ZLATKO JELISAVAC: Čudesan slučaj državnog sekretara

11 Feb 2018

Državi koja podstiče i opravdava nasilje treba otkazati poslušnost

Nakon deset godina (Ten Years After – sjajni rock& blues bend i na sreću nemaju nikakve veze sa događajima koji slede u nastavku), i duže, još nije gotov sudski proces koji se vodi protiv pripadanika neonacista, a koji su, opet, napali kolonu antifašista u Novom Sadu. A što je najgore, ni ne naslućuje se kraj ovom maratonskom sudskom procesu u kojem, očigledno, nema dobre vere (bona fide), a ni namere da se ovi naci ekstremisti osude i kazne za svoje ponašanje.

Znam da nije ok komentarisati sudske procese koji još nisu završeni i da to nije u duhu demoktatije, ali mi je pun kofer tih procesa kojima nema kraja i koji na kraju završe u apsolutnoj zastari ili se pak optuženi izvuku sa minimalnim kaznama, a često bivaju i oslobođeni.

Nakon deset godina pripadnici žandarmerije iz Beograda, koji su bili raspoređeni u Novom Sada kako bi zaštitili kolonu antifašista od eventualnih incidenata, njih četvorica, izjavljuju kako se ne sećaju da li su videli Gorana Davidovića, zvanog Firer, i Nedeljka Pešića na mestu gde su nacisti napali mirnu kolonu građana. Šta se desilo pa je stanje svesti ovih žandara prešlo iz anamnesis u amnesis – to samo možemo da pretpostavljamo, a ovo sluti na to da će ovi neonacisti biti oslobođeni i vrlo lako je moguće da će, nakon toga, još da tuže državu zbog nanešene duševne boli i nepravde. Jer, zaboga, nisu oni fašisti, ma ne, oni su samo patriote koji vole svoju zemlju i nisu mogli da podnesu da im se tamo neki nerodoljubivi antifašisti šetaju Novim Sadom. (Kao što sad advokat Toma Fila priča kako bi on, da je bio advokat ubici Zorana Đinđića, predložio svom štićeniku da prizna ubistvo i da kaže kako je to učinio iz „patriotskih razloga“ .)

I tako, u ovoj zemlji se više veruje nacističkim protuvama i psihopatama nego građanima koji se bore protiv tih i takvih ekstremnih grupacija, i to na miran i civilizovan način. A i sam sam prisustvovao tom događaju pre deset godina, naravno na strani antifašista… I dobro se sećam, za razliku od ovih žandara, kako su nas neonacisti zasuli kamenjem. Sećam se da sam želeo da priđem ogradi da bolje vidim ko nas to kamenuje, ali me je žandar odgurnuo od ograde i to nimalo ljubazno; sećam se da su nas gurali i terali da se vratimo u kolonu dok su leđima bili okrenuti neonacošima koji su nas tukli kamenjem i pri tome psovali i provocirali.

Da, u tom trenutku žandarmerija nije bila tampon-zona između kolone antifašista i neonacista sa druge strane, već otvoreno na strani skinheda, jer nisu ništa učinili, sem što su nas gurali od ograde, da zaustave ekstremiste i zaštite nas. Možda su zbog toga ovi žandari zaboravili šta se desilo i danas, opet, staju na stranu ekstremnih desničara…

Iskreno, mogli su neonacoši da budu srećni što ih je žandarmerija zaštitila, jer da su antifašisti uspeli da pređu ogradu ili da uđu sa druge strane, bogami bi se drugačija pesma pevala, jer je nas bilo mnogo više. Ali kakve šanse imamo mi kada naciste čuva žandarmerija, a potom i sudovi, otežući proces protiv ovih probisveta-nacista do unedogled? Nažalost, u ovoj državi neonacisti i svi ostali ekstremisti se više cene i bolje tretiraju od normalnih ljudi i građana, koji mirno protestuju i traže pravdu od te iste države. A šta raditi kada te sopstvena država tretira kao „nepoželjan element“ ili pak „rušilački faktor“, dok ekstremiste i ludake tretira kao one koji „samo misle drugačije“? Imate li neku ideju? Ja sam za to da takvoj državi treba otkazati poslušnost i da smo, kao građani, dužni to da uradimo ako smo svesni situacije i ako želimo nešto da menjamo.

