ZLATKO JELISAVAC: Društvom vladaju čuvari tame

07 Nov 2018

Na dno nas uporno vuku spodobe kojima je to životni prostor

Nema slobodnih medija u zatvorenoj državi gde je jedini zakon, koji se poštuje, volja diktatora. U Srbiji slobodni mediji su u rangu incidentne pojave ili izuzetka koji potvrđuje pravilo – da živimo u autoritarnom društvu u kome javnost gotovo i da ne postoji, a da je sloboda izražavanja dovedena do neprepoznavanja zahvaljujući podaničkim medijima i njihovom rijaliti šou praksom.

Da, javnost u našem društvu više liči upravo na rijaliti šou nego na neku komunikativnu zajednicu gde se poštuje pravo na slobodno izražavanje i gde se slušaju stavovi onih koji drugačije misle, ili, daleko bilo, kritički promišljaju. U stvari, kod nas se više, od dreke i larme podaničkih medija, ne može se ni čuti glas razuma. A, ako se i čuje, odmah biva opoganjen i obesmišljen frontalnim napadima kvazistručnjaka i od-strane-vlasti-plaćenih kvazi analitičara.

Tolika količina besmisla, resentimana i plitkoumlja još nikada nije zabeležena na ovim prostorima i teško da bi se mogla ponoviti, jer naše društvo je dotaklo dno u kojem su vlast zaposeli čuvari tamnih dubina, blata&prljavštine, dno čija nam je tekstura nametnuta kao novi standard komunikacije i življenja.

Dobro sad, Srbija ipak nije ni bila, pre ovog naprednjačkog galimatijasa od vlasti, neko baš izrazito slobodno i otvoreno društvo, naprotiv, ali su se ipak neke norme znale, to jeste postojala je, makar i u obrisima, granica u javnoj komunikaciji preko koje nije moglo da se pređe, i od koje se ona smatrala govorom mržnje ili pak prizemnom galamom primitivaca. No, za ovih sedam godina pod aktuelnom vlašću, obrisane su i te tanke granice koje su nas čuvale od provale skaradnosti u javni prostor, kao i od opasnosti uticaja socijal-psihopatskih pojava i tipova.

Danas nam primitivci kroje standarde javne komunikacije, a sociopate nam predstavljaju politiku „spržene zemlje“ kao jedinu afirmativnu i moguću. Kako smo uopšte dospeli do ovakvog dna? A pitanje svih pitanja je, naravno: Šta nam je činiti kako bi spasili društvo, a bogami i zdrav razum?

Skoro je jedna prosvetna radnica napisala javno pismo od kojeg bi se potresla svaka iole normalna društvena zajednica, ali kod nas ovaj usamljeni glas je lako neutralisan drekom rijaliti medija. Dotična je, naime, upozoravajući objavila da, nakon višegodišnjeg iskustva, ima utisak da su nove generacije đaka „gluplje“ od onih bivših, te da i ona sama sve teže nalazi načina da nađe pravi komunikacijski nivo sa učenicima i ostvari neki minimum koji bi joj pomogao u podučavanju i obrazovanju mladih naraštaja. Naprosto, deca gube interesovanje, ali ne samo to, još veći problem na koji je ukazala je što dolazi i do deficita intelektualnog kapaciteta usled nepostojanja standarda obrazovanja koji bi podsticali učenike da misle, kao i da razvijaju socijalnu empatiju.

Naravno da ove pojave nisu ni slučajne, niti su od juče… Teško da za ovakvu situaciju možemo okriviti nova tehnološka sokoćala kao što su kompjuteri& mobilni telefoni ili pak internet i društvene mreže. Naš problem je nedostatak društvene komunikacije i užasna zagađenost ovog vitalnog prostora za opstanak slobodnog i humanog društva. Škola je institucija u kojoj se konkretno odslikavaju problemi jedne zajednice i zato je nužan konstanatan i kvalitetan monitoring onoga šta i kako đaci rade, te unapređivanje nivoa obrazovanja onih od kojih zavisi budućnost našeg društva. Naše obrazovanje apsolutno je zapušteno, naši standardi su u strmoglavom padu i našli smo se u nekoj vrsti paranormalne stvarnosti iz koje se ne može produkovati ništa dobro, a pogotvo ne kvalitetno obrazovanje i vaspitanje.

Šta nam je činiti? Kako da se izvučemo sa ovog dna na koje nas uporno vuku spodobe kojima je to životni prostor? Pa za početak moramo onemogućiti te spodobe da i dalje upravljaju našim sudbinama i odlučuju o budućnosti naše dece. Tek kad se rešimo tih čudovišta, možemo da počnemo graditi nove strandarde koji će naše društvo učiniti, za početak, mogućim za normalan život, a potom i slobodno za nove mogućnosti.

Biće to mukotrpan posao, ali ukoliko želimo da se izađemo iz ove paranormalne stvarnosti, koju nam uporno produkuje aktuelna vlast, onda nam valja ponovo uključiti razum i otvoriti srca za nešto novo i bolje, pametnije i humanije. Kada shvatimo da naš najveći problem nije „kosovski ciklus“ ili pak unutrašnji dijalog jednog sociopate, tada ćemo tek moći da počnemo da stvaramo novo društvo i zemlju, u kojoj ćemo moći da kažemo: „Ovo je zemlja za nas, ovo je zemlja za sve naše ljude,ovo je kuća za nas, ovo je kuća za svu našu decu”.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!