ZLATKO JELISAVAC: Error

25 Mar 2015

Obrazovni sistem kao odraz vremena

Čemu se može prigovoriti u štajkovima prosvetara? Tome što su i prosvetari dozvolili da se prosveta sroza na sadašnje niske grane. Koliko u materijalnom, još više u suštinskom, u obrazovnom smislu. Nisu se bunili i ne bune se zbog toga što su školski programi natopljeni ideologijom devedesetih, iako bi im po logici visokog obrazovanja trebalo biti jasno koliko pogubne su posledice te ideologije. Nije mali broj prosvetnih radnika – koji štrajkom traže zaštitu plata – i danas inficiran tom ideologijom. Sa tom ideologijom nikom nema sreće u društvu. Izuzev demagoga i mutikaša. Prosvetari su dozvolili da se u nominalno sekularnom društvu škola i obrazovanje klerikalizuju, da se kritički duh i prosvećenost u društvenim predmetima marginalizuju, da se starija (Drugi svetski rat) i novija istorija (ratni raspad SFRJ) u udžbenicima falsifikuju. I kao falsifikati normalizuju. Đaci se truju falsifikatima, nacionalnom mitomanijom, samoviktimizacijom i praznoslavljem. Iz škola – dobri delom i iz porodica – izlaze zatrovani ksenofobijom i netrpeljivošću prema drugom i drugačijem.
(Pavle Radić, Karika koja nedostaje, 23.03.2015., Autonomija)


Gotovo se u svemu slažem sa gore navedenim rečima Pavla Radića, ali (uvek to prokleto ali) ipak moram postaviti neke ograde kada su prosvetari u pitanju… Jeste, prosvetari se nisu dovoljno bunili, ali često su njihov bunt razvodnjavali ili pak potpuno obesmišljavali više-nego-neorganizovani-i-sujetno-ljubomorni sindikati koji su više zastupali svoje interese nego interese prosvetara. Vlast, i ona pre kao i ova sada, nije imala sluha za zahteve prosvetara počevši od plata pa do zahteva o promenama samog obrazovnog sistema. Možda prosvetari nisu bili dovoljno glasni ili su pak oni materijalno-finansijski zahtevi bili na prvom mestu, no u svim do sada protestima tražene su i neophodne promene obrazovnog sistema, jer bez tih i takvih promena naši problemi se samo još dodatno gomilaju. Svi dosadašnji predstavnici vlasti su prosvetu samo deklarativno postavljali kao jednu od najvažnijih stubova društva dok su u praksi koristili sve stereotipe i predrasude koje postoje u javnosti, kako bi se ocrnili prosvetni radnici i predstavili kao društvene paraziti i neradnici. U toj gomili kakofoničnih signala koje stižu od strane vlasti, a pojačane su medijskim poluistinama ili pak lažima, teško je postaviti jasnu sliku o tome šta se tačno događa u prosveti. A događa se to da prosveti nedostaje, verovali ili ne, obrazovanja

Da, dobro ste me razumeli. Obrazovanje je problem i nastavnika i učenika jer mi naprosto zavisimo jedni od drugih. Nastavnici obrazuju učenike u skladu sa svojim ličnim obrazovanjem i afinitetima, zatim u skladu sa nastavnim planovima i programima, udžbenicima, nastavnim pomagalima, itd. Poslednjih godina u školama postoji i tzv. stručno usavršavanje koje bi trebalo da pomogne nastavnicima da se bolje snalaze u nastavi, to jeste da pruže što bolje obrazovanje i vaspitanje učenicima. Počevši samo od ovde navedenih činilaca u prosveti postoji million i jedan problem koji su pak posledica višegodišnjih odlaganja rešenja ili pak nestručnosti, a i neizanteresovanosti nadležnih organa. Nastavnici nisu motivisani da se dalje obrazuju, jer za to ne dobijaju gotovo ništa sem naravno lične satisfakcije i znanja, ali konkretno u školama oni slabe vajde imaju od svog doškolovljavanja. Ja kada sam pre nekoliko godina napomenuo direktoru škole u kojoj radim da sam završio specijalizaciju predmeta kojeg predajem (filozofija), on mi je lakonski odgovorio da ne očekujem veću platu (mada je to bilo predviđeno zakonom) jer mu ne treba “prekvalifikovan” nastavnik. I kada sam kasnije tražio posao u drugim školama jer nisam imao punu normu, shvatio sam da je bolje i da ne pominjem tu specijalizaciju – to mi je samo pravilo probleme. Eto samo jednog banalnog primera…

