ZLATKO JELISAVAC: Ili si podanička ameba ili si otpor

29 Sep 2016

Ne plašite se režimskih pretnji i njihovih satrapa – pobunite se!

Misija kulture pobune bila je artikulisana imperativom promene ne samo postojećeg režima i političkog poretka, nego i promene javnosti (kojom ona prestaje da bude istomišljenička masa), političke kulture (kojom se ona zasniva na kontekstu otovorenosti i demokratičnosti) i, najzad, promene kulturnog modela, koji je zamišljen kao otvoren, kosmopolitski i, u svojoj osnovi, interkulturalan.
(Aleksandra Đurić Bosnić,
Kultura nacije: Između krvi i tla, Sarajevo 2016.)

U sjajnoj studiji o odnosu kulture i nacije Aleksandra Đurić Bosnić je, između ostalih kulturoloških fenomena, obradila i kulturu pobune. Kakva je to kultura pobune? Pa, ako se pitate na ovaj način, onda ste ili bili dovoljno nekulturni da se ne bunite tada kada je trebalo ili ste pak bili suviše mladi da biste to činili – a mladost ne opravdava besvest, kako to kaže Koja Disciplina.

Devedesetih godina prošlog veka, mi koji smo se bunili, disali smo pobunjenički i živeli tako celim bićem, i to ne zbog toga što smo bili posebni već zato što nismo imali mnogo izbora: ili si bio na strani režima, što je značilo da si polusvesna, podanička ameba, ili si bio suprotnost/otpor ovima prvima. Dakle, bio si hladan ili vruć, a mlaki su na vreme otišli preko granice u neki bolji i pametniji svet.

Aleksandra Đurić je, kroz mnoštvo primera, podsetila nas na to vreme koje je počelo već pomalo i da bledi, što se nas tadašnjih pobunjenika tiče, a što se tiče onih „drugih“ ili pak onih što su i tada bila na vlasti – devedesete su bile „herojsko“ doba za Srbiju ili tadašnju Jugoslaviju, jer smo se tada suprostavljali celom zapadnom svetu, NATO paktu i ostalim mračnim faktorima koji nam, je li, ni danas ne dozvoljavaju da živimo kao ljudi.

Čitajući, kao da sam gledao stare fotografije sa protesta i evocirao uspomene na nas uporne „šetače i slučajne prolaznike“ kada smo bili, biću neskroman, avangarda kulture pobune i kada smo svi zajedno radili na misiji njenog širenja. Zato su knjige kao što je Kultura nacije: Između krvi i tla Aleksandre Đurić Bosnić, bitne, pored svoje prvenstveno naučne vrednosti, i kao oživljena faktografija događaja koji bi, ako bi se vlast pitala, trebalo zaboraviti ili pak prepraviti u nekom „ministarstvu za istinu i sećanje“. Da, tada smo bili slobodni ljudi (pobunjenici), a sada živimo u „danu mrmota“ ritualno simulirajući sopstveno postojanje.

Kada razmišljam o pobuni, setim se nesrećnog Ahmeda Nurudina, iz romana Derviš i smrt Meše Selimovića, koji se i na samu pomisao o pobuni ježio od straha osećajući koliko je stisnut između svoje derviške dužnosti i potrebe da se suprostavi nasilnicima koji su mu ubili brata. Kao derviš morao je da oprosti i nastavi da živi kao dužnosnik i nosilac moralno-religioznih principa, a kao običan čovek morao je da se nosi sa sopstvenom savešću i odgovornosti za bratovu smrt – mogao je da učini više i bolje iskoristi svoj društveni autoritet kako bi spasao brata. Nažalost, njegova borba između ljudskosti i principa, kao i kasnija pobuna (prekasno da spasi brata), dovela ga je do mržnje, izdaje najboljeg prijatelja (Hasana) i želje za osvetom koja će ga, na kraju, koštati i života.

Derviš nije podneo egzistencijalni paradoks koji je prouzrokovan nesrećnim okolnostima ili pak ličnom slabošću i nesigurnošću Ahmeda Nurudina i sopstvenu nesreću je prevazišao mržnjom koja ga je i vodila u njegovoj osvetničkoj pobuni. A kako kaže poslovica: Kada se spremaš za osvetu iskopaj dva groba – jedan za osobu kojoj se svetiš, a drugi za sebe. Mržnja može biti dobar saveznik u borbi protiv vlasti, ali se ne sme dopustiti da vam preuzmu dušu i zavlada vašim bićem jer onda se pretvarate u ogorčenu osobu željnu osvete; postajete biće resentimana kao ovi danas što su na vlasti i što sladostrasno uništavaju svaki trag nekadašnje pobune.

Ono što smo započeli devedesetih godina prošlog veka, nažalost, nismo sproveli do kraja… Nismo bili dovoljno „kulturni“ ili, bolje rečeno, samosvesni u pobuni protiv ondašnjeg režima i nismo održali kurs promena; dopustili smo, uljuljkani u iluzije kako smo zauvek pobedili tirane, da se ponovo vrate oni protiv kojih smo se borili. Naravno da lavovski deo krivice snose političke elite koje su preuzele vlast posle petooktobarskih promena, ali naša je krivica to što smo dopustili da živimo kao mrmoti i što smo zaboravili na kulturu pobune.

Sve kulturne navike treba održavati kako bi one postale deo društvenog života, pa i po ceni one čuvene frojdovske nelagode u kulturi, a pobuna je svakako jedan od nelagodnijih fenomena kulture, jer iziskuje stalno propitivanje stanja u samom društvu, kao i nivo samosvesti koji može da isprati/podnese ovaj konstantni monitoring. Ne slušajte ove režimske satrape koji vas, zajedno sa svojim podaničkim medijima, uveravaju kako ne može bolje i kako nemamo alternativu sem onoga što nam se nudi. Verujte, može mnogo bolje samo što nam to neće niko obezbediti „od gore“, već se moramo sami za to izboriti.

A kako? – sad vi pitate. Pa pobunite se! Izgradite novu kulturu pobune i računajte na nas matore pobunjenike što su stali i zaspali negde usput. Postanite kulturan svet koji se bori za svoja prava i pri tome se ne plaši režimskih pretnji. Znam da je to lako reći, ali druge nam nema…

Ili ćemo se boriti za “promene kulturnog modela, koji je zamišljen kao otvoren, kosmopolitski i, u svojoj osnovi, interkulturalan“ – kako nam to savetuje Aleksandra Đurić Bosnić, pišući o misiji kulture pobune, ili ćemo nastaviti da tavorimo na marginama kulturnog sveta do konačne smrti.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!