ZLATKO JELISAVAC: 24 minuta

21 Dec 2015

Vlast kao stvorena za humor i ismejavanje

Voditelj i autor emisije “24 minuta” Zoran Kesić saopštio je da će se ta satirična emisija ponovo emitovati na televiziji B92 od marta 2016. godine.
“Dobra vest je da će emisije biti i u 2016. i to na istoj televiziji na kojoj smo se emitovali i do sada. Ove nedelje smo, posle mučnih nedelja neizvesnosti, konačno uspeli da se sastanemo s menadžmentom i da se dogovorimo o nastavku saradnje. Loša vest je da nas neće biti ni u decembru, ni u januaru, ni u februaru. Vidimo se dakle u martu i radujemo se martu”, naveo je Kesić na svom Fejsbuk profilu.
(Kesić: 24 minuta ponovo na malim ekranima od marta 2016, N1, 18.12.2015.)


Kada je Zoran Kesić objavio, u svojoj emisiji “24 minuta”, da je to ujedno i poslednja epizoda ovog satirično-humorističkog programa, bez ikakvog nagoveštaja da će biti nastavka – pomislio sam: evo, konačno su mu smrsili konce, stali na rep, dohakali mu – što bi u Bosni rekli. I onako smo, doduše sa strahom i zebnjom, samo čekali kada će da ukinu Kesićevih 24 minuta pa da u srpskoj javnosti zavlada skoro potpuna uravnilovka bez ičega ili ikoga da oštro štrči i smeta. A i onako je zima, pa bi preko svega pao sneg, a posle toga bi stegli mrazevi i na horizontu bi se videle samo neke maglovite daljine…

Zaboravili mi na Kesića ubrzo i potpuno bi se predali našoj mejnstrim medijskoj letargiji, gde samo na površini sve kulja i puca od energije, a ustvari vlada bledi prosek ili, bolje rečeno, muljevito dno. I ovaj usamljeni izuzetak koji potvrđuje pravilo naše javno-medijske atrofije, ovo “telešce” – kako se jednom izrazio Teofil Pančić, zvano 24 minuta bi potonuo u zaborav i sivilo. No, gle čuda, kada je proces razgradnje već počeo, a mi se taman navikli na “strašnu” pomisao da Kesićeve emisije više nema – kad ono “u dobar čas hajduci”… Javlja nam se Kesić sa društvenih mreža i svečano objavljuje da će nove epizode njegove emisije početi da se emituju od marta 2016. godine. Te sreće… Ipak, nije sve tako sivo. Mada je malo čudno da ćemo čekati četiri meseca do novih epizoda, ali dobro, šta da se radi. Čekamo tamo neke Walking Deadove i House of Cardsove do proleća, pa onda možemo malo da se strpimo i sačekamo Kesićevih 24 minuta i da se nadamo da će sa nesmanjenom žestinom, sa sve ekipom iz Njuz.neta, nastaviti da širi zdrav politički humor i pozitivan cinizam koji je neophodan kako našem mentalnom zdravlju tako i emocionalnom životu kojeg stalno napadaju i dave raznim primitvnim reality show sadržajima. Eto zašto nam je ovo “telešce” od 24 minuta toliko bitno i zašto strepimo nad njegovom sudbinom.

