ZLATKO JELISAVAC: Dodik ili užas je moja furka

08 Apr 2012

Politika je rat drugim sredstvima

BIJELJINA – Predsjednik Republike Srpske Milorad Dodik izjavio je da je fašizam 1992. godine doveo do iseljavanja 150.000 Srba iz Sarajeva. “U Sarajevu nema 150.000 Srba koji nisu mogli da istrpe fašisti?ku politiku Aliju Izetbegovi?a i vlasti toga vremena i zato su napustili taj grad”, rekao je Dodik za BN televiziju. (Srna – 06.04.2012 21:00)

Akutna mržnja – tako se može u dve re?i opisati trenutno psihi?ko stanje predsednika RS Milorada Dodika. ?ovek koji ne želi nikakvo pomirenje niti integraciju sa drugim delom BiH; ?ovek koji bi sutra otcepio RS od BiH i velikodušno je predao Srbiji; naslednik velikofašisti?kog projekta zvanog Velika Srbija; izvo?a? radova u mirnodopskim uslovima – politika je rat samo drugim sredstvima.

Koliko je cinizma i beš?utnosti u citiranim re?ima Milorada Dodika… Po njemu ispada da su fašisti?ke falange Alije Izetbegovi?a „okupirale“ Sarajevo i proterale 150.000 Srba iz grada. Ni spomena o tome da je Sarajevo ?etiri godine mu?eno na najbestidniji mogu?i na?in; ni spomena o vojsci RS koja se godinama iživljavala nad ovim gradom, mu?e?i ga granatama, snajperima, isklju?uju?i mu struju, vodu, ostavljaju?i ga da polako umire. Položaj Sarajeva, za vreme opsade vojske RS, bio je sli?an snajperskom „mamcu“… Snajperista namerno samo rani neprijateljskog vojnika (u slu?aju Sarajeva bilo kojeg prolaznika: žena, dete – sasvim je svejedno) negde na brisanom prostoru i onda „skida“ svakog ko mu pritekne u pomo?. No, bilo je tu i „smešnih“ doga?aja… Pri?a mi je jedan Sarajlija, moj prijatelj Senad, kako je nekoj ženi, koja je taman došla na red za vodu i nasula punu kantu, snajperista iz zezanja metkom probušio kantu. Sarajevska deca su se igrala sa snajperistima, pa su namerno pretr?avali ulicu koja je bila na nišanu. Pa pri?e iz „tunela života“ – tunel koji vodio do aerodroma UN-a; pa pri?e sa Markala, pa detinjstva u podrumu pod sve?om… Sve je to bilo Sarajevo u vreme svoje „fašisti?ke ekspanzije“ dok su hrabri „oslobodioci“ sa okolnih brda tukli topovima po gradu ne žale?i nikog. „Raspameti“ – kako je volio da kaže Ratko Mladi?.

Ja se se?am Prijedora… April 1992. Ni slutio nisam kakvom ?u užasu da prisustvujem. Prijedor je bio jedan od gradova koji je bio odre?en za „?iš?enje“, jer svojom nacionalnom strukturom nije odgovarao velikosrpskim interesima. Moralo se proterati na hiljade ljudi da bi se „uspostavila ravnoteža“ i Prijedor proglasio srpskim gradom. I onda je po?elo… U Prijedoru su formirana tri logora: Omarska, Keraterm i Trnopolje, u kojima je pobijeno na stotine Prijedor?ana-Muslimana. ?iš?enje Prijedora od Muslimana je imalo svoju ubistvenu logiku: prvo se rešiti vi?enijih i bitnijih ljudi u gradu, pa su u prvom naletu pobijeni, ili odvedeni u logore pa onda ubijeni, bogatiji Muslimani – uglavnom mali privrednici, politi?ari, intelektualci – profesori i drugi nepoželjni elementi… Sa fašisti?kom preciznoš?u, i o?igledno pripremljenim planom, ubijani su i proterivani prijedorski Muslimani. Nije to bio spontani bes ili „osveta za istorijske nepravde“, ne, to je bilo isplanirano i sprovedeno u delo. Isto kao i Srebrenica…

