ZLATKO JELISAVAC: Gorke pilule istine

04 Jul 2015

Vreme je da se pitaju građani, a ne banke

Nažalost, crvena pilula koju bi mogla da progutaš s jednom čašom vode, kao što je to učinio Nio, ne postoji. Ono što postoji jesu kritička misao i prkosna želja da nikada ne prihvatiš nešto zato što ti je tako rečeno ili zato što tako misle moćnici, većina, svi “drugi”.
(Janis Varufakis, Ovaj svet može da bude bolji – Moji razgovori s ćerkom o ekonomiji, Kreativni centar 2015)

Svi smo gledali film Matrix i tu čuvenu scenu kada Nio bira crvenu pilulu istine koja je gorka, užasna, nepodnošljiva za stanje svesti uljuljkanu u privid i iluziju lažnog postojanja. No, kada se jednom sazna istina, onda više nema natrag, jer živeti u iluziji znači lagati sebe i pristajati na izmišljeni, vrli svet koji za nas izmišljaju vlastodršci, a oni su opet “inspirisani” od strane bogatih moćnika koji su, ustvari, pravi vladari, ali iz senke… Dobro, znam, nisam izmislio toplu vodu, međutim ako se malo osvrnete oko sebe ili se otrgnete od sveta koji vam kreiraju iluzionisti preko raznih medija ili pak ako se odmaknete od onog sveta kojeg ste sami stvorili bežeći od stvarnosti, onda će vas to otkriće i iskustvo promeniti u smislu da se više nećete dati zavarati, ali to, naravno, ima i svoje rizike i, najčešće, teške posledice.

Život sa istinom je nepodnošljiv (Niče je o tome napisao dosta knjiga) i ona (istina) je žena koja uvek ima svoje razloge (opet Niče) zbog kojih vam je nepohodan “bič” (Niče po poslednji put), da biste smirili tu inflaciju razloga, a i sebe samodisciplinom doveli u red. Film Matrix je jedva pokriven tankom ljušturom futurizma i disutopijske naučne fantastike, a u stvari je dobar prikaz današnjeg sveta prekrivenog globalno-kapitalističkim “istinama” i razlozima koji služe isključivo jednom cilju – kako bi se iznimno mala manjina ljudi na ovom svetu beskrajno bogatila dok ostatak, onaj ogromni deo svetske populacije, ima tu “privilegiju” da živi od mrvica koje padnu sa prebogatih trpeza i iluzija koje prave velike fabrike snova. Probuditi se i shvatiti istinu (kao Nio u filmu) znači gorko otrežnjenje, ali i svest da se za takav svet ne može više naći bilo kakvo opravdanje, već da se mora menjati u smeru pravednije raspodele bogatstva i povećanje standarda za sve ljude, a ne samo izabranu manjinu. To je jedino rešenje (promeniti), a sve ostalo je samo zavaravanje (svesno ili nesvesno) i gubljenje vremena…

Da li je vama jasna situacija u Grčkoj ili, bolje rečeno, situacija na relaciji pregovora MMF, ECB, EK sa grčkom vladom? Što više pratim i što češće gledam i slušam razne analitičare, bilo one liberalne ili socijalno-levičarske provenijencije, sve mi je manje jasno šta se tačno događa sa Grčkom i tim nesrećnim pregovorima. Dobro, svi znamo tzv. činjenice o prezaduženosti Grčke i sve te cifre od kojih zaboli glava i koje Grčku koštaju budućnosti, ali postavlja se pitanje: da li postoji ikakav plan za oporavak Grčke posle tih strogih mera štednje? Ne može se jedna zemlja ubijati ekonomski merama štednje, a opet samo u cilju vraćanja duga, kratkovido je to i okrutno od strane EU i njenih institucija, a o MMF-u i da ne pričamo. A, na kraju krajeva, da li su te mere štednje uopšte pravi način da se oporavi posrnula grčka privreda i da li je tzv. poveriocima uopšte stalo do grčke budućnosti? Očigledno nije – važno je samo da se napravi plan koji bi omogućavao efikasan povraćaj duga, a ostalo i nije tako važno…

Sa druge strane, ni stav Grčke nije najjasniji. Doista, ponekad deluje da Grčka stvarno ne zna šta hoće… Da li je to posledica obećanja koje je vladajuća partija SYRIZA dala građanima Grčke, a onda je jako malo ili pak ništa od tih obećanja i sprovela u delo, ili se pak i EU uskopistila da grčkoj vladi izbije iz glave “opasne” levičarske ideje o socijalnoj pravdi i državi koja vodi računa o svim građanima, a ne samo onim najbogatijima? Ili je pak to sve iskombinovano u jednoj vrlo komplikovanoj sintezi koja prevazilazi moći i znanje i jedne i druge strane? Mnogo pitanja i nedoumica, a Grčka se, zbog nemogućnosti razumevanja pregovarača ili pretvrdog stava bilo koje strane, može vrlo lako naći u potpunom haosu, i to ne samo ekonomskom. No, veliko je pitanje šta će Grčka  učiniti da reši sopstvene probleme, pa i ako nađe zajednički jezik sa EU? Prethodne vlade su kupovale socijalni mir pozajmljujući ogromne svote novca, a ništa nisu učinile kako bi sopstvenu ekonomiju postavili na zdrave osnove. Grčka je veštački napumpavala standard preko sopstvenih mogućnosti, a danas očigledno plaćaju cenu nepromišljenih poteza svojih vlastodržaca i banaka. SYRIZA nije ništa napravila kako bi promenila praksu svojih prethodnika, štaviše nudila je ad hoc rešenja koja nisu u skladu sa situacijom u Grčkoj već su više služila u svrhu preuzimanja vlasti.

Zbog svega toga, obe strane u pregovorima moraju malo da spuste loptu i dobro porazmisle kako o budućnosti Grče tako i cele EU. Evo neka, na primer, poslušaju malo šta im kaže matori Jirgen Habermas, mislim da je ono što on govori dobra “platforma” za budućnost, kao i osnova za pregovore koji se neće zasnivati na diktatu moći nego na empatiji i razumevanju na putu ka ujedinjenoj Evropi.

Skandal u skandalu je neodlučnost sa kojom nemačka vlada obavlja svoju lidersku ulogu. Svoj ekonomski oporavak, čije blagodati i danas oseća, Nemačka duguje mudrosti država poverilaca koje su Londonskim sporazumom 1953. godine otpisale skoro polovinu njenih dugova. Ali naša tema nisu moralni sudovi već politička suština problema: političke elite Evrope više ne bi smele da se skrivaju od glasača i izbegavaju moguće alternative, koje brojni problemi politički nedovršene monetarne unije čine – neophodnima. U raspravi o egzistencijalnim problemima Evrope, poslednju reč moraji imati njeni građani, a ne njene banke. U postdemokratskom anesteziranju javnog mnjenja važnu ulogu su odigrali mediji, prelaskom u modus terapeutskog novinarstva – koje se zajedno sa političkom klasom brine za blagostanje potrošača a ne građana.
(Jirgen Habermas – Lek za Grčku)

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!