ZLATKO JELISAVAC: Bauk provincijalizma kruži Evropom

25 Jun 2016

Bregzit ili večiti palanački strah od drugog i stranog

Nešto je trulo u državi Engleskoj… Svi znamo da u originalu Šekspir piše o Danskoj i njenom nesrećnom plemiću Hamletu, ali kao da je govorio o državi Engleskoj i njenim problemima, samo što je radnju preneo u kraljevski grad Elzinor (danas čuvena luka iz koje prelazite, trajektom-feriboutom, iz Danske u Švedsku za kratko vreme – čak je i naziv švedskog grada – Helsinborg sličan svom pobratimu u susedstvu). Često je to Šekspir radio, to jeste radnju svojih tragedija, drama, komedija postavljao u druge zemlje, ali opet je sve to jako podsećalo na Englesku; pa i njegove drame koje se odnose na antičku Grčku ili Rim su vrlo anglizirane, kao da gledamo Engleze u grčko-rimskim togama – kako je to primetio nemački pisac Gete.

Dakle, još od Šekspira, a verovatno i ranije, postoji potreba da se Anglia stavlja na pijedestal svetskih sila i da se obožava kao kolevka evropske kulture koju je britansko carstvo širilo svuda po svetu, to jeste po svojim kolonijama. I tako je to do dana današnjeg… Engleski jezik govori ceo svet i njime se možete sporazumeti bilo gde; anglo-američka varijanta savremene kulture dominira u svetu i svi se trude da što više liče na nju. Naravno da postoji otpor ovim okcidentalnim stremljenjima koja su potpuno anglizirana, a to se naročito može osetiti u državama pod uticajem ruskog „brata“, gde i mi jednim delom pripadamo, ali dominacija anglo-američke kulture je još uvek nesporna.

Zanimljivo je da su mnogi kulturni trudbenici svog doba podržali Hitlera i nacizam jer su smatrali da njegova varijanta germanističke dominacije može da parira anglikanskim modernim tendencijama, pa su na Hitlerove pangermanske ili Musolinijeve panromanske mitove naseli i književnici kao što su Hamsun, Selin, Paund. I veliki filozof Hajdeger je smatrao da nemački duh mora da se odupre anglo-američkim tehničko-destruktivnim uticajima, pa i po cenu da se lati oružja i izvrši agresivnu invaziju, zajedno sa svojim saveznicima, na druge zemlje Evrope i sveta.

Sigurno je Velikobritancima, a Englezima posebno, teško prihvatiti da su deo EU i da moraju da dele sudbinu svih članica… Navikli su da su samo svoji, da nikome ne odgovaraju i ne polažu račune, da oni određuju drugima šta će i kako će da rade – a ne da im sada Nemci, na primer, drže lekcije i ubeđuju ih kako moraju više da se potrude oko stabilnosti same EU. Kada je dosadilo Britancima da ih „kontinentalci“ “smaraju” svojim zahtevima, oni su lepo presavili tabak i pozvali građane na referendum o izlasku iz EU – popularni Brexit. Sada će Britanija sama da odlučuje o tome kako će, na primer, da vodi imigrantsku politiku, a ne da im “sole pamet iz Berlina ili Brisela”; Britanci više neće da izdvajaju svoje novce za EU i bolje je da to ulože u razvoj zdravstvenog sistema same Britanije nego da bacaju novce u rupu bez dna (ovo se ubrzo ispostavilo, kao i mnogo šta drugo, kao jeftina predreferendumska demagogija); Britanija gubi svoj identitet u EU i više ne nalazi interes u zajednici koja nema nikakvu budućnost – takve i slične argumente su britanski političari (bregzitovci) širili među građanima nadajući se ne toliko izlasku Britanije iz EU koliko sopstvenom političkom benefitu. I što su tražili to su i dobili… Britanci su glasali za izlazak iz EU i sada više nema natrag. Čini se da su se Britanci više šokirali nego građani same EU i kao da su tek sada shvatili šta su uradili i u kakvu nevolju su ih uvalili njihovi politički populisti i lovci na „nacionalne interese“. Stiče se utisak da su svi „preigrali“ nadajući se da građani neće glasati za izlazak iz EU, a sada ne znaju šta da čine. E tako je to kada se samo gleda na sopstveni interes a na druge se i ne obraća pažnja… Tako je to kada se od silnog drveća ne primećuje šuma.

I zato sada imamo Škotsku i Severnu Irsku koje ne žele da dele sudbina sa ostatkom V. Britanije, a takođe građani Londona skupljaju peticiju za ostanak u EU. Procenjuje se da je propagandi bregzitovaca najviše podlegla starija populacija, a da su mladi mahom bili za ostanak u EU. Zanimljivo je i to da su velike, urbane sredine više bile za ostanak unutar EU, ali da je provincija glasala za bregzit i, po svemu sudeći, prevladala u odluci. Izgleda da je i Britaniju okupirao „duh palanke“ i da je provincijska svest svojim večitim strahom od drug(og)ih i stran(og)ih pobedila urbanu, interkulturalnu bazu.

No, nisu ove provincijske frustracije prisutne samo među Britancima… Bauk provincijalizma se širi Evropom i to se ne događa od juče, a i Bregzit mi više izgleda kao posledica upravo ovih palanačkih stremljenja. U Austriji, Holandiji, Francuskoj su političke partije koje gaje „narodsku tradiciju“ već duboku pustile korenje i postale sastavni deo društvenog bića ovih država. U Mađarskoj i Poljskoj partije ovog modela su na vlasti, a i Nemačka muku muči sa svojom provincijskom alternativom. Da apsurd bude veći, predstavnici ove političke hardkor linije se nalaze i evropskom parlamentu i tu uporno šire svoje euroskepitčne ideje. EU je nemoćna i dosta nesigurno reaguje na sve očiglednije fašističke tendencije koje se hrane frustracijama izmanipulisanih građana i ukoliko uskoro ne nađe načina da se izbori sa ovim provincijalnim zlom može ponovo da potone u neki totalitarističko-nacistički ambis. A onda bi „puki“ raspad EU delovao kao dečija šala naspram autoritarnih težnji, za sada, provincijalnih narodnjaka koji, u bliskoj budućnosti, lako mogu prerasti u totalitarističke pokrete.

A kako je Bregzit odjeknuo u Srbiji? Pa čini mi se da građani, pored svojih akutnih ekonomsko- egzistencijalnih problema, baš i nemaju volje da se bave ovim belosvetskim događajima. Zanimljivije je evropsko prvenstvo u fudbalu, na primer… Imali smo i prve političke ispade tipa ministra Vulina koji je izjavio da izlazak Velike Britanije iz EU znači upražnjeno mesto za Srbiju. Ovo mi pomalo liči na onu legendarnu izjavu nekadašnjeg ministra ekonomsije Mlađana Dinkića, koji je u svetskoj ekonomskoj krizi video šansu za razvoj Srbije.

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!