ZLATKO JELISAVAC: Beda i bes

02 May 2015

Bes je gorivo koje troši motor promena

I doista, pitanje raspodjele bogatstva previše je važno da se prepusti samo ekonomistima, sociolozima, historičarima i drugim filozofima. Ono je zanimljivo svima i dobro je da je tako. Nejednakost u konkretnoj životnoj stvarnosti izložena je pogledu svih koji je proživljavaju i prirodno je da izaziva jasna i suprotstavljena politička prosuđivanja. Seljak ili plemić, radnik ili industrijalac, konobar ili bankar: svako od njih sa svog gledišta vidi neke važne stvari koje se tiču uslova života jednih i drugih, odnosa moći i dominacije među društvenim grupama, pa stvara vlastito viđenje o tome šta jest a šta nije pravedno. Pitanje raspodjele bogatstva uvijek će imati tu izrazito subjektivnu i psihološku dimenziju, neizbježno političku i konfliktnu, koju nikakva navodno naučna analiza ne može smiriti. Srećom, demokratiju nikada neće zamijeniti republika eksperata.
(Thomas Piketty, Kapital u dvadeset prvom vijeku, Buybook, Sarajevo 2015.)


Karl Marks je bio ubeđen da buržoazija, pospešujući reprodukciju kapitala i težeći efikasnijim proizvodnim odnosima, ustvari sebi sama kopa grob ili, bolje rečeno, stvara (osvešćuje) klasu radnika-proletera koji će joj jednog dana zapečatiti sudbinu. Zato je Marks podržavao razvoj kapitalističkog sistema proizvodnje, što je u XIX veku značilo industrijalizaciju i liberalizaciju trgovine, jer je mislio da će tako buržoazija sama sebi da ubrza propast, a da će proleterska klasa prevazići istorijske i nacionalne tenzije u Evropi i ujedinjena, isključivo na nivou klasne svest, zapaliti ceo svet u velikoj proleterskoj revoluciji.

No, da li je Marks precenio istorijsku ulogu proleterijata smatrajući da će radnici presuditi svom “prirodnom neprijatelju” ili je pak svest o povesno-revolucionarnoj ulozi radničke klase nešto što tek treba da se ostvari u budućnosti? Možda se tek treba stvoriti klasa koja će promeniti proizvodne odnose ili će, možda, revolucija doći iz pravca koji nije toliko vezan za polit-ekonomske odnose već za nešto potpuno drugačije? Da li će sistem zapadnoevropske liberalne demokratije sa kapitalističkim ekonomskim uređenjem biti dijalektički prevaziđen postizanjem najviše tačke kritičke svesti koja će značiti početak revolucije i rušenje klasnog društva ili će pak iz kapitalizma da proistekne jedno drugačije društvo? Da li će ovo novo društvo biti nešto radikalno drugačije od postojećeg ili će kapitalizam evoluirati u neki svoj poseban, do sada neviđen oblik?

Tomas Piketi smatra da raspodjela bogatstva jeste ključno pitanje današnjeg savremenog društva, kao što je oduvek i bila gledano kroz marksističku perspektivu i analizu društvenih odnosa, i da je ogromna akumulacija kapitala u rukama prebogatih ljudi, kompanija, država – još uvek esencijalni problem koji ne samo da nije prevaziđen već je i dodatno radikalizovan. Zanimljivo je da Piketi ne stavlja naučni diskurs u prvi plan i ne smatra da stručnjacima treba prepustiti da procene značaj pitanja raspodele bogatstva već da je ovo goruće pitanje deo svih nas, to jeste da se tiče svih ljudi bez obzira na to kojoj klasi, naciji, veroispovesti pripadaju. Štaviše, Piketi smatra da će “raspodjele bogatstva uvijek imati tu izrazito subjektivnu i psihološku dimenziju, neizbježno političku i konfliktnu, koju nikakva navodno naučna analiza ne može smiriti”. Relaksacija od tzv. naučno-ekspertskog diskursa može biti vrlo inventivna i plodotvorna, jer ne postavlja ljude u određene kalupe razmišljanja, čija praksa se opet mora zasnivati na onom što je teorijski zacrtano. Ona može i sa strane nauke vrlo originalno uvesti momente subjektivnog i psihološkog, da ne kažemo i domene umetničke produkcije; to nas sve može dovesti do toga da se konačno na istorijskoj sceni pojavi živ čovek-pojedinac sa svojim problemima koji neće biti naučni projekt ili zamorče nečije ideologije već osoba koju na ličnom planu pogađa, na primer, raspodela bogatstva. Možda je tu inicijalno mesto koje će otvoriti svest čoveku i uputiti ga da porazmisli o sopstvenoj ljudskosti i da ono što ga čini čovekom nije njegova klasna, rasna, nacionalna ili religijska pripadnost već upravo ono što ga čini čovekom. A šta je to? E to tek treba da pronađemo…

