ZLATKO JELISAVAC: Generalov cijanid i Sokratova kukuta

02 Dec 2017

Kukavičko bekstvo od istine i stvarnosti, skok u laž i iluziju

I onda ljudi koji proizvedu tako mnogo zla, toliko krvi, užasa, na kraju na jedan egzibicionistički, patetičan način ispijaju otrov, kao da je nekakav vajni Sokrat pred sudom u Hagu.

Ovako je pisac Vladimir Arsenijević izrazio svoj doživljaj teatralnog samoubistva ratnog zločinca Slobodana Praljka. I teško da se tu nešto može dodati, sem da još poredamo par epiteta o liku i delu generala Praljka u kojima bi opet glavni akteri bili krv, užas i patetično samoubistvo. Jedino što može zasmetati u ovoj izjavi jeste poređenje samoubistva ratnog zločinca Praljka i drevnog filozofa Sokrata, jer njihova dodirna tačka jeste samo smrt i ništa više, a ni otrovi im nisu isti – Sokrat se otrovao kukutom, a Praljak cijanidom, kao i nemački nacista Herman Gering.

No, Arsenijević je ovim poređenjem i sam želeo da istakne razliku između poznatog filozofa i osuđenog zločinca, i da je rezultat komparacije samo jedan istorijski cinizam. Ali kada smo već kod cinizma, hajde da napravimo još nekoliko poređenja između filozofa Sokrata i generala Praljka, osuđenog za najstrašnije ratne zločine. Kakve veze mogu da imaju njih dvojica sem pukog ispijanja otrova, mada se sam čin, način i povod potpuno razlikuju? Zanimljivo je primetiti da je i general Praljak bio neki filozof, to jeste studirao je i filozofiju (kažu da je završio tri fakulteta), tako da ga ovaj fakat može malo približiti Sokratu ili, bolje rečeno, može pojačati onu ciničnu razliku.

Sokratova filozofija je bila praktična primena njegovog mišljenja i življenja, to jeste on je razbio mit o filozofu koji samo poučava (sofisti) dok sam ne mora da se pridržava moralnih principa koje savetuje drugima. Sokratova filozofija je proistekla iz sopstvene hrabrosti i savesti, koja je podrazumevala samopropitivanje i autentičan način življenja. Upravo je zbog toga i najviše nervirao razmažene Atinjane, koje je Sokrat, svojom filozofijom i načinom života, terao da se „pogledaju u ogledalo“ i uvide koliko su nemoralni i kako malo znaju, a i to što znaju, bolje bi im bilo da što pre zaborave. Izluđivao je Sokrat Atinjane svojim stalnim propitivanjem, moralisanjem, ukazivanjem na lažno ili prividno znanje (doxa), a ono što im je nudio kao pravo znanje i istinu bilo je, finim građanima Atine – isuviše teško, dosadno, naporno, a bogami i nekako protiv vlasti i bogova.

Upravo iz navedenih razloga građani atinski su odlučili da optuže Sokrata da „kvari omladinu“ i da ih uči da ne poštuju stare bogove. Digla se graja na Sokrata i tako je on završio na sudu, a ako vas interesuje kako je teklo suđenje, onda pročitajte Odbranu Sokratovu koju je napisao njegov čuveni učenik filozof Platon. Uglavnom, osude Sokrata i postave mu uslov: ili će ga proterati iz Atine ili će popiti otrov – Sokrat je izabrao smrt, jer nije želeo da odstupi od svojih načela.

