlasti, stoji “nesrećni” Platon, koji je želeo da svoju viziju idealne države prenese tiraninu Dioniziju, pa umalo nije glavu izgubio. I tako su se mislioci kroz vekove delili na poslušne-pozicija i neposlušne-opozicija, mada nam istorija više svedoči o poslušnicima nego onima drugim.

Prema istoričaru Le Gofu, intelektualci su se pojavili razvojem gradova u dvanaestom veku, misleći pri tome na “moderni” tip intelektualca koji je društveno samoosvešćen (kritičan prema društvu, ali i kritičan za samo društvo, osobito za vlast). Tek razvojem urbanih sredina i megalopolisa intelektualci postaju građanski mislioci, to jest oni koji šire aspekt prava ne-više-podanika nego slobodnih građana. Razvojem univerziteta u velikim gradovima stvara se akademski sloj građanstva koji postaje uticajan i koga vlast voli da ima uz sebe jer ovaj intelektualni sloj predstavlja društvenu elitu. No, dok se ova akademska elita uglavnom i vezala uz vlast – što zbog koristi za sam univerzitet, a što, opet, zbog lične koristi i moći – razvijala se i jedna “paralelna” struktura intelektualaca koji nisu zavisili od akademskih privilegija, štaviše ovi nezavisni intelektualci su im se otvoreno suprotstavljali. I tako je to do dana današnjeg…

Univerziteti su često bili, i jesu, stecišta pobune i otpora autoritarnoj vlasti. Neposlušni profesori su svojim uticajem na studente stvarali kritičnu masu pobunjenika kojih se svaka vlast plašila jer su znali da su univerziteti “zmajeva gnezda” iz kojih se legu ljuti opozicionari. Tako su, recimo, Hegelovi studenti otvoreno se suprotstavili (sa oružjem u ruci) progonu Jevreja u Nemačkoj kojih je bilo i pre strahovlade Hitlerovih nacista. Uticaj Hegelove liberalne političke filozofije je bio toliki da je nemački car tražio od Šelinga (Hegelovog kolege i “prijatelja”) da uništi “zmajevo seme” (tako se car izrazio) Hegelove razorne kritike.

Kao mlađan student i sam sam učestvovao u pobuni protiv režima Slobodana Miloševića devedesetih godina prošlog veka. To je bilo vreme kada su se univerziteti “zatvorili” i postali antirežimske instistucije… Dobro, nisu baš svi fakulteti učestvovali, kao što ni dobar deo profesora nije bio sa svojim studentima – neki iz straha za svoje pozicije, a neki su otvoreno podržavali režim. Iznenadio sam se koliko su moji profesori sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu bili slabo raspoloženi za bojkot vlasti; više je profesora sa drugih fakulteta podržalo studente, a neki su i bili lično angažovani u protestima i studentskim “šetnjama”. Zašto profesori nisu bili sa svojim studentima – pitanje je za same profesore, ali to više govori o njima – profesorima – nego o ondašnjim studentima koji su izdržali represiju vlasti i na kraju trijumfovali zajedno sa svim slobodnim građankama/građanima koji su se pobunili. Intelektulci u to vreme (oni koji su vredeli) većinom su bili uz nas koji smo se bunili i njihova podrška ili pak lični angažman bili su podstrek da izdržimo i ostanemo uporni u svoim zahtevima za smenu vlasti. Neki od njih su se i direktno angažovali u politici i borili se manje-više uspešno sa tadašnjim režimom, ali su imali našu podršku. Danas ja stvarno ne znam koga bih podržao od tadašnjih intelektulaca kada bi sada inicirali bilo kakvu opstrukciju vlasti; toliko su se isprofanisali (čast izuzecima) da više ni sami sebi ne veruju. Neću nikog lično da prozivam, ali mi je otužno gledati i slušati pojedine intelektualce kako se dodvoravaju novim političkim elitama kao da su zaboravili za šta su se borili nekada. Zašto? Nisu se dovoljno dobro situirali? Nisu stekli zadovoljavajući položaj u društvu? Ne znam i ne zanima me, ali njima na čast i obraz.

No, ruku na srce, tih devedesetih (da se više nikada ne ponove) barem smo imali neku intelektualnu elitu koja se bila jasno profilisila u borbi sa autoritarnim režimom; koga mi imamo danas? Intelektualci u jednom društvu moraju da pokreću stvari, da nude rešenja ili barem daju ideju/viziju kako to društvo treba da izgleda u budućnosti dok su se naši intelektualci ili stopili sa sivilom proseka/bede ili pak aktivno grabe privilegije koje im nude političke elite. A i pitanje je kakav kvalitet mogu ponuditi intelektualci “novije” generacije?! Ako nisu politički analitičari, onda su zasigurno političari i mlade zvezde koje se probijaju na estradno-političkoj sceni. Srbija je danas država bez vizije; mi smo iscrpljeno društvo koje ne zna kuda dalje i šta će sa sobom; političari ne vide dalje od svog nosa ili pak džepa; sve se izjednačilo u sivilu; ”kako je do neprepoznavanja dovedena suština prevare” – što bi rekao Džoni Štulić. Tranzicija, šta ćeš… Samo se pitam: a kuda se to mi “tranzitujemo”?

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!