ZLATKO JELISAVAC: Hladna tišina i uživanje u porazima

10 Feb 2013

Ugroženi i nezadovoljni

Profesor Univerziteta “Džon Hopkins” Dejvid Kenin ocenio je da Srbi ne samo da su nezadovoljni drugima, nego su nezadovoljni i sami sobom, što može uticati na ceo region. Ovaj doskorašnji analitičar CIA u intervjuu za “Politiku” na pitanje šta je glavni problem južno od Save, odgovara da su Srbi najveća zajednica u tom području i sve dok su oni i Srbija nezadovoljni – ništa nije rešeno.
– Suštinsko pitanje je da li će srpski političari sebi priuštiti mogućnost da izgube neke bitke, da to svi vide i da oni sami to priznaju, a da pri tome zadrže samopouzdanje da će u sledećoj debati biti pobednici. Sve dok se to, kao mera poverenja u sistem, ne dogodi, i sve ostalo će biti neizvesno – poručuje Kenin. (Politika, Tanjug, 10.02.2013.)

Sećam se da je svojevremeno psihijatar Jovan Rašković (stručnjak za psihologiju srpskog naroda) izjavio da Srbi nisu dobre komšije kada su frustrirani. Dobro, izjavio je ovaj ekspert i da su Srbi “lud” narod, pa je ostao živ, a – kad se već prisećamo – Raškovićev kolega Radovan Karadžić je za Muslimane rekao da “nisu normalni” i verovatno zbog toga je odlučio da ih “izoluje” od srpske populacije kako ne bi došlo do štetnih uticaja. Lucidni uvidi ovih “stručnjaka” su bili usmereni na opravdanje onoga što će se tek desiti: bilo da su Srbi ludi, pa mogu malo i da preteraju u svom kolektivnom zanosu, bilo da Muslimani nisu normalni i kao takve ih treba i tretirati.

Psihologija nas uči da je lično nezadovoljstvo čest uzrok svekolikih frustracija koje se odražavaju i na društveni život, to jest ulogu pojedinca u zajednici i njegovo ponašanje u interakciji sa drugima. Naravno da svoje nezadovoljstvo projektujem i na druge, pa i na celokupno društvo pokušavajući da pronađem uzroke svog nezadovoljstva, ali šta biva kada je cela jedna populacija ili narod nezadovoljan – kako je to ustanovio profesor Dejvid Kenin? “Srbi ne samo da su nezadovoljni drugima, nego su nezadovoljni i sami sobom, što može uticati na ceo region” – kaže profesor Kenin i tako pogađa pravo u koren problema.

Lično izbegavam da govorim o nekom narodu u celini ili da naglašavam njegove karakterne crte – ako tako nešto uopšte postoji – ali nezadovoljstvo sobom i drugima je nešto prepoznatljivo i simptomatično kod Srba. Istorija srpskog naroda je istorija njegovog nezadovoljstva, kako drugima tako i sobom… Od fatalnog boja na Kosovu pa do danas toliko je nezadovoljstva nagomilano u “kolektivnom pod-svesnom” kod Srba da je prosto čuda kako smo “pretekli” do sad (eto, ovom identifikacijom priznah da sam i ja Srbin, barem delom i to onim nezadovoljnim, mada znam i već čujem zvižduke sa svih strana, ali šta da se radi). Jedini “srećan” period, a koji je kratko trajao – kada je izgledalo da optimizam zamenjuje večno prisutno nezadovoljstvo – bio je onaj neposredno posle Petog oktobra, kada smo verovali da nas čeka bolja budućnost (u to je tada verovalo preko 70% procenata građana Srbije).

