ZLATKO JELISAVAC: Coraxologija

15 Dec 2015

Karikaturista uzdignute glave ili naša kritička savest

Sudbina Gašića je, kaže, u rukama „cara Trajana“ i on će odlučiti da li će biti „rehabilitacije Gašića“. „Ne verujem da će Gašić podneti ostavku. Biće kako Vučić kaže, Gašićeva izjava ništa nije važna. Da li će dati ostavku ili će ga skupština smeniti, biće kako kaže ‘car Trajan’“, smatra Corax. Pored neizvesne „rehabilitacije Gašića“ tu je i moguća rehabilitacija generala Milana Nedića, za koju Corax kaže da je strašna stvar i da se nada da do nje neće doći. „To je isto kao sa Dražom, a ja imam tragična iskustva sa četnicima i kvislinzima. Moje detinjstvo je proteklo u progonu. Vrlo dobro znam ko su bili. Mislim da mnogi nisu obavešteni i da ne znaju o čemu se radi. Izgleda da se u školi ne uči dovoljno, da u školskim programima ne postoji predmet u kojem se uči ko su bili Draža i kvislinzi“, rekao je Corax.
(
Ova laž se gomila, balon raste, ali mora da pukne, 11. decembar 2015.)

Dobri, stari Corax… Kažem stari ne zbog njegovih godina već zbog toga što svoju kritičku oštricu nije otupio za sve ove godine koliko nam svojim karikaturama predočava stvarnost političkog života u Srbiji. A znamo dobro koliko je onih koji su predstavljali tzv. Drugu Srbiju posrnulo na tom tegobnom i nepredvidivom putu demokratizacije Srbije, koliko se njih izgubilo, stradalo ili se naprosto istopilo u sivoj sredini narodnjačko-primitivne prosečnosti srpskog društva. A Corax je uvek nekako bio “na visini zadatka” i svojim karkaturama je branio građansku Srbiju ne tražeći kompromise već nove ideje u svome prepoznatljivom izrazu.Da je, kojim slučajem, Corax radio i stvarao negde na Zapadu sigurno bi bio poznat kao Ranan Lurie ili barem kao ova “škrabala” iz francuskog satiričnog nedeljnika Charlie Hebdo, ali eto on je “odlučio” da živi i radi u Srbiji i ostao je njen najiskreniji komentator-kritičar upravo kroz svoje karikature.

Nakon tako duge karijere bavljenja karikaturom, a osobito kada je u pitanju takav majstor kao što je Corax, teško je reći koja mu je karikatura najbolja, naprosto ih ima previše dobrih, jer Corax je od onih umetnika koji nikada ne padaju ispod “proseka” koji su sami napravili i sebi nametnuli. Lično govoreći, meni je, posle svih ovih godina, najdraža – a govorim samo o periodu od tamo ranih devedesetih godina prošlog veka, pa do danas – karikatura Slobodana Miloševića i Mire Marković, gde ih je Corax prikazao kao aktere čuvene scene iz fima Titanik i to kako kao glavni protagonisti stoje na samom vrhu pramca broda, gotovo nad ledenim ambisom, raširenih ruku, kao da lete nad okeanom. Objašnjavati šta je simbolično u prikazu Titanika, kao metafore same države Srbije ili tadašnje Jugoslavije, sigurno je izlišno, ali i danas kada pogledam tu karikatura ona ima za mene jednako snažan uticaj kao i onomad, tih nesrećnih devedesetih… Srljali smo u propast, a bogami ne mogu reći da nam se to i danas ne događa, a Corax je to konstatovao svojim jednostavnim, ponekada i neposredno-surovim izrazom.

corax

Oduvek sam se divio tome kako Corax ume da svojim karikaturama jasno pokaže šta je hteo da kaže, što nije nimalo lako i ne tiče se samo veštine crtanja ili pak osećaja za humor. Ne morate biti verzirani politički analitičar da biste razumeli čime se Corax bavi u nekom svom crtežu, ali opet kada uočite sve one fine detalje, koji se ne vide odmah, ponekada je doista zapanjujuće šta je sve uspevao da prikaže svojom karikaturom i to u jednoj skladnoj kompoziciji. Kod Coraxa nema slučajnosti, a to i jeste surova realnost same karikature kao takve, i u njima možete uživati kao u van Dajkovim slikama tražeći detalje i pokušavajući da proniknete u njihovu simbolično značenje. Pored “Titanika” najdraža mi je Coraxova karikatura u kojoj je on prikazao samog sebe kako odlazi iz, onomad-devedesetih, popularnog dnevnog lista Naša borba, sa sve svojim zaštitnim znakom Corax-psom, četkicom i štafelajem – odlazi karikaturista uzdignute glave.

Corax naslovnaNemački filozof Peter Sloterdajk je u svom delu Kritika ciničnog uma postavio “kinike” naspram “običnih” cinika, jasno aludirajući na čuvenog Diogena Psa Kinika koji je svojom filozofijom i načinom života izluđivao fine i razmažene atinske građane još tamo u doba Stare Grčke. Nakon opisa Diogenove životne filozofije, Sloterdajk je izneo još mnogo istorijskih primera poznatih ljudi koji su nosili u sebi tu prepoznatljivu kiničku crtu karaktera, to jeste svojim znanjem, radom, postojanjem su uznemiravali javnost, vlast, društvo uopšte u kome su živeli, a u tom društvu su mnogi poznati filozofi, umetnici, naučnici, između ostalih Fridrih Niče i Albert Ajnštajn. Da vam ja sada ne tupim o tome, najbolje bi bilo, ako niste, da pročitate ovu Sloterdajkovu knjigu koja je zasigurno jedna od značajnijih filozofskih dela osamdesetih godina prošlog veka. Ako mislite da sam namerno doveo u vezu Coraxovog psa sa Sloterdajkovim kinicima, onda vam moram reći da ste u pravu, jer je njegova kera “lajala” na sve političke karavane koji su do danas prošli kroz Srbiju, a bogami i danas to čini sa nesmanjenom žestinom. A dok god čujemo “lavež” Coraxovog psa, znamo da ima nade za nas, kao i za ovu nesrećnu zemlju.

“Karikaturista Predrag Koraksić Corax, dobitnik nagrade Verica Barać, kaže da je ispalo da je i karikatura postala važna u borbi protiv korupcije, a da se svuda oko nas zatvaraju rupe kroz koje može da se kaže šta se misli.”

Sve je ovom gore navedenom rečenicom rekao/opisao Corax… Kao što “sve kaže” i svojim karikaturama… A posle Verice Barać teško da imamo boljeg i predanijeg borca protiv korupcije, ma koliko vam to bezazleno/bezvezno zvučalo, jer je Corax “samo” karikaturista… Gotovo uvek, kada slušam analize i kritike neke korupcionaške afere, pomislim: šta bi sada rekla Verica Barać?! To je ono što je neizbrisivo nasleđe osoba kakva je bila gospođa Barać… Oni/one ostaju moralna vertikala društva i nakon njihove smrti… Oni/one su naša kritička savest… Ako ništa barem nas podsećaju na ono što smo mogli postati da smo se više trudili… Malo li je?

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!