ZLATKO JELISAVAC: Budite subverzivni jer vam to nalaže dostojanstvo!

07 Dec 2015

Kada vlast postane svrha samoj sebi

Dve stvari, međutim, ne treba smetnuti s uma. Prvo, postoji važna razlika između okolnosti u kojima su oni koji poseduju moć i oni koji je ne poseduju. Tradicionalno su ti odnosi funkcionisali saobrazno načelima hijerarhije. Ljudi bi bivali kažnjeni zbog nepokazivanja onoga što se smatralo poštovanjem kakvo dolikuje dostojanstvu kralja, aristokrate ili sudije – prema onima koji su na višem društvenom položaju u odnosu na njih. Ali u demokratskom društvu stvari bi trebalo da stoje upravo obrnuto: oni moćni bi trebalo da pokazuju poštovanje prema običnim građanima, a ne građani prema moćnima. Jedna je stvar kada ja ismevam šefa države, a sasvim druga kada šef države ismeva mene. Zato je očuvanje dostojanstva u smislu postupanja prema drugima s dostojanstvom posebno važno onda kada država sprovodi svoju najveću moć protiv ljudi – kada kažnjava zločince ili pribegava nasilju u ratu. Drugo, činjenica da je nešto pogrešno ne znači da je uvek ispravno da država to zabrani. Mora se priznati da mnogi napadi na dostojanstvo jesu neukusni, neprijatni i mučni, a ne oslobađajuće subverzivni. Pa ipak, možda moramo da ih prihvatimo zarad onih koji jesu oslobađajuće subverzivni.
(Majkl Rozen,
Dostojanstvo, Clio, 2015)


Odnos vlasti prema novinarima govori nam o tome kako vlast gleda na glas javnosti uopšte. Ako se vlast prema novinarima odnosi kao prema subverzivnim bićima koja postoje i rade samo da bi smrsili konce vlastodršcima, onda celokupna javnost, a to smo svi mi-građani, trpi od napada vlasti na naše legitimne slobode, ali i građanski integritet i dostojanstvo. Da, nemaju samo država ili njeni politički predstavnici integritet i dostojanstvo koje nose kao predstavnici političkih institucija već to dele zajedno sa svim građanima, kao što političari nisu jedini nosioci suvereniteta već u participaciji ili posedu moći nose veći deo i nikako i nikada ne smeju zaboraviti ko im je ovu moć dao u ruke i ko može da im je oduzme ako živimo, nadam se, u demokratskom društvu.

No, očigledno da vlast po sebi daje osećaj moći od koje se često gubi razum, muti pamet, ostaje bez fundamentalne empatije za druge i sve se svodi na puko održavanje te vlasti/moći. Zato volim da kažem da je svaka vlast glupa, doduše na svoj način, jer je žeđ za vlašću uvek na kraju košta i to vlastodršci plaćaju umanjenjem ili gubljenjem političke moći. Međutim, kada vlast postane svrha samoj sebi, to jeste kada postane samodovoljna i iz svoje percepcije izbaci građane kao one sa kojima deli svoju moć onda je dužnost građana (kako je to već davno iskazao Monteskje) da iskažu svoje nezadovoljstvo i zatraže smenu te vlasti. Kao što političari predstavljaju građane i trebalo bi da izražavanju njihovu volju, tako i novinari jesu predstavnici ili provodnici onoga što javnost misli. Često je to što se predstavlja kao javno mišljenje ili stav javnosti, malo nejasno i haotično i zato su novinari tu da predstave stav javnosti na konkretniji i jasniji način. Tako bi trebalo da bude i tako jeste u određenom broju slučajeva. Novinari su na prvoj liniji odbrane prava javnosti da zna, ali i da iskaže svoj stav, pa prema tome i ne čudi što se vlast prema novinarima uvek odnosi na poseban način: ili ih mazi, to jeste pokušava da pridobije za “svoju stvar” ili pak šikanira, difamira, bije i zatvara, a bogami i ubija kada baš i nije sklona određenim tribunima javne misli i govora. Dobro, sad će neko reći: A šta je sa intelektualcima? Zar ne bi oni trebali biti prvi glasnogovornici javnosti? Slažem se da bi trebalo da budu prvi, ali dok oni izanalaziraju stanje stvari, pa dok to predoče javnosti, pa dok objasne – prođe voz, a danas živimo u vremenima gde je brzina i fluidnost informacija bitna, a ne dubina i analitičnost. Nažalost, ali je tako.