No, još je Hegel primetio da su srećne stranice u istoriji jednog naroda u stvari prazne stanice, čime je želeo da ukaže da se istorija stvara u patnji, bolu, krvi i stradanju… Dakle, Srbi nisu izuzetak u svom nezadovoljstvu istorijskim okolnostima koje im baš i nisu bile naklonjene, ali ono što je specifično za Srbe jesto to što su od nezadovoljstva napravili narodni kult. Ima nešto mazohističko u forsiranju značaja svekolikih nepravdi koje je srpski narod morao da trpi od stanih i domaćih nasilnika, a tako se formirala jedna istorijska pod-svest, da je tako nazovemo, sastavljena od gomile nezadovoljstava spojenih u komplikovane komplekse. Zato Srbi sa podozrenjem i negodovanjem gledaju na strane istoričare i stručnjake za ovaj naš deo Balkana jer smatraju da oni ne mogu da pravilno ocene srpsku istoriju ukoliko ne osete samo-naše-specifično nezadovoljstvo koje je više od tuge, pa i od mržnje. Sećam se, pre nego što je počeo rat u Bosni, kako se preko “prosrpskih“ medija stalno moglo čuti: “Vi ste ugroženi!“ I ova mantra se ponavljala sve dok srpski narod u Bosni nije i “shvatio“ da je ugrožen i da mora da se brani pa i onda kada nije bilo nikakve neposredne opasnosti. Rad onog kolektivno-pod-svesnog nezadovoljstva je ovde odigrao ključnu ulogu, i Srbi su svoje nezadovoljstvo iskalili na Muslimanima i Hrvatima, svojim vekovnim neprijateljima. Sličnu matricu “ponašanja” prema Srbima imali su i Hrvati u Krajini na primer ili pak Muslimani u delovima gde su oni predstavljali većinu i sve je to, svojom krvavom logikom, vodilo u ratni sukob. I biće sukoba, nadam se nikada više kao onih devedesetih godina, sve dok se ne reši pitanje nezadovoljstva, osobito kod Srba.

Kako rešiti ovu zavrzlamu sastavljenu od enormne količine nezadovoljstva? Kako joj uopšte prići? Profesor Dejvid Kenin nas upućuju na odgovor konstatujući: “Suštinsko pitanje je da li će srpski političari sebi priuštiti mogućnost da izgube neke bitke, da to svi vide i da oni sami to priznaju, a da pri tome zadrže samopouzdanje da će u sledećoj debati biti pobednici”. Možda vam ovo deluje banalno, ali profesor Kenin je pogodio pravu “žicu” i pogodio u mesto koje je, za sada, još uvek nepoznato srpskom narodu, a osobito njegovim političkim predstavnicima. Treba znati kako prihvatiti i razumeti poraz, a ne samo lamentirati nad svojom sudbinom i širiti nezadovoljstvo na širu populaciju. Srpski političari su jako skloni da sopstvene poraze pretvaraju u opštu tragediju i da ih prikazuju kao posledicu podle igre njihovih neprijatelja ili pak udes sudbine. Kada će neko od njih jednom stati pred svoj narod i reći: “Jesam, kriv sam za poraz na izborima – na primer – i preuzimam na sebe punu odgovornost i stoga podnosim ostavku”. Deluje banalno, ali ovo bi doista bio katarzičan moment za sve jer bi se pokazao drugačiji pristup sopstvenom nezadovoljstvu zbog poraza, a samim tim i svest o ličnoj ulozi svakog pojedinca u nekom opštem gubitku bilo da su to izbori ili pak, ne daj bože, ratovi u pitanju. To se u Srba još nije desilo, sem nekih retkih ispada, a priznati poraz i po(d)neti deo svoje odgovornosti, a ne kriti se iza mitova i legendi, pravi je put za prevazilaženje sopstvenog nezadovoljstva.

Kada je nemački kancelar Vili Brant kleknuo na kolena kako bi odao počast jevrejskim žrtvama rata, ali i zatražio oprost za sve zločine koje je njegov narod počinio, to je bio jedan simbolično-kolektivan čin jer Vili Brant je predstavljao nemački narod. Teško je to učiniti, bolno je i nepopularno, ali neophodno za budućnost novih generacija.

Viče smrt svirajte slađe smrt je majstor iz Nemačke
viče prevlačite tamnije gudalom po violini
pa ćete kao dim u vazduh se vinuti tada
u oblaku biće vam grob i neće vam biti tesno
(Paul Celan – Fuga smrti)

Išao pesnik Celan da lično upita filozofa Hajdegera (poznatog po svom “koketiranju” sa nacizmom) ima li nade za nemački narod? Kaže Celan da je kod Hajdegera zatekao samo hladnu tišinu, a ne nadu…

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!