Koliko je sistem vrednosti izopačen u Srbiji, svedoči nam i ponašanje i izjave državnog sekretara u Ministarstvu kulture i informisanja Aleksandra Gajovića, koji voli da daje izjave u violentno-protekcionističkom duhu, kakav i krasi današnju vlast. Plašim se da je i takvo stanje svesti kod većine građana ove zemlje. Dakle, dotični sekretar je raspalio po novinarima, koji su se usudili da se javno žale na nasilje koje trpe zbog toga što rade svoj posao ili koji su pak zatražili i pravnu zaštitu od države, jer ih nasilnici prozivaju i prete im na razne načine.

Sekretar Gajović je mišljenja da novinari moraju sami sebe da zaštite (izgleda da im ništa drugo i ne preostaje ili da beže u inostranstvo i da tamo traži azil) kao i da valja saslušati i „drugu stranu“ – valjda zbog duha demokratije. E sad što ti likovi koji prete narušavaju same temelje demokratije i direktno ugrožavaju ljudske živote – a pravo na život je valjda neko osnovno pravo – to očigledno ne zanima našeg sekretara.

Šta njega, u stvari, zanima? Pa dotični sekretar bi da pronikne u „mračnu pozadinu“ ovih navodnih napada na novinare i rado bi da raskrinka te lažne uznemirivače javnog mnenja koji mute vodu i koriste situaciju da izvuku nešto za sebe, a po običaju ocrne i oblate rođenu državu koja ih, navodno, neće da štiti. Znači, da rezimiramo, krivci nisu oni koji prete i napadaju na novinare već su krivci sami novinari koji ili lažu ili pak svojim ponašanjem i radom doprinose tome da budu napadnuti – kao žrtva silovanja koju optužuju da je previše provocirala svojim načinom oblačenja, ili se pak ponašala tako da to nije u skladu sa standardima moralnog i normalnog ophođenja sa ljudima.

Da li vam je ovo poznato? Pa kako da nije… Ovo je već postao poznati kliše po kojem se vlast razračunava sa novinarima i medijima koji joj ne odgovaraju. I svima drugima. Znamo mi njega, ma taj uvek nešto muti, za koga radi, koliko je plaćen, uvek protiv države, izdajnik i sl. – to su tipične frazetine koje se ovde koriste kako bi se vlast zaštitila od neprijatnih pitanja koja im postavljaju prokazani novinari. I onda nije ni čudo što na ove novinare ili medije atakuju, svesno ili beslovesno, razni ekstremni tipovi, jer im vlast, poput našeg junaka-sekretara, crta mete na leđima i kao da poziva ove ekstremiste da hitno krenu u akciju. A njima, znamo, ne treba puno.

Obaveza je svakog slobodnog i samosvesnog građanina da stane na stranu ugroženih novinara, jer su oni naš glas i oni postavljaju pitanja umesto nas. Zato je napad na novinara isto što i napad na našu slobodu, a to nećemo dozvoliti nikome, pa ni ovom, već spominjanom, nesrećnom državnom sekretaru. Pa ako treba na ulicu i na demonstracije, što da ne, neće nam biti prvi put… A tu se, verujte nam na reč, odlično snalazimo, jer na demonstracijama protiv nasilja vlasti, znamo da se borimo za slobodu i to je naš motiv da istrajemo dok ne pobedimo.

Smrt fašizmu, sloboda narodu!

(Autonomija / foto: pixabay)

Podelite ovu stranicu!