ZLATKO JELISAVAC: Hodam sad kao zombi

29 Apr 2016

Bezvoljna bića koja glasaju nagonski, bez razmišljanja i osećanja

Da li pratite seriju The Walking Dead (ili Okružen mrtvima – kako su to kod nas slobodno preveli)? Dobro, trenutno je pauza i nova sezona počinje na jesen, ali ako ste gledali prethodne (snimljeno je šest sezona za sada), sigurno vas nisu ostavile ravnodušnim. Scenario je fascinantan, scenografija i fotografija nestvarno dobri, a uloge (karakteri, bilo glavni ili sporedni) razrađene do savršenstva – prosto mi je teško poverovati da jedna serija može biti tako dobro urađena i taj kontinuitet održati više godina, to jest sezona.

Sve u svemu, ako niste gledali, radnja se odvija u postapokaliptičnom ambijentu, gde grupa nezareženih ljudi pokušava preživeti u svetu zombija. Većina čovečanstva je zaražena, gradovi su uništeni i ljudska civilizacija je na rubu potpunog uništenja. Zombiji, to jest ljudi koji su zaraženi smrtonosnim virusom, ubijaju i proždiru sva živa bića koja im se nađu na putu…

Scene masakra su vrlo upečatljive i nisu za gledaoca osetljivih nerava ili pak slabog želuca, ali ako uspete da prevaziđete strah i gađenje od nasilnih scena, onda ćete se upustiti u avanturu preživljavanja, zajedno sa protagonistima serijala, koja je mnogo fascinantnija i zanimljivija od onih reality limunada tipa Survivor i sl. U svom potucanju po belom svetu i bežanju od jezivih zombija, grupa preživelih, za kratko, nalazi sklonište u nekom institutu za epidemiološka istraživanja gde im jedini preživeli naučnik objašnjava kako se „zombi“ sindrom širi u organizmu. Kada ovaj sindrom preuzme ljudski organizam, on gasi sve centre u mozgu koji omogućavaju čoveku da se ponaša kao razumno ljudsko biće, a ostavlja uključenim samo onaj deo mozga koji se odnosi na kontrolu osnovnih funkcija.

Dakle, muškarac ili žena, ukoliko su zaraženi pretvaraju se u biće koje je samo mašina od krvi mesa, ali je pri tome ekstremno agresivno i u stalnoj potrazi za hranom. Ništa više ljudsko ne ostaje u ovom biću: nema emocija, razuma, volje, sećanja – samo puka glad.

Ako ste slutili da, opisujući zombije iz serije The Walking Dead, pokušavam da napravim paralelu sa glasačkim telom u Srbiji, ili barem većinom ovog tela, onda ste potpuno u pravu. Nije prvi put korišćena, sa pravom, ta metafora. Nakon poslednjih republičko-pokrajinsko-lokalnih izbora može se sa sigurnošću, i velikim dosijeom dokaza, reći da živimo u državi zombija, svojevrsnom i originalnom Zombistanu, gde su građanke/građani pretvoreni u bezvoljna bića koja glasaju nagonski, bez razmišljanja i osećanja, samo rukovođeni/teledirigovani pukom potrebom da glasaju za svoje gospodare. Kako drugačije da nazovem ona bića koja, kao poslušnu stoku, vozaju autobusima po predizbornim mitinzima od grada do grada, a kao nagradu za njihov trud dobiju sendvič i lažnu nadu da će tih sendviča biti u obilju kada „njihova“ stranka pobedi na izborima? Kako drugačije da nazovem ta bića koja za male pare spremno glasaju na izborima za svoje platiše pri tome se ne libeći ni da svesno pristanu na lažiranje sopstvenog glasa? Kako da nazovem drugačije ta bića koja se krotko ukrcavaju u famozne „bugarske vozove“ i pristaju da ih voze stočnim vagonima u pravcu obećane bolje budućnosti? Kako da nazovem bića koja veruju u to da će njihovi favoriti privući, u ovu nesrećnu zemlju, strane investicije ili pak da će otvoriti nove fabrike, zidati škole i mostove od kojih kasnije vidimo samo kamene temeljce, prazne ledine ili presečene crvene vrpce ispred tv kamera? Kako drugačije nazvati bića koja ujutro, uz jogurt i kiflu, čitaju Alo, Informer ili Srpski Telegraf koji, by the way, koštaju manje od rolne toalet papira, a uveče, u krugu porodice, gledaju Farmu ili neko drugo reality show smeće? Oni su zombiji, ljudi bez svojstava, samosvesti, empatije, ljubavi – bilo čega što čoveka čini ljudskim bićem.

Slušam, pre neki dan, premijera Vučića kako kaže da on neće nikada dozvoliti u Srbiji da se desi ono što se događa u Makedoniji, gde građani protestuju jer im je dosta lažljive, gramzive i nesposobne vlasti. Povod za proteste u Makedoniji je skorašnja abolicija političara – od strane predsednika Ivanova – od odgovornosti i eventualne krivice, jer su učestvovali u aferi prisluškivanja i curenja „poverljivih“ razgovora između pojedinih visokih političkih dužnosnika. Bilo da se radi o samom sadržaju poverljivih informacija ili pak o onima koji su uz pomoć tajne službe došli do tih informacija – rezultat je isti: građani Makedonije ne žele više da podržavaju političke strukture koje su uhvaćene u nelegalnim radnjama, a pri tome te iste strukture same sebe aboliraju od krivice. No, u Srbiji to ne važi

Ovde političari zajedno sa svojim finansijerima i tabadžijama mogu da rade šta god ih volja, a pritom će uvek naći dovoljan broj zombija da ih podrži i „abolira“ od krivice; u Srbiji, što su političari bahatiji i bezobrazniji, utoliko im više, srazmerno-proporcionalno njihovom bahaćenju, raste ugled među zombijima; kao da se ovi zombiji hrane nepresušnom glađu i alavošću svojih vođa i kao da žele reći: kad ne možemo mi neka to radi onaj ko može… Zato, premijeru Vučiću, u Srbiji se neće desiti ono što se u poslednje vreme događa u Makedoniji jer tvoji zombiji to neće dopustitiglasaće za tebe, tući će se zbog tebe, ubijaće i sakatiti svoje protivnike samo da bi uništili svaku nadu da i u ovoj zemlji može da prevlada razum.

Hodam sad kao zombi… Hodam sad kao zombi… Hodam sad kao zombi kroz noć…

(Autonomija)