Uvek me iznerviraju političari koji se žale kako je ugroženo njihovo “dostojanstvo” ili, kako vole ovi sadašnji vlastodršci da kažu: napad na integritet premijera, pošto je za njih svaki udar na vlast ujedno i državni udar, a svaka kritika iste napad na samog premijera… Dragi/drage moji političari/političarke, ako ste želeli da mislite na sopstveno dostojanstvo onda niste trebali da se bavite politikom jer tu ono (dostojanstvo) lako strada, izgubi se ili zapadne u težak amok – što bi rekao gospodin Basara. Naravno, osetljivi su oni (političari) kada je u pitanju njihovo ili pak dostojanstvo neprikosnovenog vođe, ali zato kada su i pitanju novinari ili neki drugi tzv. javni trudbenici onda vole da tuku po dostojanstvu dotičnih kao da udaraju u staru kantu, a ne po obrazu i časti ili pak goloj egzistenciji izabranih nesrećnika. Primera je bekonačno mnogo na našoj javno-političkoj sceni i zato ćemo obratiti pažnju na najsvežiji ili pak trenutno aktuelan…

Akter je jedan ministar koji obožava da proziva novinare, ali ne samo njih, i da ih etiketira na različite načine. Naravno da u ovome etiketiranju i prozivanju ima podršku celokupne vlade koja onda deluje “kao jedan” uz obavezan zajednički zaključak da se po ko zna koji put udara na integritet i suverenitet premijera Srbije. Dakle, dotični ministar je prozvao jednu novinarku da se meša u rad tužilaštva ili, štaviše, da vrši politički uticaj na ovu državnu instituciju… Kakva zamena teza! Da ne kažem: kakav bezobrazluk! Pa ko drugi vrši stalan uticaj na tužilaštvo i sudske organe uopšte ako to ne radi aktuelna vlast. Ovde se javno, preko medija, neposlušnici (bilo da se političari, novinari, intelektualci ili bilo ko drugi) optužuju, vrše se istrage od strane tih istih koji pokreću famu o državnom, to jeste premijerovom neprijatelju, preti im se svetim poligrafom, presuđuje im se i na kraju se izriče moralno, i svako drugo, zgražavanje nad onim što je nepodobnik počinio, tako da je na kraju prozvano-osuđeni potpuno onemogućen da bilo šta uradi u korist svoje odbrane jer je već optužen, osuđen, zatvoren i pokopan za vjeki vjekov

A šta tek reći na “gaf” ministra Gašića koji je novinarku B92 ponizio jednim seksističkim komentarom koji ne želim ni da ponovim. Bruka, sramota… Ovde se ne može govoriti samo o povredi dostojanstva ličnosti dotične novinarke već i o degradaciji dostojanstva celokupne građanske javnosti. Zato nije dovoljno samo smeniti jednog ministra već se temeljno mora promisliti budući odnos vlade Srbije, kao i svih ostalih predstavnika tzv. političkih elita, prema građankama/građanima Srbije.

Dobri-stari Aristotel je dostojanstvo određivao kao megalopsyhia (velikodušje), a nosioca ove časne vrline kao megalopsyhos (velikodušnikom) i to se nije odnosilo samo na lično dostojanstvo, to jeste na čast i lični integritet, već pre na otvorenost da se prema Drugom odnosi dostojanstveno. A odnositi se sa dostojanstvom prema Drugom, to pre svega znači poštovati ga, u najmanju ruku, kao sebe samog. Kasnije će nemački filozof Kant o dostojanstvu govoriti kao o slobodnom odnosu uzajamnog poštovanja i to ne toliko same ličnosti Drugog koliko poštovanja njegove slobode da bude to što jeste. Kao što je Volter govorio: “Ne slažem se sa tim što govoriš, ali ću do smrti braniti tvoje pravo da to slobodno kažeš”.

Poslušajte, pročitajte, ako već niste šta su ovi mislioci imali da kažu na temu dostojanstva… I budite dostojanstveni kao građani, ali pre svega kao ljudi … I ne dozvolite da vam političari pričaju o dostojanstvu (znate onu: ko o čemu…). Neka vaše dostojanstvo bude stalna pretnja političkoj moći. Budite subverzivni prema političkom establišmentu jer vam to nalaže vaše dostojanstvo. Ili pak samo razmislite o rečima gore navedenog mislioca Majkla Rozena: “…oni moćni bi trebalo da pokazuju poštovanje prema običnim građanima, a ne građani prema moćnima.”

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!