ZLATKO JELISAVAC: Crne sveske i zli geniji

02 Apr 2015

Kako da ne postaneš ono protiv čega se boriš?

Hajdegerov odnos prema nacionalsocijalizmu je tema nad kojom se već duže vremena ukrštaju oštra koplja i nastavlja kontroverzna diskusija. Da li je tačno da je Hajdeger, kao što je to još 1988. godine njegov učenik Ernesto Grasi tvrdio, “iz svojih teorijskih osnova izveo svoje nacionalsocijalističko držanje”? Francuz Emanuel Faj nalazi da je “Hajdegerovo učenje totalna identifikacija sa principima hitlerizma”. Faj se decidirano oslanja na delo čileanskog istoričara Viktora Fariasa. Farias je, da podsetimo, autor pamfleta o Hajdegeru, kome je Hans-Georg Gadamer porekao svaku serioznost videvši u njemu oličenje “groteskne površnosti”. (Zoran Andrić, Martin Hajdeger:Bio je nacionalsocijalista i antisemit, Danas, 28.3.2015.)


Kada se govori o filozofskom delu Martina Hajdegera neizbežno se dolazi do njegove nacističe „epizode“… Zašto je to tako? Hajdeger je svakako jedan od najuticajnijih filozofa u savremenoj filozofiji i njegovo delo Sein und Zeit (Bivstvovanje i vreme) napravilo je svojevrsnu revoluciju u filozofskom promišljanju, kako u vreme kada se pojavilo, dvadesetih godina prošlog veka u Nemačkoj, tako i danas. No, sa Hajdegerom i njegovim nacističkim angažmanom se nameće jedno provokativno pitanje: Da li se može odvojiti „Hajdegerov nacizam“ od njegove filozofije? Tu se već decenijama lome koplja raznih ljubitelja i mrzitelja Hajdegerovog dela, a tu ima pored filozofa i istoričara, sociologa, psihologa, književnika itd. Interesantno je da su čak i ljudi koji su bili bliski sa Hajdegerom oprečno reagovali na njegov nacistički angažman; neki su ga branili kao Hans-Georg Gadamer i Hana Arent, dok su ga drugi otvoreno proglašavali nacistom kao što su Karl Jaspers ili Jirgen Habermas (čuvena je upravo Habermasova izjava: Hajdeger nacista, svakako jedan nacista!). Za Gadamera se kasnije ustanovilo da je i sam nosio nacističku uniformu, dok je odnos Hane Arten i Hajdegera bio ipak nešto više od samo naučnog i akademskog rada (to se osobito može zaključiti iz Haninih pisama slavnom filozofu). No, najveći krivac, za ovako ambivalentan stav prema Hejdegeru i njegovoj ulozi u nacističkom pokretu, bio je sam Martin Hajdeger, koji se ogradio „zidom ćutnje“ i dugo nije komentarisao kritike kako njega samog tako i njegove filozofije. Tek je u nekoliko navrata rekao nešto o toj škakljivoj temi, ali je tim izjavama više uneo konfuzije nego razjašnjenja, kao kada je u jednom intervjuu izjavio da je u njegovom angažmanu, u vreme nacizma, bilo „iskakanja iz koloseka“. Ako vas ova tema interesuje možete potražiti knjigu Slobodana Žunjića (isti filozof koji je napisao Istoriju srpske filozofije – poklanjali je takmičarima u kvizu Slagalica) Martin Hajdeger i nacionasocijalizam, gde se nalazi, pored autorovog prilično velikog uvoda od oko stotinu strana, i kompilacija tekstova raznih autora koji su pisali na ovu temu.


