ŽIVKO GROZDANIĆ GERA: Neodoljivi kičasti predsednik

10 feb 2018

Ako je kič negacija, suprotnost od umetnosti, onda je i SNS negacija svega ozbiljnog, vrednog i normalnog u političkom životu jedne države

Da li je politika naprednjaka jedna teška kičerica? To je bilo pitanje koje sam ovih dana postavljao slučajnim prolaznicima u Vršcu.

Svi su rekli – jeste! Vrištao sam od sreće u sebi. Došlo mi je da osnujem Udruženje građana koje će jednom mesečno izlaziti na Gradski trg i vrištati. Bio bi to Dan vrištanja! Dođemo, na primer, ponedeljkom oko podneva u centar grada, baš kada lokalni funkcioneri dolaze na posao, stanemo nasred trga i vrištimo na sav glas. Drekeljimo se kao nenormalni i sav nagomilani bes istresemo u javni prostor. Posle toga budemo sretni kao ja kad sam od 75 prolaznika dobio odgovor da je lokalna politika SNS-a laž i obmana, jednom rečju – prava kičerica.

Međutim, kada sam ih pitao: Da li znate šta je kič? Niko nije znao ni da bekne. LJudi nemaju definiciju kiča, iako ga stalno gledaju, imaju ga u kući, na poslu, u medijima, u kafanama. Kič odlično radi posao, zatupljuje nas i zamajava, a ljudi nemaju pojma kako bi to objasnili. Taj kič se ne prepoznaje lako, iako se poput smrtonosnog gasa uvukao u sve pore naših života. Loša umetnost i kultura uzdigle su kič na nivo naše životne realnosti, učinile ga predmetom svakodnevne upotrebe.

Među mojim ispitanicima bio je i jedan pristojni lokalni biznismen – neću mu reći ime, jer je anketa bila anonimna – koji mi je rekao da je kič umetnost zadovoljstva. Ovo mi se jako dopalo. Al’ odakle njemu to? Gde je on pročitao ovu definiciju? Kaže mi: „Nigde! Imam to na zidovima firme. Sećaš se kada si mi jednom uvalio neke lake slike i još si mi rekao da su kičaste, al’ rade posao. E, te slike sam kupio i kada god ih vidim pomislim kako si me zajebao i uvalio neki sofisticirani, upakovani kič, ali i pored toga ja sebe ubeđujem kako je to, možda, neka umetnost.“

Pomislih, ima pravo biznismen – i ja sam doprineo širenju kič kulture u svom gradu! Vlasnik kič slika uopšte se nije trzao na moju digresiju da sam ja alhemičar i da sam od te lake love za laki kič posle pravio one skalamerije sa patrijarhom i još nekoliko performansa.

E, u tome je problem. Taj kič negde stalno visi između ozbiljnosti i zadovoljstva, teško ga je definisati i teško mu je odoleti.

Međutim, kada pojam kiča prebacim u polje politike, onda mi se sve razbistri, sve mi postane jasno. Ako je kič negacija, suprotnost od umetnosti, onda je i SNS negacija svega ozbiljnog, vrednog i normalnog u političkom životu jedne države.

Politički govori Aleksandra Vučića, njegovi napadi patriotizma, njegova gostovanja na rijaliti kanalima na kojima priča o svetskoj politici, o sudbonosnim danima Srbije, o avionima, naoružanju jesu kič, isti kič kao i celokupan program tog kanala. Međutim, ta kičasta gostovanja na kičastim televizijama rade radnju, nekako zadovoljavaju potrebe publike, a u biti ne predstavlja ništa. Tako se ovaj Vučićev jezik preko kič-televizija raširio po zemlji Srbiji kao kineski ukrasi za Novu godinu, dobacio do svake mesne zajednice, uvukao se u kancelarije, domove, sportske stadione.

Sociolozi u svojim tekstovima spominju epohe kada se taj kič formirao i smeštaju ga u vreme velike američke industrijske revolucije, što znači da se on širi pomoću neoliberalnog kapitala.

Ovaj naš kičasti predsednik se upravo zalaže da nam taj aspekt kapitalističke industrijalizacije bude osnovni cilj, da se pomoću nove dualne radničke snage dokopamo tog zapadnog kapitalizma i na taj način postanemo deo velikog planetarnog kiča. Taj Vučićev kič-govor je neka njegova umetnost prilagođena novom dualnom proleterijatu. NJegov politički govor je dopadljiv na isti način kako je dopadljiv i sam kič. Ne zahteva nikakav misaoni ili duhovni napor, dovoljno je prepustiti se površnim osećanjima, pa će iz tebe poteći suze ili smeh, baš kao da gledaš neku televizijsku melodramu.

Tako je kič postao osnovni proizvod našeg društva. On postoji zahvaljujući ljudima koji ga kupuju, jer zadovoljava njihove potrebe. Ti kič-ljudi sutra će glasati da se kič iz javnog prostora naseli i u tvoju dnevnu sobu, tako da hteo – ne hteo na kraju ćeš pokleknuti pred ružičastim.

Autor je slobodni umetnik

(Danas)

Podelite ovu stranicu!