ZLATKO JELISAVAC: Deca Novosadskog korpusa

11 Dec 2016

O Čačku i uništenoj izložbi “Vukovar – ubijanje jednog grada”

Tamo negde, početkom dvadeset prvog veka boravio sam u Švedskoj. Upoznao sam divne ljude, Lenu i Pola, koji su se bavili humanitarnim radom, a specijalnost im je bio Balkan, sa posebnim zanimanjem za Srbiju. Pitam ja Pola, koji je Danac, ali je sretno oženjen i živi u Švedskoj, gde je tačno bio u Srbiji? Kaže, u dosta gradova, a poslednji koji je posetio zove se Čakačak – jedva je izgovorio. Misliš Čačak – pitam pažljivo. Da – kaže mi on uz osmeh, svestan da to ime nikada neće uspeti da izgovori kako treba.

Inače, u Čačku su Lena i Pol doživeli veliku neprijatnost, jer su ih optužili, ni manje ni više, nego za špijunažu. Oduzeli su im pasoše i ko zna šta bi se desilo da im nije pomogao jedan Čačanin – Ivan Zlatić, koji je uspeo policiji da objasni da se ne radi ni o kakvim špijunima nego o humanitarnim radnicima i da su došli da pomognu siromašnim ljudima, to jeste da su doneli humanitarnu pomoć. Nesporazum je izglađen, ali im je svejedno ispred stana, u kojem su privremeno boravili u Čačku, stalno stajao „neko“ i motrio na njih – nikad ne znaš, je li, kada će humanitarac da preraste u špijuna i provokatora. Dospelo ovo i do novina (pisao Danas) kao svojevrsan skandal. Najgore od svega, priča mi Pol, što su sa sobom poveli i decu, koja su se baš istraumirala. No, bez obzira na sve, ovi Šveđani nisu odustali od svog rada i svejedno su isporučili humanitarnu pomoć za siromašne ljude Čakačka.

Jednom prilikom pozvao me Pol i rekao mi da dođem do njega, jer želi da me upozna sa mojim zemljakom koji im je u poseti. Ispostavilo se da se radi o Ivanu Zlatiću, momku koji im je pomogao da se izvuku iz nezgodne situacije u Čačku. Ispričali se mi o svemu i svačemu, da bi mi onda Ivan otkrio zašto je, ustvari, došao u Švedsku… Nije to samo bila poseta prijateljima već je pobegao iz Čačka kako bi spasao nerve i pamet, a bogami i glavu, jer mu je jedno vreme i život visio o koncu. Naime, odlučio Ivan da organizuje izložbu u Čačku pod nazivom „Krv i med“, gde su bile predstavljene fotografije užasa i ratnih zločina iz Bosne, autora Rona Haviva. Na sebe je navukao neljudski bes lokalnih „patriota“, koji su ga onda jurili po gradu

Ne treba ni spominjati da je izložba ekspresno prekinuta, jer se nije mogla garantovati bezbednost organizatorima i posetiteljima, i ko zna šta bi se sve desilo da se nije umešao, lično, niko drugi nego do veliki čačanski despot Velja Ilić. Velja je, iz ko zna kojih razloga i trenutnih političkih interesa, zapretio lokalnim tabadžijama da ne smeju dirata Ivana Zlatića (opozvao pse – što se ono kaže u gangsterskom žargonu) i uzeo ga pod svoju ličnu zaštitu. No, Ivan je posle svega bio pred slomom nerava i Polov poziv u Švedsku mu je dobro došao da pokuša malo da se odmori od svega i prikupi snagu za nove borbe.

Posle se Ivan, po povratku u Srbiju, pridružio Verici Barać u Savetu za borbu protiv korupcije. Eto, konačno pravi čovek na pravom mestu – pomislio sam. I bio je u Savetu do skora, a otišao je odatle jer je, kako je rekao na jednoj tribini, ova institucija prestala da se bavi onim što je njen posao. Bio je Ivan i redovan analitičar u časopisu Republika, gde je objašnjavao neke od velikih biznis-ekonomskih afera, a specijalnost mu je bila zrenjaninska “Jugoremedija” na čijem je slučaju radio zajedno sa sociologom i urednikom časopisa – Nebojšom Popov.

E sad, zašto sam ja sve ovo ispričao? Pa, zbog izložbe o Vukovaru u Novom Sadu. Kakve veze imaju izložba i ovo moje pisanije? Odmah sam se naime setio Ivana i izložbe u Čačku čim sam pročitao da je su nepoznati vandali uništili izložbu “Vukovar – ubijanje jednog grada”. Pošto je bila na otvorenom, to jeste na ulici (tačnije, u jednom pasažu u centru grada), mora se reći nažalost, s obzirom na to u kakvom društvu živimo, da nije čudno zašto su neki „savesni“, “slučajni” prolaznici odlučili da polupaju stakla i unište fotografije srušenog grada, koji je osamdesetak kilomeara udaljen od glavnog grada Vojvodine. Naime, radi se o „hrvatskom“ Vukovaru, a ne o srpskom, to jeste radi se o hrvatskim žrtvama, a ne o srpskim. Ako je Novosadski korpus, zajedno sa ostalim borcima za „našu stvar“, branio Vukovar od ustaša, o kakvim to mi hrvatskim žrtvama možemo govoriti? Okupatori, je li, nemaju žrtve… Iz “istih razloga” su Ivana Zlatića onomad progonili u Čačku.

Uništena izložba u Novom Sadu, i način kako su nadležni na to reagovali, dokaz je, još jedan, da u našoj „tolerantnoj“ Vojvodini apsolutno vlada duh srpskog nacionalizma, da ne kažem nacizma, i da će još mnogo vode morati da protekne ispod Petrovaradinskog mosta dok se zli duhovi ne smire i deca Novosadskog korpusa konačno shvate da je Vukovar bio jedna krvava priča, bolna i strašna za sve, a zvuci rušenja ovog grada jasno su se mogli čuti u Novom Sadu dok je on živeo “normalnim životom”. Da li će ova „deca“ konačno da shvate da tenkovima i topovima nisu oslobađali Vukovar, nego su ga uništavali do temelja i da se to ne može, ni u najluđim snovima, opravdati borbom za odbranu srpskog naroda?

A tako je to bilo i u Sarajevu, Tuzli, Prijedoru, Srebrenici i u mnogim drugim mestima koja su „oslobađana“ do temelja i gde se „branio“ srpski narod. I zbog toga će morati da bude još mnogo „izložbi“ dok konačno deca Novosadskog korpusa ne shvate o čemu se radi. Ako to vreme ikada dođe.

(Autonomija, fotografija Vukovara 1991. godine: Ron Haviv)

Podelite ovu stranicu!