Da li je Hajdeger bio nacionalsocijalista? Odgovor odavno glasi: da. On je 1. maja 1933. stupio u redove Nacionalsocijalističke partije Nemačke (NSDAP) i javno govorio: “Nemački narod je sada na ivici ponovnog otkrića sopstvene suštine i uzdizanja do slavne sudbine”. Onaj ko privatno beleži u svoj dnevnik “Mi želimo da pokretu damo smer i mogućnost razvoja ka izgradnji sveta” i onaj ko se podvrgava “duhu nacionalsocijalizma”, čiji je zadatak da razori duh građanstva – taj je bez ikakve sumnje nacionalsocijalista. Da li je Martin Hajdeger bio antisemit? Odgovor glasi: da. U svojim filosofskim refleksijama naslovljenim “Überlegungen” (“Promišljanja”), koje je zapisivao između 1938. i 1941. godini u takozvane “Crne sveske” (“Schwarze Hefte”), mogu se čitati mnogi zapisi o Jevrejima koji omogućuju nedvosmislen zaključak.
Onaj ko “svetskom jevrejstvu” u dikciji rasne retorike pripisuje “proračunatost”, “žilavu okretnost u računanju, premetanju i haotičnom mešanju” u borbi protiv Nemaca, sledi načelo “iskorenjenja bića iz bivstva” odnosno ispunjava mnoge antisemitske kriterijume. Da li antisemitizam bio centralni motiv u mišljenju Martina Hajdegera ili je reč o obolu duhu vremena, kao jednom tipičnom kulturnokritičkom stereotipu? Da bi se ovo objasnilo neophodan je detaljniji prilaz. Pred nama je sada 1240 stranica Hajdegerovih “Razmišljanja II-XI”, koje je on, počev od 1932. godine beležio u “Crne sveske”.


Nisam još imao prilike da čitam ove tek izdate Hajdegerove “Crne sveske”, ali izgleda, kako nam o tome svedoči Zoran Andrić, da je slavni filozof u svojim filozofskim spekulacijama pisao “ne baš naklono” o Jevrejima. Da li je Hajdeger doista potpao pod uticaj nacističke antisemitske kampanje ili je njegov stav o jevrejstvu proistekao (ne znaš šta je gore) shodno njegovoj “fundamentalnoj ontologiji”? Teško pitanje i pored svih dokaza o Hajdegerovom angažmanu, ali i “olakšavajućih” okolnosti, jer postoje i činjenice koje govore u prilog tome da se Hajdeger i suprotstavio nekim akcijama nacista: štitio je svoje jevrejske kolege na univerzitetu gde je bio rektor; nije dozvoljavao antisemitsku propagandu – lično je zabranio lepljenje plakata sa antisemitskim sadržajem na univerzitetu. Kako da razumemo da je jedan od najvećih filozofskih umova dvadesetog veka potpao pod uticaj antisemitske propaganda? Da li je Hajdeger to radio radi nekog ličnog “ćara” kao što je njegova rektorska karijera ili je pak zapao u neko svoje “filozofsko ludilo”? Kako god da se okrene opravdanja nema, a bogami ni razumevanja… Možda je Hajdeger, kao i norveški pisac – nobelovac Knut Hamsun, govorio protiv jevrejskog “trgovačko-konzumentskog” duha koji je nagrizao “prave” vrednosti Evrope; možda Hajdeger nije mislio na “konkretne” Jevreje nego na njihov kulturni uticaj, jer takvih razmišljanja je bilo puno i bila su veoma popularna između dva svetska rata i to ne samo u Nemačkoj. Knut Hamsun je Jevreje video kao inspiratore novih kapitalističkih tendencija SAD i Velike Britanije koje nam nameću nove kulturne standarde sa kojima se on nije slagao, a Hitlera je opet video kao čoveka koji se hrabro suprotstavlja takvim namerama. No, bez obzira na Hamsunove “interpretacije”, njegovi čitaoci mu nisu oprostili činjenicu da je podržavao nacizam i odgovorili su mu na vrlo originalan način – slali su njegove knjige, koje su nekada kupili, na Hamsunovu kućnu adresu i tako izražavali svoj protest; kažu da je Hamsunovo dvorište bilo prekriveno njegovim knjigama.

E sad, što ja sve ovo vama napisa… Pa iz prostog razloga da vas upozorim: Zlo ne spava i samo čeka pravu priliku da se pokaže u punom sjaju. Martin Hajdeger nije bio naivni filozof i zanesenjak koga su navukli mangupi i iskoristili za svoje ciljeve (mada ima i toga) već je svesno paktirao sa zlom kako bi sproveo svoju filozofiju u praksu, to jeste kako bi svoj “tubitak” izveo u svet i oživeo njegovo bivstvovanje. Da li je baš svom tubitku želeo i da navuče uniformu naciste-malograđanina – o tome se može raspravljati. I danas ima mnogo “zlih genija” koji bi ovaj svet da prave po svojim aršinima, a zadatak je nas “običnih” ljudi da ih prepoznajemo, kritikujemo i da im ne dozvolimo da svoje ideje sprovode u delo. Za to se valja obučavati, spremati, obrazovati … Za to vredi živeti…

(Autonomija)