ZLATKO JELISAVAC: Dopaminska Srbija i uteha u laži

17 Jun 2018

Vlast produkuje laži koje mnogi građani očigledno više vole nego istinu o očajnom stanju u kojem se nalazimo

“Svedoci smo poslednjih meseci brojnih lažnih vesti, od priča o zatrovanoj vodi do navodne pripreme upada na sever Kosova. Sve je to deo koncepta gde se koriste metode specijalnog rata sa namerom da se izazove destabilizacija Srbije. To me podseća na nešto što se dešavalo pre 20-ak godina“, kazao je Dačić. Tako je govorio ministar Ivica u svom čuvenom intrigantno-zavereničkom maniru posle kojeg obavezno sledi “racionalno” guljenje činjenica do gole kože i ukazivanje na prave neprijatelje Srbije, uz obaveznu konstataciju – “ne može nam niko ništa, jači smo od subine”…

Taktika vlasti, lažne vesti i tzv. spinovanje, sa AV-om na čelu jednaka je onoj iz Orvelovog romana 1984, što znači: isfabrikuj što je moguće lažnih vesti i napravi potpunu pometnju u javnosti, propagandom održavaj večito ratno stanje u državi – neprijatelj je na našim granicama i na sve načine pokušava da nas destabilizuje, za sve loše poteze vlasti optuži unutrašnjeg neprijetelja i špijune velikih sila koje žele da nas unište, itd.

Predsednik AV ima veliko iskustvo, kada je fabrikovanje i plasiranje lažnih vesti u pitanju, jer je zanat ispekao još dok je bio Šešeljev omiljeni propagandista. I danas to iskustvo obilato primenjuje sluđujući građane svojim veštim spinovima i izmišljanjem zavera protiv vlasti i srpskog naroda. Naravno, tu su i veliki majstori spin-iluzija: trenutno ministar vojni Aleksandar Vulin, koji bi sutra poginuo za Srbiju sa predsednikovim imenom na usnama, kao i neprevaziđeni ministar spoljni Ivica Dačić, čije iskustvo u fabrikovanju laži je – još tamo davno-zaboravljenih devedestih godina prošlog veka, pod pokroviteljstvom Slobodana Miloševića – od velike koristi za samog AV-a, a ako ništa drugo Ivica je uvek spreman da zapeva i tako, bar na tren, razveseli uvek zabrinuto srce predsednika.

Vlast održava, za nju korisno, stanje paranoje, izluđujući građane fabrikovanjem laži o napadima spoljašnjih i unutrašnjih neprijatelja, dok – usled dugogodišnje propagande – isfrustrirani građani, skloni neurozama i psihozama, prihvataju nove laži i traže u njoj neku utehu za sebe. Zna to vlast vrlo dobro i sa svojim agitpropagandistima konstantno produkuje nove laži koje građani očigledno više vole da slušaju od okrutne istine o pravom stanju stvari u Srbiji. Pa kad tako AV, ili neki od njegovih pulena, lupi kako smo treća ekonomija u Evopi po rastu BDP-a, onda to deluje kao dopamin ili endorfin na sluđenu svest građana i, barem na trenutak, Srbija postaje srećni Diznilend u kojem su” kuće od čokolade, a prozori od marmalade”…

Kamarila na vlasti nikako nije neki nametnuti nusproizvod ili pogrešan splet istorijskih okolnosti – ona je, naprotiv, produkt podsvesne želje građana za lažnim dreamlandom, koji je kreirala vlast još devedesetih godina. Zato oni tako uspešno jašu na leđima svojih lagarija i iluzija – građanima upravo to i treba, jer su se žestoko opekli o okrutnu tranzicijsku realnost i beznađe. Beznađe još uvek traje, štaviše još je dublje i gore, ali je prekriveno slojem jeftinih iluzija koje produkuje propagandna mašina vlasti i građani se, velikom većinom, grčevito drže ovih laži jer se plaši realnosti i istinske bede u kojoj žive.

Da, deca devedesetih ne žele bolje ili, bolje rečeno, plaše se stvarnosti i sve češće se pozivaju na “zlatne dane” kada smo švercovali benzin i cigare, živeli pod sankcijama, ali sa visoko podignutom glavom, jer smo se tada borili sa NATO-om i trulim Zapadom, to jeste bili smo ono što hajdučko-mitološka tradicija nalaže. Još jedna velika laž koju vlast obilato koristi u svojoj propagandi, a građani prihvataju kao “standard” života…

I šta da se radi? Kako da probudimo uspavanu svest, stondiranu od dugogodišnjeg opijanja raznoraznim supstancama baziranim na lažima i iluzijama. Bojim se da će buđenje biti teško i frustrirajuće za građane, ali to se jednom mora desiti ili ćemo potonuti u potpuno ludilo i sigurnu “slatku” smrt . Ne možemo čekati da nas neko drugi probudi

I naša deca, koja su se rodila u Miloševićevo ili pak u ono tranzicijsko vreme, žive od iluzija i obećanja, a kada tresnu o tlo realnosti, onda pakuju kofere i odlaze u pečalbu, na rad u inostranstvo, gde kao gastarbajteri traže svoju sreću tamo gde ih prime: srednja Evropa, zapadna Evropa, USA, Australija, Kina, gde god… Nažalost, plašim se da ćemo još dugo plaćati ceh za naš trodecenijski život u snovima i da nas se neće po dobru sećati oni što dolaze za nama.

(Autonomija / foto: pixabay)

Podelite ovu stranicu!