ZLATKO JELISAVAC: Crkva i potop

17 May 2014

Patrijarhov poziv na linč

„Molimo se Gospodu da zaustavi oblake kiše i podari nam sunce. Bez milosti Božje ne može se ništa uraditi. Ovo nije kazna Božija već opomena da se sklonimo sa puta poroka, zlobe i bezakonja. Ovih dana u Beogradu se sprema skup koji predstavlja veliko bezakonje i mrski porok, kojim se ponose i i ističu svoje dostojanstvo i demokratiju, a sve protiv boga i zakona življenja“ – srpski patrijarh Irinej.

U vremenu poplava i opšte nesreće, kada je ljudima potrebna uteha i nada, poglavnik SPC je još jednom ukazao da u ovoj instituciji ne stanuje čovekoljublje, bez kojeg nema ni vere. Nisam stručnjak za religijska pitanja (nedostaje Mirko Đorđević da očita lekciju SPC-u o osnovama hrišćanske doktrine: ljubavi, devociji, razumevanju i sl.) niti volim da se bavim ovom tematikom, ali ne mogu da prećutim ovaj u nebovapijući nedostatak empatije, da ne kažem osnovne ljudskosti, u molebanskom prenemaganju patrijarha Irineja. Šta očekivati od “običnih” vernika kada im duhovni otac nosi “balvan u oku”? Naravno da će pravoverni, ako dođe do parade onih koji predstavljaju “veliko bezakonje i mrski porok”, prvi baciti kamen na one koji su “protiv boga i zakona življenja”, a masa pravovernih na ulici neće biti isposnici ili manastirski mučenici već nabildovani i besni mladići koji pevaju: ubi’, ubi’, ubi’ pedera…

Pozvao se patrijarh Irinej na boga starozavetnog koji je nevernike kaznio velikom poplavom i podavio veliki deo čovečanstva i ostalih (ptica, zveri, insekata, domaćih životinja i sl.), a samo su probrani spašeni na Nojevoj čuvenoj (b)arci kako bi se začela nova vrsta ljudi koji neće biti tako pokvareni i skloni grehu kao njihovi predhodnici. Upozorio je patrijarh da, ako nastavimo da se “zezamo” sa gejkama i gejevima, može lako da nam se desi biblijski armagedon u vidu vodene stihije, a onda će biti jauk i škrgut zuba. I tako i bi, otvori se nebo i bog posla veliku kišu kao upozorenje Srbima da se ne igraju sa njegovim raspoloženjem i moralnim kredom; ovaj potop što je pogodio Srbiju, a i Republiku Srpsku, koju SPC inače vidi kao sastavni deo Srbije, u stvari je samo božiji blago podignut prst i ukor pred konačno isključenje sa lica zemlje. Paz’te Srbi šta radite, inače ću vas podaviti kao mačiće! I bi dan prvi i bi tišina nad vodama…

Patrijarh Irinej

Nešto je trulo u crkvi srpsko-pravoslavnoj

Bože moj, zašto na čelo SPC ne može da dođe neko normalan ko bi pravim vernicima vratio veru u ovu božju instituciju? Još tamo od kraja osamdesetih godina prošlog veka, kada je SPC postala ponovo jako popularna i kada su svi najedanput nagrnuli u crkve, iz ove božije kuće ne može se čuti ništa pametno ili dobronamerno. U SPC, sudeći barem po “glasnogovornicima”, vlada neka ludež koja očigledno ne dozvoljava razumnim da i oni nešto kažu; u SPC kao da su vlast preuzeli jurodivi koji svuda, iz svojih luksuznih vila i automobile, vide đavole i nevernike. A kada bi im Mirko Đorđević, dok je još bio živ, udario jednu moralno-analitičku šamarčinu u svojim brojnim kritikama crkve serbske, onda bi se digla crkvena kuka i motika da od brani svoju neprikosnovenu čast. A zamislite da je neko kao Mirko Đorđević bio crkveni poglavar ili da je bio barem njegov savetnik, pa gde bi danas SPC bio u očima božijim? Možda ne bi ni bilo potrebe za molebanima i ostalom crkvenom patetikom već bi mudri patrijarh pozvao ljude na razum i međusobnu solidarnost; dao bi im hrabrosti i vere da izdrže, da pomognu bližnjem svom, a ne da širi mržnju i svekoliku zbunjenost i neznanje među vernicima.

Ima jedna priča o velikom verniku i poplavi, ne znam da li vam je poznata… Bilo kako bilo, ispričaću je, zlu ne trebalo. Elem, poslao bog veliku poplavu na zemlju i krenula evakuacija, svi beže samo jedan čovek sedi na krovu svoje potopljene kuće i neće da ide jer je ubeđen da će ga bog, kao pravog vernika, spasiti. Dođu spasioci sa čamcima da ga prevezu na sigurno, a on kaže jok; dođe komšija na skuteru da ga spasi, pravoverni opet neće; dođe na kraju njegova žena sa komšijom i spasiocima da ga kumi i moli, ali ovaj ne posustaje i uzdaje se samo u boga. Nadolazila voda i na kraju prekrila krov kuće, a samim tim i velikog vernika. Dođe vernik bogu na istinu i pita: Bože niko nije tako verovao u tebe i molio ti se, a ti me ostavi da se udavim kao pacov. Zašto me ostavi na krovu moje kuće? Pa nisam te ostavio – odgovori bog. Kako nisi, pa što sam onda umro? – upita vernik. Nisi morao da umreš – reče bog blago – slao sam ti spasioce, komšiju, a i ženu da te spasu, ali ti si odbio da ideš. Bog stvarno ponekad deluje na čudan način i njegovi su putevi misteriozni, ali ipak je to bog i ne možemo mi smrtnici da sudimo o njegovim delima. No, bog nam je dao i razum pomoću kojeg kreiramo svoj život sa drugima u tzv. zajednici gde su odnosi među ljudima regulisani zakonima i moralnim kodeksima. Bog nam je podario slobodu da mislimo i delamo kao ljudi, ali i srce da volimo bližnjeg i da se međusobno pomažemo. Hrišćanska crkva, samim tim i SPC, treba da čuva tu ljubav kao osnovu ljudskosti i da poziva ljude na pomirenje kada im mržnja pomuti razum. Ako sam patrijarh poziva ljude na mržnju prema bližnjima, pa bili oni i gejke i gejevi, onda je nešto trulo u crkvi srpsko-pravoslavnoj. U stvari partijarh poziva na linč kako bi izbegli kaznu božiju u vidu potopa, što se već nalazi na granici sa ludilom, a o već spomenutoj empatiji i da ne pričamo. Neka nam je bog u pomoći…

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!