ZLATKO JELISAVAC: Bez duše u Srbiji

18 Oct 2016

Vlast stvara haos u kojem se najbolje snalazi

Kada razgovarate sa ljudima koji su zaposleni u tzv. privatnom sektoru – malo je reći da su oni obespravljeni, pre bi se moglo reći da su poniženi i da ih poslodavci tretiraju kao roblje, oruđe bez duše (čast izuzecima, ali znate kako kažu: izuzeci samo potvrđuju pravilo). Zaposleni u privatnim firmama često rade za minimalnu platu, ali ni minimalac nije siguran, jer poslodavac koristi svaku priliku da im zakine i tu crkavicu od plate; ako mi ne verujete, pitajte one koji rade u velikim trgovinskim lancima kod nas, gde se radnicima skida sa plate ukoliko neke robe manjka ili je pak oštećena ili naprosto taj mesec je zarada bila manja. Poslodavci posluju po principu: radnik je kriv za sve, pa i onda kada nije sigurno je nešto zgrešio. Ovakav fatalistički stav u odnosu poslodavac-radnik kod nas je postao svakodnevnica i potpuno “normalan”, a ako želite da radite, morate da prihvatite uslove prekarijatske prakse, što znači da se podrazumeva da vam posao nije siguran, da ćete biti plaćeni isključivo prema uslovima o kojima poslodavac odlučuje i da ćete za svaku grešku biti kažnjeni smanjenjem zarade ili pak otkazom. Ako se požalite na ove “uslove”, široko vam polje, ima onih koji jedva čekaju da počnu da rade umesto vas.

Kada razgovarate sa ljudima koji vode mala i srednja preduzeća, situacija i iz njihovog ugla veoma je mračna. U Srbiji biti preduzetnik znači natovariti sebi na leđa neverovatne probleme. Nije teško uvideti da je nivo njihovog poslovanja na granici održavanja puke egzistencije. Koliko se god sadašnja vlast busala u prsa i prizivala modele ekonomskog razvoja kroz omogućavanje i podsticanje otvaranja malih i srednjih preduzeća, realnost je apsolutno drugačija. Od samog početka, to jest momenta podnošenja zahteva za dozvolu rada, privatnik je zatrpan administrativnim obavezama koje, po pravilu, iziskuju mnogo vremena i skupo ga koštaju. Neuporedivo je lakše i jeftinije otvoriti malo ili srednje preduzeće u Nemačkoj nego u Srbiji. Pa o čemu mi to onda pričamo? Kako se to podstiče ekonomski razvoj ako se ovi preduzetnici tretiraju kao ovce koje će biti ostrigane do kože, pa ako prežive, možda će nešto u budućnosti i napraviti.

Prekarijat je klasa koja postoji kao klasa ali bez klasne ideologije, bez kolektivnog sećanja, bez klasne strukture, bez profilisanog klasnog identiteta, bez unutrašnje solidarnosti, bez političke i sindikalne organizacije… Za establišment prekarijat ne postoji – ni kao klasa, ni kao pojam. Nemoć prekarijata je u tome što on nije prerastao u klasu.
(Đ. Jovanović, Prilagođavanje. Srbija i moderna: od strepnje do sumnje, Institut za sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta i Čigoja štampa, Beograd, 2013.)

Preduzetnik mora plaćati sve dažbine uredno, inače ga čeka zatezna kamata, poštovati sve postavljene kriterijume i komplikovana i skupa pravila i procedure, izaći na kraj sa neviđenim brojem inspekcija koje ga kažnjavaju i za najmanji propust… Upravo zbog ovih navedenih razloga mali preduzetnici su često prisiljeni da rade mimo zakona, to jest da pronalaze sive zone poslovanja i da se snalaze kako znaju i umeju. Iz prostog razloga, da bi opstali. Pronalaze načine kako da skrate komplikovane i duge administrativne procedure tako što potplaćuju zadužene službenike koji im često i sami nude “olakšice” uz određenu naknadu; plaćaju informaciju o eventualnim inspekcijskim kontrolama ili pak daju mito samim inspektorima; učlanjuju se u određene političke stranke kako bi sebi olakšali poslovanje, to jest kako bi, preko političara koji su na vlasti, dobili “povlašćen” položaj; često su prisiljeni da plaćaju “reket” raznim lokalnim moćnicima ili pak kriminalcima; nemaju mogućnosti da zaposle dovoljno radnica/radnika, jer to zahteva nove dažbine i davanja državi.

Tako se ovaj prokleti krug zatvara.

Ukoliko želite da poslujete čisto i po određenim pravilima, onda ste u Srbiji unapred osuđeni na propast. Zašto? Pa istina je, po običaju, vrlo prosta: jedino pravo pravilo u Srbiji je da nema pravila! Sistem vas tera da poslujete ispod žita i da koristite rupe u zakonima i pravilima, ako se već ne služite čistim kriminalnim radnjama.

A javno-državni sektor? E, pa tu je tek haos za koji treba mnogo vremena i bolnih rezova kako bi se to dovelo u neko normalno stanje. Političke stranke ne žele da ispuste javna preduzeća iz svojih ruku, jer im je to najveći izvor prihoda, a često se događa da, ukoliko i dođe do privatizacije, ova preduzeća postaju ponovo stranački plen, ali ovaj put preko “njihovih” biznismena. O školama ili pak državnoj upravi i da ne govorimo – stanje je takvo da je najbolje početi ispočetka, to jeste staviti ad acta ovo dosadašnje status quo ante stanje i krenuti sa potpuno novim modelima obrazovanja i upravljanja.

Sve u svemu, Srbija se nalazi u jednom opštem prekarijatu, ako to može tako da se nazove. Ovde su radnici, kao i privatna inicijativa, u konstantnom nesigurnom agregatnom stanju. Ništa nije sigurno: ni institucije, ni politika, ni ekonomija, ni strategija za budućnost. Ovde je sigurna/izvesna samo vlast koja održava ovo stanje, e da bi tako sigurno i dugo živela.

(Autonomija, foto: Astra.rs)