ZLATKO JELISAVAC: Hiperprodukcija cinizma

11 Sep 2017

Kako ubijaju kritičko mišljenje i skreću pažnju sa potpune propasti društva i ekonomije

U današnjoj hiperprodukciji vesti, koje, uglavnom, kreiraju vlast i raznoliki politički tzv. establišment okupljen oko nje, a distrubuiraju njima bliski mediji – često je teško, bar za “običnog” građanina, uočiti međusobnu nelogičnost ili nekompatibilnost tih informacija. Nekako smo već naviknuti da ne povezujemo date informacije i da se ne pitamo mnogo o njihovim međusobnim odnosima, tako da se kroz naš vrlo tanak ili nikakav kritički filter može provući sve i svašta. Do toga je doveo i naš savremeni, da ne kažem postmoderni način promišljanja, koji se zasniva na binarnom „kodu“ ili pak nedostatku sinteze između teze i antiteze suprostavljenih stavova ili pak informacija u ovom slučaju.

Stručnjaci kažu da smo naviknuti da ne povezujemo činjenice, informacije ili stavove i da ih prihvatamo takve kakvi su bez potrebe da ih povežemo i tako stvorimo jasnu sliku o njihovom odnosu i geneologiji. A kako je došlo do ove „navike“? Pa teško je uopšte dopreti do nekog istorijskog početka gde bismo jasno odredili kada i kako nam se to počelo dešavati – filozof Hegel je pojam prevazilaženja (Aufhebung) postavio upravo kao nasušnu potrebu našeg umskog mišljenja da razjasni običnom razumu na koji će način da reši svoje nedoumice, što je bila i osnova za uspostavljanje tzv. kritičkog mišljenja. Karl Marks je ovo prevazilaženje video u revoluciji radničke klase koja će konačno rešiti „dijalektičke“ sukobe između povlašćene (buržuazija – vlasnici sredstava za proizvodnju – kaiptalisti) i suboordinirane klase radnika koje radi za ekonomsku elitu. Nekako je, nakon neuspelih radničkih revolucija i pobede liberalno-tržišnog načina promišljanja, počela da jenjava potreba za pravom kritikom ili je pak establišment svesno isfabrikovao ovakvu situaciju kako bi lakše sačuvao svoje interese i još više ih proširio/produbio – na svetski nivo.

Francuski filozof Mišel Fuko je ovu igru binarnih kodova prepoznao kao odnos moći, a Žak Bodrijar kao simulaciju realnih odnosa gde se simulakrumi (činioci igre-procesa simulacije) samo reprodukuju u nove oblike binarne „logike“ bez potrebe i mogućnosti da se ovakvo stanje prevaziđe ili pak da se uspostavi sistem realnih vrednosti. Možemo zaključiti da brzi protok informacija (koji se vremenom sve više ubrzavao da bi danas kulminirao uz pomoć digitalnih tehnologija i interneta) ne doprinosi i kvalitetnom kritičkim promišljanju; naprotiv, od gomile informacija, koje nam stižu za vrlo kratko vreme, mi kritički obrađujemo vrlo malo, gotovo ništa, što otvara veliko polje mogućnosti svekolikih manipulacija establišmenta.

Uzmimo na primer ekonomsko-propagandni program kojim nas svakodnevno bombarduju sa svih strana. Da smo malo kritičnije raspoloženi prema toj gomili podsvesnih signala, koja ima za cilj da podstakne našu želju za kupovinom ili pak za novim zaduženjima/bankarskim kreditima, verovatno nas ne bi tako čvrsto držali u stegama potrošačke logike. Evo, na primer, ove reklame za potrošačke kredite koje nude banke… Sve može! Samo dođi i uzmi keš! Nasmešene i lepe bankarske službenice dele keš šakom i kapom, a vaše je samo da dođete i da ga pokupite. Naravno, kada dođete u banku i podnesete zahtev za kredit, onda ćete brzo uvideti da od lakog keša nema ništa i da morate da pružite sve moguće garancije banci kako bi vam omogućila kredit. A da ne pričamo o tome kako će vam banka posle godinama skidati kožu sa leđa kamatama i raznim drugim „obavezama“, koje su u odnosu na zapadne zemlje skoro neverovatno visoke. Ovo bi se, kada dovedemo u vezu reklamu i stvarnost, moglo nazvati namernim dovođenjem klijenta/potrošača u zabludu, što bi moglo za sobom da povuče i, barem, prekršajnu odgovornost.

U našem društvu ili pak javnoj svesti kao da smo prošli kroz lobotomiju kritičkog promišljanja… Ovde može da prođe sve, a da se posle dva dana više niko ničega i ne seća ili pak ako se neko i seti, onda će onaj (obično politikanti i njihove sluge) koji je izneo neku informaciju koja je netačna ili nekompatibilna sa stvarnošću ili nekim njegovim drugim izjavama – jednostavno izjaviti da to nije tačno ili pak da je pogrešno shvaćen ili izvučen iz konteksta.

Primeri tzv. predsednika Aleksandra Vučića su stvari doveli do kraja… To je školski primer cinične nedoslednosti koja se zapatila, jer mi kao društvo nismo u stanju da je prepoznamo i adekvatno reagujemo na to. Vučićeva cela karijera je sazdana od neverovatnih ideološko-političkih lupinga koji su mu konstatntno donosili – neverovatno zvuči – uspehe u karijeri. Bilo da Vučić preti odmazdom stotine Muslimana za jednog ubijenog Srbina – kao pravi izdanak radikalske politike, bilo da zatvara ili kažnjava neposlušne medije kao ministar informisanja, danas kao premijer i predsednik, bilo da „preimenuje“ ulicu Zorana Đinđića u ulicu Ratka Mladića – čoveka koji je optužen za najteže ratne zločine, bilo da obuče svoje „napredno“ odelo i za jedan dan postane „moderni proevropski političar“ koji se zalaže za ekonomski preporod Srbije i njenih građana, bilo da izigrava mekanog autokratu – što u Srbiji građani, izgleda, najviše i vole, dok je u stvarnosti beskrupolozni politikant koji će nam, zbog svojih ličnih interesa, od života napraviti pakao… Ne moramo uopšte analizirati njegove skorašnje izjave ili postupke, koje su, by the way, cinizam do cinizma, dovoljno je samo da bacimo pogled na njegovu političku karijeru – a druge profesionalne karijere i nema – i biće nam sve jasno, ako posedujemo i mrvu kritičkog promišljanja.

Kažu da je glavni đavoljev trik u tome da vas ubedi da đavo ne postoji. Ogroman broj naših političara i analitičara, raznih boja, a prikačenih na kasu vlasti, trudi se da zamagli ovaj pakao u kojem živimo i skrene pažnju sa potpune propasti društva i ekonomije pod Vučićevom vlašću. Ako se možete odupreti toj poplavi “informacija”, ima nade i za vaše kritičko mišljenje i za sve nas.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!