ZLATKO JELISAVAC: Dodik ili užas je moja furka

08 Apr 2012

Politika je rat drugim sredstvima

BIJELJINA – Predsjednik Republike Srpske Milorad Dodik izjavio je da je fašizam 1992. godine doveo do iseljavanja 150.000 Srba iz Sarajeva. “U Sarajevu nema 150.000 Srba koji nisu mogli da istrpe fašističku politiku Aliju Izetbegovića i vlasti toga vremena i zato su napustili taj grad”, rekao je Dodik za BN televiziju. (Srna – 06.04.2012 21:00)

Akutna mržnja – tako se može u dve reči opisati trenutno psihičko stanje predsednika RS Milorada Dodika. Čovek koji ne želi nikakvo pomirenje niti integraciju sa drugim delom BiH; čovek koji bi sutra otcepio RS od BiH i velikodušno je predao Srbiji; naslednik velikofašističkog projekta zvanog Velika Srbija; izvođač radova u mirnodopskim uslovima – politika je rat samo drugim sredstvima.

Koliko je cinizma i bešćutnosti u citiranim rečima Milorada Dodika… Po njemu ispada da su fašističke falange Alije Izetbegovića „okupirale“ Sarajevo i proterale 150.000 Srba iz grada. Ni spomena o tome da je Sarajevo četiri godine mučeno na najbestidniji mogući način; ni spomena o vojsci RS koja se godinama iživljavala nad ovim gradom, mučeći ga granatama, snajperima, isključujući mu struju, vodu, ostavljajući ga da polako umire. Položaj Sarajeva, za vreme opsade vojske RS, bio je sličan snajperskom „mamcu“… Snajperista namerno samo rani neprijateljskog vojnika (u slučaju Sarajeva bilo kojeg prolaznika: žena, dete – sasvim je svejedno) negde na brisanom prostoru i onda „skida“ svakog ko mu pritekne u pomoć. No, bilo je tu i „smešnih“ događaja… Priča mi je jedan Sarajlija, moj prijatelj Senad, kako je nekoj ženi, koja je taman došla na red za vodu i nasula punu kantu, snajperista iz zezanja metkom probušio kantu. Sarajevska deca su se igrala sa snajperistima, pa su namerno pretrčavali ulicu koja je bila na nišanu. Pa priče iz „tunela života“ – tunel koji vodio do aerodroma UN-a; pa priče sa Markala, pa detinjstva u podrumu pod svećom… Sve je to bilo Sarajevo u vreme svoje „fašističke ekspanzije“ dok su hrabri „oslobodioci“ sa okolnih brda tukli topovima po gradu ne žaleći nikog. „Raspameti“ – kako je volio da kaže Ratko Mladić.

Ja se sećam Prijedora… April 1992. Ni slutio nisam kakvom ću užasu da prisustvujem. Prijedor je bio jedan od gradova koji je bio određen za „čišćenje“, jer svojom nacionalnom strukturom nije odgovarao velikosrpskim interesima. Moralo se proterati na hiljade ljudi da bi se „uspostavila ravnoteža“ i Prijedor proglasio srpskim gradom. I onda je počelo… U Prijedoru su formirana tri logora: Omarska, Keraterm i Trnopolje, u kojima je pobijeno na stotine Prijedorčana-Muslimana. Čišćenje Prijedora od Muslimana je imalo svoju ubistvenu logiku: prvo se rešiti viđenijih i bitnijih ljudi u gradu, pa su u prvom naletu pobijeni, ili odvedeni u logore pa onda ubijeni, bogatiji Muslimani – uglavnom mali privrednici, političari, intelektualci – profesori i drugi nepoželjni elementi… Sa fašističkom preciznošću, i očigledno pripremljenim planom, ubijani su i proterivani prijedorski Muslimani. Nije to bio spontani bes ili „osveta za istorijske nepravde“, ne, to je bilo isplanirano i sprovedeno u delo. Isto kao i Srebrenica…

