ZLATKO JELISAVAC: Drug Luka

27 Oct 2014

Ako me se sete na Dan prosvetara – sete

U filmu Profesionalac drug Luka (Bora Todorović) rešava problem demonstracija radnika jednim telefonskim pozivom, a vođa demonstracija mu se obraća sa strahopoštovanjem: „To ste vi, druže Luka“, čime se pokazuje sveprisutnost i moć ozloglašene Službe. Ali ja ne bih o ovom filmu (by the way, ne može da se poredi sa pozorišnom dramom) već bih da kažem nešto o stvarnom drugu (ili sada možda i gospodinu) Luki koji iz pozadine, skriven od javnosti, vuče konce i kreira srpsku političku scenu po svojoj volji. Nisam ljubitelj teorija zavera i priče o „sili koja se iznenada pojavljuje i rešava stvari – deus ex machina sam oduvek uzimao sa oprezom i skepticizmom jer tu se lako ode u drugu krajnost, to jeste u ludilo… A sa obzirom koliko je ovdašnja javnost sklona teorijama zavera i koliko se one forsiraju preko medija iz „nekih centara moći“, nije ni čudo što smo vremenom postali senzitivni na vlast iz senke i njene mračne rabote.

Elem, slušam/gledam ovih dana izjave nekih političara i ne mogu da verujem: pa šta se to desilo? Slušam jednog predstavnika iz dinastije Krkobabić, koji je svojevremeno kao koalicioni partner SPS-a bio na vlasti sa DS-om, kako ubeđuje penzionere da moraju biti strpljivi i razumni, te da sadašnje kresanje penzionera prihvate kao njihov ulog u bolju budućnost. Pa, da li je ovo moguće? Dok su bili Krkobabići sa DS u vlasti pre bi, tako su barem pričali, srušili tadašnju vladu sa Cvetkovićem na čelu (ako se neko uopšte seća tadašnjeg premijera, to je bio onaj sedi čika, uvek nešto nasmejan, dobar, i beskrajno odan ondašnjem predsedniku) nego dozvolili da se penzionerima skine i dinar od njihove penzije; ma, pre bi Krkobabići otišli u ilegalu i postali urbani borci podzemlja (nešto kao „Otpisani“) nego što bi dopustili da se krše sveta prava penzionera. Pozvao bi se Krkobabić na Ustav i osnovna ljudska prava, zapretio bi gerilskom borbom i sudskom hajkom, pa ako treba do Strazbura – molim lepo!

