ZLATKO JELISAVAC: A koji smo to mi?

25 Sep 2013

Večni napadi zaglupljivanja

„Moramo se pomiriti sa tim kad nekom narodu koji pati, koji hoće da pati od nacionalne nervne groznice i političke ambicije, zamračuju i pomućuju duh mnogi oblici i smetnje, ukratko: laki napadi zaglupljivanja; na primer kod današnjih Nemaca čas antifrancuska glupost, čas antijevrejska, čas antipoljska, čas hrišćansko-romantična, čas vagnerovska, čas tevtonska, čas pruska…“ (Fridrih Niče, “S one strane dobra i zla”)

Tako je govorio Niče… Inače, ponos i dika zastupnika teorije o natčoveku i supremaciji bele rase. Za ove „teoretičare“ Ničeov natčovek je neki tevtonski grmalj-supermen koji naprosto odiše snagom i lepotom svog bića i postoji kako bi vladao svim ostalim manje vrednim rasama i nacijama. Na više mesta u svojim knjigama Niče je ismejavao ovu rasno-nacionalističku glupost svojih sunarodnika koji su u nemstvu videli spas, a u drugim nacijama – o rasama i da ne pričamo – potencijalnu opasnost. Nigde ne nađoh da je Niče slavio nemstvo kao princip nacionalnog identiteta ili pak da je isticao Nemce kao kao nad-naciju, naprotiv ismejavao je tu kafansku patetiku naci-tribuna kao poslednje ostatke slabašne subjektivnosti i nekritičkog humanizma. Niče kada govori o natčoveku („čovek je most ka natčoveku“), on na umu ima čoveka (a ne nacionalno biće, osobito ne neko uniformisano biće sa kukastim krstom na ruci) koji treba da teži jednom „višem“ biću koje, opet, neće biti sapleteno lažnim moralom, religijom i malograđanskim obzirima; Ničeov natčovek je umetnička „konstrukcija“ – igrač na žici (Tako je govorio Zaratustra) i teško ga je postaviti u bilo koji kontekst van Ničeoovog – a bogami i tu ima velikih problema – ali da sada ne ulazimo u ovu tematiku jer se bojim da ćemo otići predaleko od naše osnovne priče – nacionalizma.

Ničeova dijagnoza tipa “laki napadi zaglupljivanja” jasno ukazuje na to šta je ovaj nemački filozof mislio o nacionalizmu, mada je njegova rođena sestra uspela da napravi zabunu jer je, zajedno sa svojim mužem, ubacila u Ničeovu knjigu Volja za moć neke delove koji su imale naci-rasističke konotacije. Nažalost, ova Ničeova sestra je posedovala njegove neobjavljene spise koji su izašli posthumno i tu je dodala neke od svojih (muževih) bolesnih ideja. Niče nikada ne bi napisao tako nešto jer on je, bez obzira na sve kritike, cenio jevrejski duhovno-kulturni uticaj mnogo više nego nemačke tevtonske legende ili pak romantizirano buđenje nacionalne sveti. Niče svakako ne može biti kriv zato što su malograđani sa svastikama njegove ideje zloupotrebili za svoju propagandu i antijevrejsko raspoloženje kao što ni Marks nije odgovaran za Gulag i druge sumanute “izvedbe” komunizma od strane raznih hegemonistički raspoloženih satrapa. Miroslav Krleža svedoči da su u Prvom svetskom ratu austrougarski vojnici dobijali umesto Biblije Ničeovu Volju za moć ili pak Tako je govorio Zaratustra (zaboravio sam tačno koju knjigu), kako bi podigli borbenu gotovost i “herojski” duh ratnika. Koliko je to imalo uticaja najbolje nam svedoči Hašek – inače, Krležin saborac – u svom legendarnom romanu Dobri vojnik Švejk, gde je sjajno prikazano pravo stanje ratničkog morala austrougarskih vojnika. Niče im svakako nije bio od pomoći…

E, sad što ja sve ovo napriča… Moram se opet, izvinite ako preterujem, pozvati na Ničea: „Moramo se pomiriti sa tim kad nekom narodu koji pati, koji hoće da pati od nacionalne nervne groznice i političke ambicije, zamračuju i pomućuju duh mnogi oblici i smetnje, ukratko: laki napadi zaglupljivanja”. Koliko je puta srpski narod patio od ovog sindroma “zamračivanja” koji su za posledicu imali “lake napade zaglupljivanja”, i kako iz tog kolopleta nikako da izađe? Aha, zagrajaće nacionalistički kor, evo ga, odao se; ma znali smo mi da će on sada po Srbima da oplete. Aha, reći će ovi cool-liberalni, podlegao si kolektivističkom mišljenju; samo pojedinci mogu da pate, a ne i narodi ili nacije, nema kolektivne patnje. Aha, reći ću ja, sada ste me uhvatili u rascepu; nemam više kuda da bežim. Mada kada bolje razmislim, “delio” sam ja na sve strane i kolektivnu i lično-pojedinačnu patnju. Kako ono kaže Selimović: “Ja nemam dva srca, jedno za mržnju, drugo za ljubav. Ovo što imam sad zna samo za tugu.“ (Derviš i smrt)

Ne znam, ništa više ne znam… Znam samo da je rat bio velika svinjarija, da je mir nastavak te svinjarije, a da patimo svi – kolektivno i pojedinačno, i da svinje na vlasti koriste patnju kako bi sticali moć, bogatstvo i privilegije. Nacionalno pitanje je, bilo i ostalo, samo plašt za svekolike nepodopštine “zainteresovanih” strana, a mi ostajemo bedni, izigrani; paćenici, što bi ovi mlađi rekli… A na kraju se pitam: a koji smo to mi?

(Autonomija)

Podelite ovu stranicu!