Dobro, ne bavi se Tomas Piketi problemom raspodele bogatstva na način upitanosti o smislu postojanja ličnosti-čoveka već su njegove analize ipak usmerene na polit-ekonomski diskurs, ali to svakako može biti inspiracija za jedno mišljenje koje će nam se otvoriti ili se pak već otvara u budućnosti.

E sad, zašto je sve ovo vama napriča-napisa? Pa zbog nemira u Baltimoru… Sigurno se pitate kakve veze ima Baltimor sa Tomasom Piketijem ili sa Marksom? Pa i nema, ali samo na prvi pogled.Inače, nikada u životu nisam bio u Baltimoru i jedino što znam o ovom gradu je proisteklo iz legendarne policijske serije Homicide, koja se emitovala još tamo devedestih godina prošlog veka. Baltimor je ovih dana u žiži interesovanja svetske javnosti zbog velikih rasno-socijalnih nemira za koje je opet povod policijsko ubistvo jednog pripadnika crnačke populacije (podlegao je ozledama usled policijske torture i nemara). Posledice nemira je dvadesetak srušenih zgrada, gomila zapaljenih policijskih automobile, na hiljade povređenih ljudi; lokalne bande su iskoristile ove nemire za obračune kako između sebe tako i sa policijom; grad je temeljno opljačkan a stanovnici su u panici. Setite se pariskih nemira, gde su uglavnom mladi ljudi sa periferije i siromašnih delova grada sukobili se sa policijom; setite se Londona od pre par godina kada su “huligani” rasturili jedan deo grada… Da li je ovo samo slučajnost ili postoji neka dublja veza između ovih pobuna u megalopolisima? Beda, siromaštvo, očaj, beznađe su bili glavni pokretači/motive ovih pobuna koje nisu pripremane niti vođene od strane nekih ideologa već je naprosto eksplodirala akumulirana ogromna količina nezadovoljstva i besa. Akumulacija ovog nezadovoljstva uveliko prevazilazi akumulirani kapital belosvetskih moćnika, ako se ovako nešto uopšte može porediti, i ono je zajedničko svima onima koji su siromašni, gladni i očajni.

U Baltimoru četvrtina stanovništva živi ispod granice onog što moderno društvo naziva siromaštvom; a koliko ljudi na svetu živi ispod ove granice siromaštva? Američki ili pak evropski proleteri teško i da mogu da se nazovu ovim imenom, barem ne po marksističkim arišinima i oni više spadaju u onaj domen koji je Marks nazivao sitnom ili srednjom buržuazijom, osobito ako se prave poređenja sa proleterima iz Kine, Tajlanda, Indonezije ili neke druge zemlje gde radnici (često i deca) rade za nekoliko dolara sa maltene neograničenim radnim vremenom. Problemi u Africi odakle ljudi masovno beže u Evropu na pretrpanim čamcima i brodovima; problemi u Južnoj Americi i siromašnim ili polurazvijenim zemljama Azije; zajednički ekvivalent svih njihovih problema je beda ili siromaštvo i oni su “klasa” čiji bes menja i menjaće svet. A bes je, kako je lepo primetio Peter Sloterdajk, jedan od pokretača našeg sveta ili bolje rečeno bes je gorivo koje troši motor promena… Mnogo se akumuliralo besa u svetu (pravednog i nepravednog) i bojim se da se on neće zadovoljiti mrvicama sa stolova tzv. demokratskog zapada; bojim se da će ovaj svet postati “mina u raskrvavljenom nebu” – kako to reče Branko Miljković.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!