No, dobro, možda bi za Krkobabiće i našao neko opravdanje: stariji ljudi, zaborave se, godine su to, jedan od njih je nažalost preminuo i sl, ali šta reći za predsednika SPS, prvog potpredsednika vlade, ministra vanjskog/spoljašnjeg Ivicu Dačića… Prosto ne mogu da verujem da je on (Dačić) dopustio da više nije glavna faca, kako u vladi tako i u svetu medija, pardon u javnosti Srbije; pa taj je čovek (Ivica) nekada (dok je bio sa DS u vlasti) umeo da udari pesnicom od sto i očita DS-ovcima takvu lekciju o ugroženosti radničkih prava da su ovi momentalno odustajali od svojih reformi/novotarija i radi mira u kući ostavljali to za neka srećnija vremena. Umeo je on (Ivica Dačić) i da se šeretski nasmeje na provokativna pitanja novinara i da se našali i na svoj i na njihov račun; bio je kao James Din (Jamezdin u našem „izvođenju“) sa svojom rokabili frizurom i pogledom večitog buntovnika (ali sa razlogom) i nikoga se nije plašio; voleo je i da zapeva, da se slika sa poznatim ličnostima, da kara neposlušne u svojim redovima a nagrađuje one koji su dobro radili svoj posao – sve u svemu natural born leaderA šta je sad ovo, crni Ivice (Dačiću)?! Nigde te nema… Tek ponekad se pojaviš na tv-u i nešto kažeš, ali i to nekako neubedljivo, bez harizme, kao da su ti posekli krila, kao da si pristao na kompromise. Sic, to je to, nekada su drugi morali da pristaju na tvoje uslove i da oni budu kompromisni, a ti si, kao onaj Karađoz iz Andrićeve Proklete avlije, svoje protivnike/pregovarače dovodio do ludila i na kraju i bezuslovne kapitulacije. Nekada su policija i vojska sa blagonaklonošću i simpatijom odobravali tvoje poteze, bio si nekako svima drag, mangup u vladi koji je odgovornost jednog državnika nosio na svojim plećima začuđujućom lakoćom, kao nekada i tvoj mentor iz devedesetih SM. A danas? Danas ti nemuštim obrazloženjima pravdaš ili neopravdavaš postupke svojih partijskih kolega na koje se SNS-ovci konstantno žale; ti koji nekada ovakve prigovore od „druge strane“ lakonski odbijao sada moraš da objašnjavaš kako nema nikakvih problema sa vodećom strankom u vlasti (SNS) i kako je sve sjajno i bajno. Pristao si da budeš samo marioneta u rukama AV-a; pristao si bićeš sve što hoće… Zar si ti kriv što se tamo neki Ružić iz tvojih redova ne voli sa svojim prototipom iz SNS-a? I dokle ćeš ti to da trpiš? (Setio sam se kako je pričao „lik“ koji glumi Boškića u humorističkoj seriji Državni posao, kako ga je na ulici prepoznao neki „ćelavac“ i rekao mu: Je li brate, a što ti trpiš da te onako zezaju ona dvojica?) Očigledno je Ivica, za šaku vlasti, pristao na neke vrlo trule kompromise ili su ga ucenili zbog nekih grehova iz prošlosti. Kako? Ko njega sme da uceni? Pa drug Luka, a ko drugi? Ili je možda bolje da kažem tovariš Luka…

Sada je vreme da vam priznam zašto ja vama sve ovo pričam/pišem. Nije meni ni do Ivice (Dačića), mada mi ga žao kao političara, a pre svega i kao čoveka, a do Krkobabića i njegovih penzionerskih priča mi je stalo kao i do lanjskog snega. Ja bih da se ovako javno, kada ne mogu lično i u potaji, da se obratim drugu Luki i da ga zamolim da mi pomogne. Dakle, druže/tovariš Luka, ja tebe ne poznajem, ali slutim (a slutiti još jedino znam – što ono reče Dis) tvoje prisustvo već godinama, a sada, po prvi put, sam siguran da si tu negde, blizu, među nama. Gde god da si i ko god da si, druže Luka pomagaj ako boga znaš! Ja radim u školi i verovatno odmah možeš da pretpostaviš šta ću te pitati i za šta ću te moliti. Dakle, druže Luka, ne daj da nam krešu plate! Ne daj nas prosvetare i izuzmi nas iz ovih reformi preko koje hoće da mi rebnu i ovako malo primanje! Ja verujem, druže Luka, da i ti imaš unuku/unuka ili sina – neću da te vređam jer ne znam koliko godina imaš – koji idu u školu… Da li želiš da tvoj sin/unuk ispašta zbog toga što prosvetare slabo plaćaju? Znam da ne želiš i zato te molim da ne dozvoliš da nam smanje plate za 10%! U ovoj državi nemam kome više da se obratim sem tebi. Svi političari sa vlasti „trube“ isto zajednički u horu: moraju se smanjiti penzije i plate radi naše budućnosti. I kako mi (prosvetari) da učestvujemo u kreiranju bolje budućnosti ako nam smanje primanja, a dobro znaš da smo i ovako siromašni. Niko nas više ne sluša i zato se obraćam tebi, druže Luka, da zaustaviš ovo ludilo i da nas spaseš od ovih „reformista“. Sa poštovanjem i ljubavlju ZJ.

Eto tako, pa nek’ bude što biti mora… Ja sam odlučio da pišem tovarišu Luki pa makar me posle i u zatvor strpali, ako smeju… Ali nije ni važno. Neko je to morao da uradi radi opšteg dobra. Ako me se sete na Dan prosvetara – sete, a ako ne nije ni važno, to je bila moja dužnost…

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!