Sokratova filozofija bi se mogla svesti na jednu „prostu“ misao: Ko spozna vrlinu (dobro), neće više činiti zlo! Zašto? Pa zato jer zna… (Setimo se onih čuvenih Isusovih reči koje je izgovorio na krstu: Oprosti im bože, ne znaju šta čine!) A šta je general Praljak spoznao u svojoj filozofskoj „praksi“? Pa videli smo na delu, jer dotični general je pravosnažno osuđen za najteže ratne zločine, ali to ga nije dovelo do bilo kakve samospoznaje, naprotiv, činom trovanja Praljak je samo ostao veran svojoj krvavoj iluziji o herojstvu i pravu na ubijanje kako bi se ostvario zacrtani „sveti cilj“. U suicidnom trovanju generala Praljka, kao i u njegovom poslednjem obraćanju sudu, nije bilo tragova kajanja, niti sažaljenja nad ubijenim ljudima; Praljak je ispio cijanid „ubeđen“ da je osuđen kao nevin čovek i da nije učinio ništa loše jer se borio za svoj narod – tako česta floskula u rečima „heroja“ koje stvara privid i mit, dok je istina tamo negde na drugoj strani zaglibljena u kostima i krvi žrtava. Herojski čin ispijanja otrova, za koji je pisac Arsenijević je rekao da bi trebao biti intiman – da ne kažemo sokratovski, kod generala Praljka nije imao ništa herojsko, naprotiv, to je bilo kukavičko bekstvo od istine i stvarnosti, skok u laž i iluziju da umire kao heroj i žrtva svog naroda.

Platon, u svom čuvenu mitu o pećini, a u stvari alegoriji na čovekovo znanje i življenje, opisuje nam ljude zatvorene u pećinu koji ne poznaju svet van nje. Oni misle da je vatra jedini izvor svetla i da su senke na zidovima pećine realnost, a ne privid. No, jednom će neko od njih da „zaluta“ u toj pećini i naći će se na putu ka pravom svetu. Tu će ga zateći sunce, dan i spoznaja da je živeo u laži. Ali je problem u tome što će ovog što je spoznao istinu ljudi u pećini početi da mrze kada im prenese svoju istinu, jer istina nije laka i teško se podnosi, pa makar ona razotkrila život u mraku i u laži. Istina često znači bolno buđenje, kao i spoznaju da ona ne predstavlja olakšanje i srećniji život, naprotiv, moguće je da nam istina donese samo muku, surovu realnost, borbu sa sobom i drugima koji još spavaju. Ali, to je cena našeg izbora, jer ko zna i spozna istinu ne može se više vratiti u laž i prividni svet, ma koliko to bilo primamljivo – gotovo je, taj svet se raspao i potrebno je graditi novi, a to je mučno i teško.

Zanimljiv je bila reakcija osuđenog ratnog zločinca Radovana Karadžića, koji je na vest o smrti generala Praljka počeo da plače, ali nije ostalo samo na suzama… Naime, Karadžić se nije mogao načuditi zašto se Praljak ubio jer ga je dobro poznavao – znaju se oni odavno, još od pre rata.

– Šta mu je to trebalo – žalio se psihijatar Karadžić. Pa mogao je uskoro i da se nađe na slobodi, jer je već odležao trinaest godina robije, te je stekao pravo na uslovnu kaznu i eventualno privremeno otpuštanje iz zatvora. Ali, eto, Slobodan se odlučio na ovako radikalan čin, kao i naš Sloba… – Kako to misliš Radovane? Pa dobro je poznata činjenica da je Milošević pio „kontra“ lekove za pritisak koje mu je „neko“ doturao – odgovara Radovan.

Grčki filozof Empedokle se bacio u vulkan Etnu, kako bi dokazao da je samo on odgovoran za svoju egzistenciju, a samim tim – i smrt je stvar njegove slobodne odluke. Kaže legenda da je vulkan Etna posle izbacio jednu Empedokleovu sandalu… Ironija? Cinizam? Satira? Tipično starogrčki, zar ne? Ili bolje rečeno, baš nekako sokratovski, autentično-herojski. Dok su Karadžić, Praljak, Milošević, Mladić i slični – živi ili mrtvi – večni „heroji“ zla i užasa. Za njih je otvoren novi krug pakla koji se zove: udruženi zločinački poduhvat! A ta „gospoda“ ostaće članovi ovog udruženja za sva vremena…

(Autonomija – foto: Beta/AP)

Podelite ovu stranicu!