Te 1992. otišao sam iz Prijedora (lažem – dezertirao i pobegao u Srbiju) i upisao fakultet u Novom Sadu. Godinama sam ?utao o onome što sam video i doživeo, jer nisam imao kome da ispri?am. Ako bih i pokušao nešto da kažem, prijatelji bi me gledali ?udno, kao da sam neki ludak, a bogami neki su i prestali da mi budu prijatelji…

Evo jednog mog zapisa o Prijedoru, negde iz 2006:

Nebo nad Zrenjaninom

Seo sam da napišem neki tekst o gradu Zrenjaninu i bezuspešno pokušavao da formulišem neki jasan stav kojim bih izrazio šta mislim ili ose?am prema ovoj ?aršiji. Zato sam odlu?io da pišem o jednom drugom gradu koji uopšte ne li?i na Zrenjanin i samo je „pozornica“ doga?aja koji su me zauvek odvojili od tog mesta i doveli u ovu vojvo?ansku varoš. Taj grad se nalazi u Bosni i doživeo je kataklizmu o kojoj se mnogo pisalo i pri?alo, ali još niko nije ni izbliza uspeo da do?ara nivo užasa i patnje koje su doživeli njegovi meštani. Lep je to grad, tojest bio je lep, a sada je ruina ?ija se lepota krije još samo u se?anjima. E, u tom gradu sam živeo skora dvadeset sre?nih godina i nisam ni razmišljao o tome da ?u ga jednog dana zauvek napustiti, uplašen, osramo?en, pun užasa i gor?ine. Ali ne želim pri?ati o tim danima kada je rat došao u naš mali grad; ho?u da vam pri?am o mom prijatelju Bobanu, koji je ceo rat proveo na frontu, a sada živi u Kanadi. Boban i ja smo bili najbolji drugari i delili smo – što se ono kaže – i dobro i zlo, ali rat je ukinuo svako pomirenje izme?u ove dve suprotnosti i ostavio samo zlo. Nosili smo to zlo u sebi i zadesili se na dve strane istog užasa. Pred sam kraj rata sreli smo se Boban i ja u Novom Sadu. Ne, to nije bila slu?ajnost, nazvao me je telefonom i rekao mi da želi da se vidimo. Razumeo sam da je pobegao kao i ja i da mu treba pomo?. To je bilo opasno vreme, jer je policija tražila dezertere i sprovodila ih direktno na front. Se?am se da je bio lep i topao julski dan kada sam ponovo video Bobana, na autobuskoj stanici u Novom Sadu. Seli smo u obližnji kafi? i pri?ali o sebi. Nismo pri?ali o ratu, prise?ali smo se naših lepih dana i druženja kada još nismo znali za mržnju i krv. Pitao sam ga za prijatelje sa kojima sam izgubio kontakt, a on mi je pri?ao samo o onima koji su uspeli da se izvuku, za „one druge“ nije ništa rekao, samo bi se, kada bi spomenuo neko od njihovih imena, tupo zagledao u svoje ruke i ?utao nekoliko trenutaka. Par dana posle mi je javio da ide za Kanadu. I tako, Boban je otišao i više se nismo ni ?uli ni videli, i kao da smo tog dana zakopali naše prijateljstvo i ostavili ga sa mrtvima.

Ne znam zašto sam ovo ispri?ao. Možda zato što je i danas tako lep dan kao onda kada smo se sreli moj drugar i ja u Novom Sadu; možda zato što sam pro?itao u njegovim o?ima koliko je tuge i krivice u nama jer smo se izvukli, a naši prijatelji nisu; možda zato što ih isto sanjamo. Se?am se da sam odlaze?i iz mog grada gledao u nebo da ne oslepim od užasa, i bilo je ?isto i plavo, kao i danas nebo nad Zrenjaninom.

Da, puno je užasa ostalo iza nas, a i u nama… A neljudi kao što je Milorad Dodik jesu kreatori užasa. Užas je njihova furka…

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!