ZLATKO JELISAVAC: Bez antifašizma Evropa ne postoji

21 May 2017

Vučić, Šešelj, Dačić, Vulin – antipod duha Evrope

Da li je neophodno da EU počne kažnjavati one svoje članice koje se ne pridržavaju zajedničkih dogovora o raspodeli izbeglica, to jest već utvrđenih kvota ljudi koje određena država treba da primi kako bi se rasteretile države koje najviše trpe zbog izbegličke krize? Mnogi kažu da se više nema šta čekati i da se članicama EU koje uporno izbegavaju svoje obaveze, moraju malo „zavrnuti ruke“ ili, blaže rečeno, ove zemlje moraju preuzeti odgovornost na sebe kao što je to uradila Nemačka ili…

Tu već imamo problem. Sve države EU danas od izbeglica beže kao đavo od krsta jer to uglavnom znači slabiji rejting za elite koje vode te države. Mađarska, Poljska, Slovačka, Češka eksplicitno su protiv toga da izbeglice prime na svoju teritoriju, što pokazuju sve restriktivnijim zakonima o azilu ili pak ograničavanju kretanja samih izbeglica kroz njihove „svete zemlje“. Čini se i da neke članice EU preko drugih, manje uticajnih država sprovode konkretne mere pojačavanja granica i njene kontrole, a istovremeno se zalažu za pravedno rešenje izbegličkog pitanja, što je u najmanju ruku dvolično.

Kada je politika prema izbeglicama u pitanju, čini se da ekstremna desnica u većini EU država ima veći uticaj nego socijaldemokratske ili pak liberalne političke opcije. Ekstremisti nude strašna, ali „konkretna“ rešenja, za razliku od političara umerenije provenijencije koji dosta neubedljivo argumentuju kontrastavove. EU se poprilično pocepala po ovom pitanju i ogromna većina država nije pokazala ni izdaleka takav entuzijazam prema izbeglicama kao Nemačka, a neke, kao što su Poljska i Mađarska, otvoreno su se suprotstavile „nemačkom receptu“, i time najbolje pokazale kakvo je stanje društva u tim državama, i koliko one odista dele ono što bismo nazvali duhom Evrope.

Setimo se francuske „Džungle“, kampa za izbeglice, gde su ljudi čekali u stvarno nemogućim uslovima kako bi prešli granicu Velike Britanije; setimo se mađarske represije nad emigrantima koja još uvek traje; setimo se bugarskih dobrovoljačkih odreda koji su lovili izbeglice na granici, a ovi dobrovoljci su bili sastavljeni od raznog ekstremističkog smeća i to ne samo iz Bugarske već i iz drugih evropskih država; setimo se, na kraju, i izbeglica u Beogradu koji su se smrzavali u napuštenim magacinima ili parkovima, dok su mnogi na njima zarađivali ogromne novce.

EU je sve ovo posmatrala, ali je reagovala mlako, čudno, neprincipijelno – kao da je samo želela da izbeglice drži na evropskim granicama i tu im eventualno pomogne. Stav Evropske komisije kojim je naloženo Poljskoj i Mađarskoj da bitno promene svoj odnos prema izbeglicama, možda je znak da je sama EU konačno odlučila da sprovede ono što je sebi postavila kao cilj. Nije slučajno što su Mađarska i Poljska na tapetu EU kritika jer, pored pitanja izbeglica, tu su još problematične i brojne restriktivne, antidemokratske mere koje su uvele vlade ovih zemalja – Mađarska sa zabranom rada Soroševem univerzitetu (u Mađarskoj se Orbanovi političari ne libe da Soroša stavljaju u kontekst „podrivanja mađarskih nacionalnih vrednosti”, što nama zvuči veoma poznato i znamo kuda to vodi), a Poljska sa pravosudnim reformama, gde je pravosuđe dovedeno u podređeniji položaj izvršnoj vlasti, što svakako nije u duhu moderne demokratije i podele vlasti.

Još više plaše, konkretno u Poljskoj, oni marševi klerofašističke omladine koji se sa zelenim vrpcama oko ruke se zalažu za katoličke vrednosti i tradicionalnu Poljsku ili doskorašnji marševi mađarskih JOBIK-ovaca koji jezivo podsećaju na honvedovce iz Drugog svetskog rata. Nadamo se međutim da je porazom ekstremne desnice u Holandiji, Francuskoj, a valjda uskoro i u Nemačkoj – slomljen veliki zalet desničarskih radikala i da je EU shvatila, konačno, odakle joj dolazi najveća opasnost. Iako je EU šarolika zajednica sa članicama koje možda i drugačije vide budućnost ove zajednice, ipak je antifašizam i borba protiv ekstremizma ono što je zajedničko celoj Evropi – i to je ono što nazivamo tim duhom Evrope. Bez antifašizma Evropa ne postoji.

Podelama i insistiranjem na nacionalnim identitetima pojedinih država ubija se ovaj duh Evrope i točak istorije se vraća u predvečerje rađanja fašizma. Fašizam u Evropi se ne krije u želji Nemačke da preko EU vlada celom Evropom, kako to često vole da ističu upravo nosioci fašistoidnih tendencija, već upravo u težnjama pojedinih članica da uvedu autoritaran duh vladanja i promovišu razne oblike nacionalizma i ksenofobije, a sve to je u jednoj Mađarskoj ili Poljskoj odavno poslata realnost. Nadamo se da će EU smoći snage i odlučnosti da stane na kraj raznim fašistoidnim pojavama i pošastima u sopstvenim redovima i da će internacionalni i multikulturalni duh Evrope pobediti ponovo probuđenu zver autoritarnih tendencija. Upravo zbog toga EU nema alternativu: ili će biti Evropa ili će je rasturiti apetiti totalitarnih populista.

Pobeda duha Evrope, multikulturalne i interkulturalne EU – i naša je jedina nada da ćemo nekad živeti kao normalni ljudi bez raznih vučića, dačića, vulina, šešelja i sličnog političkog i moralnog otpada.

(Autonomija, foto: pixabay.com)

Podelite ovu stranicu!