ZLATKO JELISAVAC: Emigranti ante portas

26 Sep 2015

Da li se zaustavlja “orbanizacija” Evrope?

Šta može da se kaže dok se gleda ovaj užas zvani izbeglička kriza? Ne zna se da li je strašnije ono kroz šta su prošle ili prolaze nesrećni ljudi koji dolaze iz ratnih područja ili je pak jeziviji nedostatak empatije i solidarnosti od strane celog evropskog kontinenta. Na izbeglice se gleda isključivo kao na problem, remetilački faktor, žarište krize, nešto što nam je kao breme palo na leđa, dok je sagledavanje njihovih muka i potreba ili pak pokazivanja neke minimalnog empatijskog razumevanja prema živim ljudima i osobama – potpuno otišlo u drugi plan. Nisu više važne izbeglice i ratovi koji su oterali ove ljude nego smo bitni “mi” koji “trpimo” zbog njihovog dolaska na “našu” teritoriju… Mi (bilo da su u pitanju stanovnici neke pojedinačne države ili pak mi kao Evropljani), žrtve smo invazije, žrtve koje su ugrožene velikim brojem izbeglica i problemima koji se nas ne tiču ili o kojima nemamo pojma; mi smo ti koji patimo, a ne oni – emigranti koji beže

Uz dobru dozu straha od stranca/drugog i u kombinaciji sa političkom manipulacijom, dolazimo do amalgama koji teško da možemo tačno definisati, ali koji nas zastrašujuće-preciznom logikom vodi na već oprobane staze totalitarnog cinizma. Preovlađuje predstava o izbeglicama kao onima kojima ne treba pomoći, jer oni ne beže već dolaze da nas osvoje i ugroze naše evropsko-hrišćanske vrednosti; oni dolaze da nam uskrate nešto što samo nama pripada, mada mnogima baš i nije najjasnije šta je to, ali nije ni važno jer su ih političari i ostali razni manipulatori ubedili da ih izbeglice direktno ugrožavaju. Setimo se samo ratne retorike i propagande devedesetih godina prošlog veka na “brdovitom Balkanu” – konstantno se govorilo i pisalo o ugroženosti jednog naciona  drugim. Drugi se nalazi kod ovog prvog samo da bi ugrozio njegovu egzistenciju, štaviše to je i razlog njegovog postojanja. I džaba je bilo pozivati se na racionalne argumente, jer je ovaj ugrožavalački faktor bio iznad svega razumnog. I onda shvatite smisao one poslovice: ono što napravi jedna budala deset pametnih posle ne može da ispravi

Gledam, slušam vesti o novonastoj krizi na graničnim prelazima sa Hrvatskom i plašim se jako naše nerazumnosti. Sa tim nesrećnim izbeglicama se poigrava kao sa šahovskim figurama naših političkih “stratega” i njihova sudbina zavisi od toga kako će se političari pozicionirati u aktuelnim predizbornim kampanjama. Kada kažem “naših”, onda mislim i na hrvatske i srpske političare, jer im je zajedničko to što koriste naše strahove, neupućenost, bedu i apatiju, kako bi razdrmali i pokrenuli pasivnu glasačku mašinu i tako prikupili koji poen za sebe. Ne samo da njim nisu važne izbeglice i njihovi životi nego ni mi-građani. Izbeglice im sada služe kao sveža krv u nedostatku novih, sočnih tema, samo se bitno da nađu načina da ponovo dobiju izbore ili pak zauzmu bolju pregovaračko-ucenjivačku poziciju u formiranju buduće vlasti. Izbeglice su samo moneta za potkusiravanje, dobar objekat za preusmeravanje pažnje sa pravih socijalno-ekonomskih problema, zgodan argument za još jednu praznu priču o silnoj brizi za zdravlje i dobrobit nacije. A da ne pričamo o tome kako se sada lepo namestila večna tema srpsko-hrvatskih odnosa koja je, osobito u Hrvatskoj, uvek jedan od glavnih argumenata onih političkih opcija koje teže ekstremnijoj desnici. Jasno mi je da ove teme rabi hrvatska desnica, ali šta bi premijeru Milanoviću, inače umerenom socijaldemokrati, da započne pokazivati kako i on ima narodske mišiće i kako ume širiti i etno-mirise ako to poželi. Šta bi čoveku koga su hrvatski nacionalisti, ratni veterani, domoljubi itd. ne jedanput izviždali na procesijama gde se dokazivao nacionalni ponos ili pak oplakivale žrtve domovinskog rata? Kao da je izgubio kompas i očajnički poželeo da se i on ogrebe o “ugrožavalački faktor” i tako parira HDZ-ovcima koji suvereno drže pravo na brigu o nacionalnom identitetu. I preko leđa izbeglica, hrvatski premijer je optužio Srbiju da ugrožava granice Hrvatske, samim time i EU, pa je onda i odreagovao blokadom teretnog saobraćaja na graničnim prelazima, a nakon recipročne mere sa srpske strane uveo i zabranu saobraćaja za automobile sa srpskim registracijama. A ludilo je došlo do paroksizma kada je, istina kratko, bilo zabranjeno preći granicu sa srpskim pasošem. Reakcije srpske vlade su se kretale od “veberovski-racionalne” i u duhu bona fide (kako se i sam premijer Vučić izrazio) do cinično-samozadovoljnih u odnosu na tumačenje izjava premijera Milanovića. Onda je premijer Vučić odlučio da više neće odgovarati na “ludilo sa hrvatske strane” i zapretio da će se žaliti EU na ponašanje njene članice. Premijer Milanović je odgovorio da Hrvatska jeste EU i da napadajući njene granice (putem invazije izbeglica i zatvaranjem granica) Srbija ustvari napada samu Uniju. Kao da gleda decu koja se svađaju oko lopte – kako je lepo prokomentarisao jedan engleski novinar.

O sudbini hrvatsko-srpskog spora odlučili su drugi, to jest EU koja je opet do guše u problemima sa izbegličkom krizom i neempatijskim odnosom prema izbeglicama u većini evropskih zemalja. Dogovor unutar EU, raspodela izbeglica po državama članicama, mali je korak u rešavanju ogromnog problema, ali eto nešto se učinilo i budi nadu da će Evropa konačno progledati i prestati da se ponaša kao da je sve ovo nečija tuđa muka. Ima nade da će se zaustaviti “orbanizacija” Evrope i da će se pokazati više razumevanja za seobe onih koji beže od ratnog zla i totalitarnog ludila.


“Bilo je seoba i biće ih večno, kao i porađaja, koji će se nastaviti. Ima seoba. Smrti nema.”

(M. Crnjanski, Seobe)

Podelite ovu stranicu!