Nastavnici nemaju uticaja na kreiranje plana i programa nastave koju drže jer o tome odlučuju “više instance” i nama samo ostaje da se dovijamo kako znamo i umemo ukoliko smatramo da je potrebno da uradimo nešto što nedostaje u tim nesrećnim planovima. Na pisanje udžebenika takođe nastavnici nemaju nikakav uticaj sem ukoliko ga sami ne napišu, a udžbenik opet preporučuje “centrala” što znači da se zna “ko piše udžbenike” a ko predaje prema istim (ko kosi, a ko vodu nosi). Nastavnici se svake godine bombarduju nekim suludim pravilnicima i preporukama koje imaju smisla jedino ukoliko opravdavaju neverovatan broj činovnika u ministarstvu koji na taj način dokazuju “smislenost” svog radnog mesta. Stručno usavršavanje je “obaveza” svakog nastavnika, ali on to usavršavanje mora sam da plati sem ukoliko škola sama ne organizuje neki pedagoški seminar koji je, čast izuzecima, uglavnom na razini Makarankove pedagogije. Lično ja ne mogu da izdvojim desetak hiljada dinara, koliko obično košta neki stručni seminar, kako bi se usavršavao, a potrebno ih je nekoliko samo za jednu školsku godinu jer tako skupljamo poene kojima se onda procenjuje naša stručnost. Iskreno rečeno, stekao sam utisak da se ti seminari organizuju samo da bi određeni pojedinci dobili sredstva od ministarstva u vidu projekata koje oni onda “sprovode” po školama – a verujte mi da tu ima svašta…

Sve u svemu, naš sistem obrazovanja je tako naštiman da o svemu brine sem o samom obrazovanju, a kada kažem sistem onda pre svega mislim na one koji znače vlast jer oni odlučuju o tome kakvo će nam obrazovanje biti, da se ne lažemo. Prosvetni radnici mogu samo da daju sugestije ili da se bore kroz proteste kako bi popravili sam sistem obrazovanja, ali oni koji odlučuju o promenama sede u vladi i bez njih, nažalost, nema napredovanja. Ako tražimo nove zakone u obrazovanju oni (vlast) će to odbiti ili će pak doneti zakone koji su besmisleni i više štete nego što koriste obrazovanju. U Srbiji se uvrežilo mišljenje da je obrazovanje bolje ne dirati nego donositi ishitrene promene što nam stvara velike problem… Doduše stoji da je bolje nešto ne dirati ukoliko ne znaš kako ćeš to promeniti na bolje, a kod nas se još nije našao neko ko će konačno da stvari pomeri sa mrtve tačke. Sistem obrazovanja je prava slika društva u kome živimo, a to znači da nam je sistem zastareo i da naši učenici ne dobijaju adekvatno obrazovanje koje bi bilo u skladu sa vremenom i okolnostima u kojima žive (ovo nema veze sa tzv. dualnim obrazovanjem); naš sistem je loš, korumpiran i zatvoren za sve one koji bi nešto da promene nabolje; naš sistem je “crvotočan” i po njemu rovare razni “crvi” koji ga nadalje uništavaju i razlažu što će sigurno jednom dovesti do kolapsa (što i nije tako loše jer ćemo onda, valjda, konačno početi nešto i da menjamo); naš sistem ne brine ni o učenicima ni o nastavnicima jer brine isključivo o partijskim interesima i onima koje politika postavlja u školski sistem; naš sistem ubija svaku kreativnu ideju jer oni koji nose ovaj stari sistem “vrednosti” su svesni da njegovom promenom i oni moraju da odu; naš sistem je velika greška – error, fatal error…

Znam da nisam izmislio toplu vodu, ali obrazovanje može da se promeni i poboljša jedino ukoliko se celokupan sistem izmeni, a u Srbiji još uvek nema političke volje da se to desi. Obrazovanje se gradi godinama, decenijama i predstavlja rezultat teškog, marljivog i strpljivog rada koji nije vidljiv na prvi pogled, ali se oseća vremenom… Jer vremena su tu da se menjaju a i mi sa njima… A koliko smo se zaista promenili, o tome nam svedoče naša deca… Boljeg pokazatelja nema niti treba da ga bude.

P.S.
A o uticaju devedesetih godina prošlog veka (na šta je gospodin Radić stavio poseban akcenat) na naše obrazovanje sledeći put…

Podelite ovu stranicu!