ZLATKO JELISAVAC: Četničko-ustaški bolidi

07 Aug 2016

Kult smrti u dnevnoj upotrebi

U poslednjem, za sada samo diplomatskom ratu izme?u Hrvatske i Srbije, sve vrca od mitološih predstava i misti?no-mitoloških ube?enja koje politi?ari, po potrebi, aktiviraju u glavama svojih podanika-glasa?a. Vrlo je zanimljivo poigravanje sa istorijskim doga?ajima od strane i srpskih i hrvatskih politi?ara koji, vrlo hrabro, iznose laži ili pak poluistine od kojih vam se diže kosa na glavi. Neverovatno je sa kakvom se lako?om, da ne kažemo elegancijom, predstavnici srpsko-hrvatskog etno-mitosa frljaju istorijskim podacima i proglašavaju neke nazovi pobede i komemoracije kao li?ne uspehe ili tragedije.

Koli?ina krokodilskih suza ili pak herojsko-slavljeni?kog naci ponosa stvara ose?aj mu?nine kod svakog iole razumnog i empatijski raspoloženog ljudskog bi?a, bilo kako se on izjašnjavao. Predstavnici antiratnih udruga i udruženja pokušali su da iskažu svoje protivljenje ogromnoj koli?ini laži, prevara i iluzija iza koje stoje mržnja, sujeta, vlast – da parafraziram Džonija B. Štuli?a – ali slabo su se ?uli od ustaljene dreke nacional-tribuna i ?etni?ko-ustaških bolida. I ovogodišnja proslava kulta smrti prošla je kako dolikuje ovom svetom ritualu: uz režanje, pretnje, prozivanje, otvorenu mržnju i spremnost na nove ratove.

Ina?e, kult mrtvih je uvek bio bitan segment u stvaranju kolektivnog duha neke društvene zajednice i to znamo iz, uglavnom, mitologije i antropoloških istraživanja ili sjajnih Frojdovih psihoananaliza tzv. tanatosa. Mi smo samo “ponavlja?i lažne istorije”, kako glasi naziv knjige Tamare Kaliterne – nema tu nikakvih kreativnosti ve? samo kretanja po uobi?ajenim šablonima beskrupuloznih vladara. Mrtvi, stradali u herojskim bitkama za oslobo?enje ili pak osvajanje nekog komada ledine oduvek su, posebno u predmoderno doba, bili „so zemlje“ – oni postaju konstituens i državotvorni momenat kojeg se žitelji moraju uvek, sa tugom u srcu, ali ponosno, se?ati i gajiti tu uspomenu kao najve?u svetinju.

Pored ustava, zakona, državnih institucija i poslušnih gra?ana, vrlo je važno imati i efikasan mit koji ?e nas hraniti i inspirisati svojom lepotom i tragikom – može toga biti i više, ali je jedan mit dominantan, onaj koji je izvor svega… I uzalud su politi?ki mislioci i filozofi u 18.veku, a i ranije, ukazivali na besmislenost ove mitologije i ponudili svoje modele koji su, prema njihovoj interpretaciji, više dolikovali razumu. Pa su tako razni lokovi, rusoi, volteri, spinoze itd. iznosili svoja racionalna objašnjenja mitova, koji su postajali klju?ni za stvaranje društvene zajednice i države, ili pak postavljali svoje „mitove“ koji su mnogo bliži zdravoj pameti – mislim, pre svega, na razli?ite teorije društvenog ugovora koje su nam ukazale na moderne modele politi?kog konstituisanja. No, slaba vajda od svega toga kada je velikoj ve?ini gra?anki&gra?ana lepša vizija i mit nekog izgubljeno-misti?nog prapo?etka nego što je to razumno objašnjenje koji govori o stvaranju države ili naciona.

