ZLATKO JELISAVAC: Gde se nalazi vaša “psihološka granica”?

16 Sep 2018

Smrt 29 radnika i goveđe gluposti Aleksandra Vučića

Nedavno je ministar finansija Siniša Mali (dalje u tekstu MF Mali) izjavio kako će, nakon podizanja minimalca za čitavih 8%, biti probijena psihološka granica od 27 hiljada dinara, odnosno radnici koji žive od minimalca sada će dobijati na ruke čitavih 27 hiljada i dvadeset dinara. Ono jeste da nije ova psihološka granica nešto drastično probijena – za samo tričavih dvadeset dinara, ali eto pređoše radnici na drugu stranu „duge“ i sada mogu da vode raskalašni život. Postavlja se pitanje: zašto baš 27 hiljada? Zar nije bolje da iznos minimalca bude zaokružen na 30 hiljada? No, nisam čuo da je neko postavio ovo pitanje… MF Mali je postavio psihološku granicu na 27 hiljada i tako nam je kako je.

Ruku na srce, sindikati su tražili povećanje minimalca za 10%, ali su ipak, manje-više, pristali na 8%, presrećni što su u dogovoru sa ministarstvom i poslodavcima uspeli da izvuku i toliko. Dakle, poenta nije u tome što će radnici koji dobijaju minimalac nastaviti da tavore ispod granice potreba za osnovnu egzistenciju; poenta nije ni u tome što preko 70% zaposlenih ne dostiže famozni republički prosek plate koji nam gotovo svakodnevno guraju pod nos u vlastoljubivim medijima; poenta nije ni u tome što nivo socijalnih davanja, za najugroženiej građane, ne može ni približno da obezbedi minimum za normalan život – ne, poenta je u tome da je vlast odlučila da je psihološka granica probijena i da naš ekonomski napredak sada nastavlja da se kreće ad infinitum

No, neposredno nakon što nam je MF Mali objavio vest o probijanju granice, počele su da se dešavaju tragični incidenti na gradilištima u Beogradu, gde je život izgubilo više građevinskih radnika… Jedan radnik je stradao pod ruševinama zida građevine, a dvojica su pala sa „monumentalne“ zgrade tzv. Beograda na vodi. Prema objavljenim informacijama, samo u Beogradu u proteklih mesec dana poginula su četiri radnika na gradilištima, a od početka godine radeći svoj posao stradalo je ukupno 29 radnika. Šta mislite, da li je smrt 29 radnika, u nepunih godinu dana, dovoljna da dođe do pucanja psihološke granice ili pak donjeg praga tolerancije radnika ili pak svih građana ove napaćne zemlje? Koliko još možemo da otrpimo? Ako vam već minimalac od 27 hiljada i 20 dinara ne deluje tragični ili pak dovoljno ponižavajuće, da li vam smrt 29 radnika za nepunu godinu dana nešto znači? Zar ne misite da možete sutra to biti upravo vi? Da li zbog te činjenice osećate kako vam pucaju psihološke i sve ostale granice koje nam povlače i određuju bezdušnici na vlasti?

Predsednik Vučić je, povodom smrti svojice radnika koji su pali sa skele zgrade Beograd na vodi, rekao da žali zbog pogibije dvojice radnika, ali je dodao da je to „život“ i da se takve stvari u životu naprosto događaju. Ne, predsedniče Vučiću… To nije život… To je smrt. Smrt dvojice radnika koja se desila, jer nisu bili adekvatno obebeđeni na radu i za to mora neko krivično da odgovara. Zar je moguće da predsednik jedne zemlje, pa makar to bila i suluda Srbija, može da izjavi ovako nešto bez trunke skrupula zbog tragične smrti ovih radnika? Zar je moguće da će preći preko leševa ovih nesrećnih radnika da bi opravdao ili pak zataškao odgovornost investitora i izvođača radova ili pak svoju ličnu odgovornost?

Građani velikodušno opraštaju Vučiću i gutaju njegove laži jer se ne usuđuju pogledati istini u lice. A ova istina je strašna, dragi moji sugrađani, užasna i jeziva…

Ne, predsednik Vučić nije govorio o radnicima, niti o potrebi da se oni obezbede pri obavljanju opasnih i teških poslova, on je samo pokušao da ovu tragičnu priču skrene na neke druge teme i događaje, pa je tako krenuo da bulazni o masovnim tragedijama koje doživljavaju perači prozora u SAD. Kako reče Vučić, milioni perača prozora godišnje ginu u SAD i niko se tamo ne sikira preterano zbog toga jer to se naprosto događa, to je „život“… Naravno da je reč o čistoj laži koju je produkovao sam predsednik, navodno prenoseći neki satirični portal.

Goveđe gluposti, koje je izgovorio predsednik Vučić, ne bi pas sa maslom pojeo i toga je i on bio svestan, ali je bio „prisiljen“ na ovakav retorički manevar kako bi malo „relaksirao“ tragične događaje i spustio loptu, to jest uradio ono što radi najbolje – zamajava građane glupostima, tričarijama ili pak čistim lažima dok ne prođe neposredna opasnost. Vučić je već nebrojeno puta vadio iz fekalija svoje saborce iz vlasti ili pak finasijere iz biznisa, tako da je u ovoj delatnosti postao već prilično verziran i rutiniran, a to mu građani velikodušno opraštaju i gutaju laži jer se ne usuđuju pogledati istini u lice. A ova istina je strašna, dragi moji sugrađani, užasna i jeziva. Od ove istine se može pasti u tešku depresiju i vrlo lako može doći do pucanja psihološke granice posle koje više nećete moći biti odgovorni za sebe.

Pa dobro… Ako već ne može drugačije… Dopustite da vam bes , nesreća, patnja i sve ono što taložite u sebi godinama provali u nekom tenutku i prepustite se toj bujici osećanja… Ne smemo više mirno sedeti kući i nemo posmatrati ovo šta nam rade…

(Autonomija / naslovna fotografija: pixabay)

Podelite ovu stranicu!