ZLATKO JELISAVAC: Hladna tišina i uživanje u porazima

10 Feb 2013

Ugroženi i nezadovoljni

Profesor Univerziteta “Džon Hopkins” Dejvid Kenin ocenio je da Srbi ne samo da su nezadovoljni drugima, nego su nezadovoljni i sami sobom, što može uticati na ceo region. Ovaj doskorašnji analiti?ar CIA u intervjuu za “Politiku” na pitanje šta je glavni problem južno od Save, odgovara da su Srbi najve?a zajednica u tom podru?ju i sve dok su oni i Srbija nezadovoljni – ništa nije rešeno.
– Suštinsko pitanje je da li ?e srpski politi?ari sebi priuštiti mogu?nost da izgube neke bitke, da to svi vide i da oni sami to priznaju, a da pri tome zadrže samopouzdanje da ?e u slede?oj debati biti pobednici. Sve dok se to, kao mera poverenja u sistem, ne dogodi, i sve ostalo ?e biti neizvesno – poru?uje Kenin. (Politika, Tanjug, 10.02.2013.)

Se?am se da je svojevremeno psihijatar Jovan Raškovi? (stru?njak za psihologiju srpskog naroda) izjavio da Srbi nisu dobre komšije kada su frustrirani. Dobro, izjavio je ovaj ekspert i da su Srbi “lud” narod, pa je ostao živ, a – kad se ve? prise?amo – Raškovi?ev kolega Radovan Karadži? je za Muslimane rekao da “nisu normalni” i verovatno zbog toga je odlu?io da ih “izoluje” od srpske populacije kako ne bi došlo do štetnih uticaja. Lucidni uvidi ovih “stru?njaka” su bili usmereni na opravdanje onoga što ?e se tek desiti: bilo da su Srbi ludi, pa mogu malo i da preteraju u svom kolektivnom zanosu, bilo da Muslimani nisu normalni i kao takve ih treba i tretirati.

Psihologija nas u?i da je li?no nezadovoljstvo ?est uzrok svekolikih frustracija koje se odražavaju i na društveni život, to jest ulogu pojedinca u zajednici i njegovo ponašanje u interakciji sa drugima. Naravno da svoje nezadovoljstvo projektujem i na druge, pa i na celokupno društvo pokušavaju?i da prona?em uzroke svog nezadovoljstva, ali šta biva kada je cela jedna populacija ili narod nezadovoljan – kako je to ustanovio profesor Dejvid Kenin? “Srbi ne samo da su nezadovoljni drugima, nego su nezadovoljni i sami sobom, što može uticati na ceo region” – kaže profesor Kenin i tako poga?a pravo u koren problema.

Li?no izbegavam da govorim o nekom narodu u celini ili da naglašavam njegove karakterne crte – ako tako nešto uopšte postoji – ali nezadovoljstvo sobom i drugima je nešto prepoznatljivo i simptomati?no kod Srba. Istorija srpskog naroda je istorija njegovog nezadovoljstva, kako drugima tako i sobom… Od fatalnog boja na Kosovu pa do danas toliko je nezadovoljstva nagomilano u “kolektivnom pod-svesnom” kod Srba da je prosto ?uda kako smo “pretekli” do sad (eto, ovom identifikacijom priznah da sam i ja Srbin, barem delom i to onim nezadovoljnim, mada znam i ve? ?ujem zvižduke sa svih strana, ali šta da se radi). Jedini “sre?an” period, a koji je kratko trajao – kada je izgledalo da optimizam zamenjuje ve?no prisutno nezadovoljstvo – bio je onaj neposredno posle Petog oktobra, kada smo verovali da nas ?eka bolja budu?nost (u to je tada verovalo preko 70% procenata gra?ana Srbije).