U svom ?uvenom govoru gde Himler nagoveštava „strašnu nacisti?ku tajnu“, koju mogu podneti samo „izabrani“, a ti?e se plana plana uništenja Jevreja, nagoveštava se konstituisanje nove matrice ili mita koji ?e postati osnova za formiranje velike Nema?ke. Smrt je ta suština i nacisti je pokušavaju predstaviti kao strašno-nepodnošljivu tajnu koja ?e povezati sve Nemce i tako ih ujediniti zauvek. Dakle, ovde imamo jedan mitološko-misti?ni trenutak prisjedinjenja nacije sa smr?u, ali istovremeno ta smrt se realno doga?a kroz ratni oganj na kome se kali nema?ki duh – kako je to voleo da primeti Ernst Jinger. Jevreji su za naciste, pored svih ve? poznatih razloga (“gramzivi”, “pohlepni”, “prljavi”, “rodoskrnavitelji”, “sifili?ni”, itd.) bili i neophodna „žrtva u krvi“ kako bi nastala nova Nema?ka koja je vekovni san svih Nemaca. Novi mit, ro?en u krvi, treba da predstavlja misti?no prisjedinjenje starog rajha sa nastaju?im tre?im, tako da bi na taj na?in nova Nema?ka zna?ila i iskupljenje za sve prethodne nesre?e i poraze nema?kog naroda.

Hitler je ovde lukavo iskoristio frustracije Nemaca zbog strašnog poraza u Prvom svetskom ratu vezuju?i to za herojsku prošlost i postavljaju?i ovaj rat kao još jedan „veliki“ poraz nema?kog naroda. Nemci ?e ovaj poraz preobratiti u kona?nu pobedu koji ?e i ozna?iti po?etak hiljadugodišnjeg carstva, tzv. tre?eg rajha. Ako vam ovo sve deluje neverovatno i teško vam je da shvatite kako su Nemci mogli da se prime na ovakve gove?e gluposti, onda se setite naše „herojske“ prošlosti i mitova koji su bili aktuelni u poslednjim balkanskim ratovima, a bogami i danas žive kao „ve?ni deo nas“.

U Srbiji je, naravno, mit o Kosovskom boju onaj izvorni kojim se identifikuje nacionalno bi?e i tako povezuje sa tragikom poraza i herojskom sudbinom ratnika. Veliki poraz srpske vojske se pretvara u mitološku pobedu kojom se uspostavlja država sviju Srba, iako ?e sa na njenu realizaciju ?ekati vekovima, to jeste do oslobo?enja od turskih osvaja?a. Od Kara?or?evog ustanka protiv Turaka do Miloševi?evog “?uvenog” govora na Gazimestanu – konstantno je prisutan kosovsko-mitološko-politi?ki ciklus zbog kojeg treba da zaboravimo na sve i svi (kao jedan), ako treba, izginemo herojskom smr?u (…odlazimo da se ne vratimo).

Pokušaj racionalizacije ovog mita i njegovo postavljanje u istorijski kontekst, predstavlja uvredu zbog koje lako možete postati, ili biti okvalifikovan, kao izdajnik. Evo, na primer, ukoliko pokušate da barem iznesete sumnju u realnu egzistenciju lika i dela Miloša Obili?a, a postoje i više nego jasne indicije da je Obili? izmišljena li?nost ili da je bio neko drugi od onog kako se predstavlja u kosovskom mitu. Ina?e, mit o herojskom podvigu velikog ratnika i ubistvu sultana Murata postoji i kod Albanaca, kao što postoje i indicije da su i sami Albanci u?estvovali u Kosovskom boju i to na strani srpske vojske. Nije nepoznato da se na Kosovu borilo dosta vojnika-profesionalaca, tzv. pla?enika, kao i u turskoj vojsci… Sve ove ?injenice možete izneti nekoj usijanoj nacional-mitološkoj glavi, ali onda morate i da ra?unate na neljudski bes koji ?ete tako probuditi jer ono što je “srce Srbije” nije i ne može da se meša sa tamo nekakvim istraživanjima.

Sa ovim mitološkim predstavama Kosova još je Domanovi?, inspirisan politi?kim drekavcima i buka?ima svog vremena, terao šegu što je i pokazao u svojoj satiri “Marko Kraljevi? po drugi put me?u Srbima”, koja je stvarno urnebesno smešna, ali i bolno aktuelna.

Ali niko više ne gleda i ne razume Domanovi?a, niti sluša nau?ne istine, jer su ponovo mitologija i kult mrtvih u modi. Zbog toga se, valjda, Srbija i Hrvatska sada naoružavaju (barem po pisanju žute štampe) i spremaju za budu?e mitološke okršaje.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!