Omer slobodne i opuštene atmosfere, u jednom demokratskom društvu, upravo je to koliko vlast dopušta da je građanska javnost ismejava. Ovde se ne radi samo o pukom ismejavanju i potrebi da se prave politički vicevi već o nasušnoj potrebi da se pokaže da vlast nije božanske prirode i da se sa njom možemo zezati i sprdati kako nas je volja. Dobro, za sve pa i za humor, osobito ovaj političke provenijencije, treba imati mere i ukusa, ali i to dolazi razvojem demokratskih navika i građanskog vaspitanja. Kao što se kod nas sve devastiralo za vreme, a i posle, rata tako nam se i politička satira i humor pretvorila u primitivno laprdanje i naglabanje da bi na kraju zavladao tranzicioni muk. Starije generacije se sigurno sećaju legendarne Top liste nadrealista koja je sjajnim humorom prikazivala našu tadašnju političku situaciju u ondašnjoj Jugoslaviji, ali i žestoko kritikovala pojave i anomalije našeg društva. Pa setite se onda Indeksovog političkog pozorišta koji je, doduše sa relativnim kvalitetom, izvrtao ruglu sve ono što su “junaci” izvodili na političkoj sceni. Top lista nadrealista ili pak Indeksovo pozorište (ali i zagrebački Radio 101, sarajevski Omladinski radio, slovenačka Mladina) nikako nisu bili marginalne pojave ili pak nešto što je zadovoljavalo apetite malobrojnog dela društva, naprotiv, oni su predstavljali glas jednog dobrog dela društva koji nije pristajao na nepodobštine raznih političkih kreatura. Možda to nije bila većina u društvu, da se ne zanosimo, ali je to svakako bio respektabilan deo koji je itekako mogao da menja stvari jer se tu radilo uglavnom o politički samosvesnim građanima. I šta se desilo onda? Kako su onda ovom samosvesnom delu građanstva nacionalistički ološ i razni polit-karijeristi uspeli da prodaju žvaku o tome da je “bolje četiri vruća nego jedna ladna” – što bi rekao/pevao Rambo Amadeus i da nam je bolje da smo siromašni i posvađeni sa celim svetom nego da živimo normalno kao već taj spomenuti svet. Uz svo iskustvo, istorijske činjenice, okolnosti, specifičnosti itd, još uvek ne mogu da podnesem fakat da smo ispali tako naivni ili da smo bili nedovoljno svesni situacije ili pak da smo se naprosto uplašili besnih (došli besni i oterali pitome). Ono što se razume ne znači i da se podnosi, a o opraštanju i da ne govorimo…

Volim dobar politički humor i shodno tome sam i tražio, po belom svetu, sadržaje koji će odgovarati mojim interesovanjima. Moji omiljeni su, mada sada već klasici, su američki Saturday night live show ili pak David Letterman show kao i neki stand up komičari sa svojim urnebesnim političkim vicevima, ali da ne gnjavim više (mada već čujem: a šta je sa ovim komičarem, a šta sa ovim-onim šou programom? Pa dobro, slažem se da toga “po amerikama” ima tušta i tma i to dobrog kvaliteta, ali ovi nevedeni su mi baš po ukusu, iako nisu jedini, naravno). Sećam se kako su legendarni komičari sa Saturday nigt live zezali se na račun tzv. Patriotskog akta i ismejavali atmosferu straha od terorizma koju je uporno produkovala tadašnja Bušova bulumenta na vlasti, a to u to vreme – 2001. nakon 11.septembra, siguno nije bila popularna tema za šalu. Ili kako je Dejvid Leterman zezao Džordža Buša sa svojom stalnom rubrikom: Georg Bush, unfair version – gde su namerno pravili smešne fotomontaže sa tadašnjim predsednikom, mada je i ovaj i bez toga pravio neverovatne gafove koji su, naravno, bili redovna tema Letermanovog šou programa; ili legendarna rubrika: Donald Trump or monkey… E to je bio urnebes… Pred gosta bi Leterman postavio tri fotografije na kojima bi se video samo gornji deo glave, tačnije samo teme – dve glave su bile majmunske, a jedna Trampova. Zbog Trampove neverovatne frizure stvarno je bilo teško razlikovati njegovo teme od majmunskog i to je naravno proizvodilo neverovatne situacije i smeh do suza. E sad, zamislite vi ovako nešto kod nas u Srbiji. Teško. Da ne kažem nemoguće.

Zoran Kesić sa svojom emisijom 24 minuta je na tragu ovih američkih komičnih šou programa i vidi se da tu ima uticaja (ne znam da li baš ovih koje sam ja naveo), što ne smatram nikakvom manom onoga što Kesić radi, naprotiv. Političari su kao stvoreni za humor i ismejavanje i zato oni moraju prihvatiti da će se javnost baviti njima i na taj način. I na ovaj humor političari ne trebaju da odgovaraju kao neke “uvređene sojke” već da ga prihvate i tolerišu kao nešto što je deo javno-političke igre. Od ove igre se širi duh slobode i jača demokratski potencijal društva, a o širenju samosvesti i da ne govorimo, tako da emisija kao što je Kesićeva mora biti, radi opšte dobrobiti, još više, a ne da strepimo i nad ovom jednom kao nad nekim nezaštićenim “telešcetom”. Sada u pozadini čujem dreku nacinalističkih dušebrižnika: A što baš američki politički humor i njihove emisije i šou programi trebaju da nam budu uzor? Zašto ne ruski? OK, rekao bih, može i neki dobar ruski politički šou program, samo mi ga nađite… O Putinu, na primer…

(Autonomija)