No, još je Hegel primetio da su sre?ne stranice u istoriji jednog naroda u stvari prazne stanice, ?ime je želeo da ukaže da se istorija stvara u patnji, bolu, krvi i stradanju… Dakle, Srbi nisu izuzetak u svom nezadovoljstvu istorijskim okolnostima koje im baš i nisu bile naklonjene, ali ono što je specifi?no za Srbe jesto to što su od nezadovoljstva napravili narodni kult. Ima nešto mazohisti?ko u forsiranju zna?aja svekolikih nepravdi koje je srpski narod morao da trpi od stanih i doma?ih nasilnika, a tako se formirala jedna istorijska pod-svest, da je tako nazovemo, sastavljena od gomile nezadovoljstava spojenih u komplikovane komplekse. Zato Srbi sa podozrenjem i negodovanjem gledaju na strane istori?are i stru?njake za ovaj naš deo Balkana jer smatraju da oni ne mogu da pravilno ocene srpsku istoriju ukoliko ne osete samo-naše-specifi?no nezadovoljstvo koje je više od tuge, pa i od mržnje. Se?am se, pre nego što je po?eo rat u Bosni, kako se preko “prosrpskih“ medija stalno moglo ?uti: “Vi ste ugroženi!“ I ova mantra se ponavljala sve dok srpski narod u Bosni nije i “shvatio“ da je ugrožen i da mora da se brani pa i onda kada nije bilo nikakve neposredne opasnosti. Rad onog kolektivno-pod-svesnog nezadovoljstva je ovde odigrao klju?nu ulogu, i Srbi su svoje nezadovoljstvo iskalili na Muslimanima i Hrvatima, svojim vekovnim neprijateljima. Sli?nu matricu “ponašanja” prema Srbima imali su i Hrvati u Krajini na primer ili pak Muslimani u delovima gde su oni predstavljali ve?inu i sve je to, svojom krvavom logikom, vodilo u ratni sukob. I bi?e sukoba, nadam se nikada više kao onih devedesetih godina, sve dok se ne reši pitanje nezadovoljstva, osobito kod Srba.

Kako rešiti ovu zavrzlamu sastavljenu od enormne koli?ine nezadovoljstva? Kako joj uopšte pri?i? Profesor Dejvid Kenin nas upu?uju na odgovor konstatuju?i: “Suštinsko pitanje je da li ?e srpski politi?ari sebi priuštiti mogu?nost da izgube neke bitke, da to svi vide i da oni sami to priznaju, a da pri tome zadrže samopouzdanje da ?e u slede?oj debati biti pobednici”. Možda vam ovo deluje banalno, ali profesor Kenin je pogodio pravu “žicu” i pogodio u mesto koje je, za sada, još uvek nepoznato srpskom narodu, a osobito njegovim politi?kim predstavnicima. Treba znati kako prihvatiti i razumeti poraz, a ne samo lamentirati nad svojom sudbinom i širiti nezadovoljstvo na širu populaciju. Srpski politi?ari su jako skloni da sopstvene poraze pretvaraju u opštu tragediju i da ih prikazuju kao posledicu podle igre njihovih neprijatelja ili pak udes sudbine. Kada ?e neko od njih jednom stati pred svoj narod i re?i: “Jesam, kriv sam za poraz na izborima – na primer – i preuzimam na sebe punu odgovornost i stoga podnosim ostavku”. Deluje banalno, ali ovo bi doista bio katarzi?an moment za sve jer bi se pokazao druga?iji pristup sopstvenom nezadovoljstvu zbog poraza, a samim tim i svest o li?noj ulozi svakog pojedinca u nekom opštem gubitku bilo da su to izbori ili pak, ne daj bože, ratovi u pitanju. To se u Srba još nije desilo, sem nekih retkih ispada, a priznati poraz i po(d)neti deo svoje odgovornosti, a ne kriti se iza mitova i legendi, pravi je put za prevazilaženje sopstvenog nezadovoljstva.

Kada je nema?ki kancelar Vili Brant kleknuo na kolena kako bi odao po?ast jevrejskim žrtvama rata, ali i zatražio oprost za sve zlo?ine koje je njegov narod po?inio, to je bio jedan simboli?no-kolektivan ?in jer Vili Brant je predstavljao nema?ki narod. Teško je to u?initi, bolno je i nepopularno, ali neophodno za budu?nost novih generacija.

Vi?e smrt svirajte sla?e smrt je majstor iz Nema?ke
vi?e prevla?ite tamnije gudalom po violini
pa ?ete kao dim u vazduh se vinuti tada
u oblaku bi?e vam grob i ne?e vam biti tesno
(Paul Celan – Fuga smrti)

Išao pesnik Celan da li?no upita filozofa Hajdegera (poznatog po svom “koketiranju” sa nacizmom) ima li nade za nema?ki narod? Kaže Celan da je kod Hajdegera zatekao samo hladnu tišinu, a ne nadu…

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!