ZLATKO JELISAVAC: Devedesete i ISIL

11 Sep 2016

Ne smemo pristati na amneziju, devedesete su se zaista dogodile

PS navodi da je Sejdinović, žaleći za petooktobarskim vremenom kada je u Srbiju demokratija uvođena paljenjem Skupštine i RTS, premlaćivanjem političkih protivnika i novinara, kao i vremenom kada je Srbija bezočno pljačkana i pustošena, odlučio da se umesto novinarstva bavi politikom, “bezočno blateći aktuelnu vlast kao i njegovi politički saveznici iz bivšeg režima”.
(Tanjug, 10. 9. 2016.)


Pokret socijalista je, u svom saopštenju, reagovao na reči predsednika NDNV-a  Nedima Sejdinovića, jer se ovaj“drznuo” da Srbiju devedesetih uporedi sa današnjom Islamskom državom. Preciznije, rekao je da je tokom devedesetih, u onim svetskim političkim i društvenim okolnostima, Srbija imala, ne bez razloga, imidž koji danas ima Islamska država. Ono jeste da premijer Vučić više voli da se Srbija poredi sa Nemačkom ili Finskom, te je bes PS-ovaca, sa sve Vulinom na čelu, očekivan, jer dotični ne mogu da podnesu kritike na račun premijera, a porediti Srbiju sa ID-om znači dovesti u konotaciju i samog Vučića sa ovom terorističkom tvorevinom – što je, priznaćete, nezamislivo.

Za sve nas koji se sećaju Srbije devedesetih godina prošlog veka, a koje bi, opet, sadašnja vlast najradije izložila radikalnom brejnvošingu, kako bi u potpunosti zaboravili šta su radili akteri tadašnje vlasti, najbolje bi bilo da sve što je bilo stavimo ad acta i prestanemo da evociramo devedesete kao takve. Možda bismo mi to i uradili – radi opšte dobrobiti – kada bi devedesete nas ostavile na miru, kada nas ne bi politički akteri tih godina stalno provocirali svojim istorijsko-konstruktivističkim analizama devedesetih, koje su, najblaže rečeno, neistinite, i, naravno, da su zločinci odgovarali za svoje zločine…

Zaboravili bi mi, barem delimično, ili pak potisnuli to neslavno vreme u podsvest, da nas razni vulini&dačići ne vređaju bezobraznim izmišljotinama i zamenama teza&činjenica. Evo, na primer, ova gore navedena proklamacija PS-ovaca… Ako je “u Srbiju demokratija uvođena paljenjem Skupštine i RTS” – kako navode PS-ovci, onda bi se valjalo prisetiti gde je bio tada njihov vođa drug Vulin, u kakvoj se to rupi sakrivao, a nije branio Skupštinu, RTS i uopšte “demokratski poredak” sa Slobodanom Miloševićem na čelu? I šta je palež Skupštine i RTS-a poredeći sa zlom koje je vrhuška Srbije nanela Srbiji i građanima regiona devedesetih godina prošlog veka? Gde je tada bio voljeni im Vučić? Da li se sećate koju je funkciju obavljao današnji premijer u vreme bombardovanja Srbije? Ko se tada skrivao pod skutima Mire Maković? Ima toga koliko hoćeš… Mogao bih ja tako do sutra.

Kažu PS-ovci kako su petog oktobra premlaćivani politički protivnici i novinari. A koliko je devedesetih stradalo novinara&nepodobnih političara? Koliko je ljudi tadašnji režim likvidirao ili naterao da napusti zemlju? Setimo se samo Ćuruvije, Stambolića, Đinđića na kraju krajeva – svi su oni stradali od ruke mračnih sila iz devedesetih. Šta je sa ljudima koji su životima platili tu politiku na Kosovu, u BiH, u Hrvatskoj? Ma ne zaslužujete, svi vi koji ste tada sa Miloševićem kolo vodili, ni da vas častan čovek pljune, a kamoli šta više… Verovatno je i to jedan od razloga što ste i danas tu i što opet slušamo vaše laži i prevare. Kao što ste nekad Miloševića ili pak Miru Marković kovali u zvezda, danas to isto činite sa neprikosnovenim premijerom Vičićem i tu nema nikakve razlike između devedesetih godina i sadašnjice: isti ljudi, iste reči, ista uvlakačko- skutoljubiva idolatrija.

Nedavno je predsednik DS Bojan Pajtić dao izjavu u Višem javnom tužilaštvu povodom pretnji smrću koje su upućene njemu i Jeleni Balašević. Nije prvi put, a bojim se ni poslednji, da se “neko” pretnjama smrću želi obračunati sa Pajtićem i to je već postao “normalan” način ophođenja prema lideru DS od strane njegovih oponenata. Ako ste nekada u životu dobili putem telefona, pisma, e-maila ili na neki drugi način, pretnje smrću vama ili vašim najbližima, onda možda znate kakav je to osećaj… Nije tu u pitanju toliko strah za sopstveni život koliko, u tom trenutku, jasna svest da su ovakvi izlivi mržnje postali deo “normalne” atmosfere, deo naše svakodnevnice i da moramo da živimo sa tim.

A kako se tek osećate kada vam, kao Pajtiću, odgovori neki potpredsednik glavnog odbora SNS, izvesni Milenko Jovanov, kako se u dotičnim pretnjama smrću ne radi o govoru mržnje već o halucinacijama onog kome je prećeno. Ovde se radi o klasičnoj zameni uloga žrtve i nasilnika gde se žrtva proglašava krivom za, u ovom slučaju, govor mržnje ili pak etiketira kao neko ko halucinira i izmišlja pretnje. Ovo mi dosta liči na one tragične slučajeve silovanja i fizičkog nasilja gde se kasnije na suđenju žrtva ispituje da li je to ona sve izmislila ili je pak svojim ponašanjem isprovocirala nasilnika da reaguje agresivno: zašto je nosila kratku suknju? Zašto je flertovala sa optuženim? Itd i tome slično… Tako da se žrtva dodatno traumatizuje i ponovo se vrši nasilje nad njom, samo ovaj put, što je tek frustirajuće, od strane državnih organa koji bi trebali da paze na integritet, čast, privatnost, pa na kraju krajeva i sam život žrtve nasilja.

Nije ovde više toliko bitan Pajtić, kao funkcioner političke stranke, koliko je jezivo važna činjenica da to može da se desi svakome od nas, a da pri tome nemamo šansu da svoj slučaj predstavimo javno i tražimo zaštitu nadležnih organa. Uzmimo za primer slučaj profesora Gorana Herlinga iz Kovačice koji je pretučen jer se zamerio vladajućim strukturama. Pored toga što je prebijen, bio je izložen i nasilju pojednih medija koji su iznosili laži o razlozima zbog kojih je fizički napadnut: ljubomorni momak došao da osveti svoju devojku koju je, navodno, vređao profesor Herling. Nažalost, ova notorna laž je predstavljena kao “zvanična istina”, a profesor predstavljen kao lažov i nasilnik.

I to se, dobri moji, ne događa negde drugde ili nekom drugom nego nama, skoro svakog dana, pred našim očima. A kakve to veze ima sa devedesetim godinama prošlog veka i Islamskom državom, ostavljam svima vama kao predmet za razmišljanje; ako nemate domet sećanja kao kišna glista ili zlatna ribica ili ako niste član PS.

(Autonomija)