Te 1992. otišao sam iz Prijedora (lažem – dezertirao i pobegao u Srbiju) i upisao fakultet u Novom Sadu. Godinama sam ćutao o onome što sam video i doživeo, jer nisam imao kome da ispričam. Ako bih i pokušao nešto da kažem, prijatelji bi me gledali čudno, kao da sam neki ludak, a bogami neki su i prestali da mi budu prijatelji…

Evo jednog mog zapisa o Prijedoru, negde iz 2006:

Nebo nad Zrenjaninom

Seo sam da napišem neki tekst o gradu Zrenjaninu i bezuspešno pokušavao da formulišem neki jasan stav kojim bih izrazio šta mislim ili osećam prema ovoj čaršiji. Zato sam odlučio da pišem o jednom drugom gradu koji uopšte ne liči na Zrenjanin i samo je „pozornica“ događaja koji su me zauvek odvojili od tog mesta i doveli u ovu vojvođansku varoš. Taj grad se nalazi u Bosni i doživeo je kataklizmu o kojoj se mnogo pisalo i pričalo, ali još niko nije ni izbliza uspeo da dočara nivo užasa i patnje koje su doživeli njegovi meštani. Lep je to grad, tojest bio je lep, a sada je ruina čija se lepota krije još samo u sećanjima. E, u tom gradu sam živeo skora dvadeset srećnih godina i nisam ni razmišljao o tome da ću ga jednog dana zauvek napustiti, uplašen, osramoćen, pun užasa i gorčine. Ali ne želim pričati o tim danima kada je rat došao u naš mali grad; hoću da vam pričam o mom prijatelju Bobanu, koji je ceo rat proveo na frontu, a sada živi u Kanadi. Boban i ja smo bili najbolji drugari i delili smo – što se ono kaže – i dobro i zlo, ali rat je ukinuo svako pomirenje između ove dve suprotnosti i ostavio samo zlo. Nosili smo to zlo u sebi i zadesili se na dve strane istog užasa. Pred sam kraj rata sreli smo se Boban i ja u Novom Sadu. Ne, to nije bila slučajnost, nazvao me je telefonom i rekao mi da želi da se vidimo. Razumeo sam da je pobegao kao i ja i da mu treba pomoć. To je bilo opasno vreme, jer je policija tražila dezertere i sprovodila ih direktno na front. Sećam se da je bio lep i topao julski dan kada sam ponovo video Bobana, na autobuskoj stanici u Novom Sadu. Seli smo u obližnji kafić i pričali o sebi. Nismo pričali o ratu, prisećali smo se naših lepih dana i druženja kada još nismo znali za mržnju i krv. Pitao sam ga za prijatelje sa kojima sam izgubio kontakt, a on mi je pričao samo o onima koji su uspeli da se izvuku, za „one druge“ nije ništa rekao, samo bi se, kada bi spomenuo neko od njihovih imena, tupo zagledao u svoje ruke i ćutao nekoliko trenutaka. Par dana posle mi je javio da ide za Kanadu. I tako, Boban je otišao i više se nismo ni čuli ni videli, i kao da smo tog dana zakopali naše prijateljstvo i ostavili ga sa mrtvima.

Ne znam zašto sam ovo ispričao. Možda zato što je i danas tako lep dan kao onda kada smo se sreli moj drugar i ja u Novom Sadu; možda zato što sam pročitao u njegovim očima koliko je tuge i krivice u nama jer smo se izvukli, a naši prijatelji nisu; možda zato što ih isto sanjamo. Sećam se da sam odlazeći iz mog grada gledao u nebo da ne oslepim od užasa, i bilo je čisto i plavo, kao i danas nebo nad Zrenjaninom.

Da, puno je užasa ostalo iza nas, a i u nama… A neljudi kao što je Milorad Dodik jesu kreatori užasa. Užas je njihova furka…

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!