ŽIVAN BERISAVLJEVIĆ: Vojvodina na srcu

21 Dec 2008

Uvaženi gosti, poštovani sazivači i učesnici Treće vojvođanske konvencije, dame i gospodo, prijatelji,
Dopu…

zivanberisavljevic.gifUvaženi gosti, poštovani sazivači i učesnici Treće vojvođanske konvencije, dame i gospodo, prijatelji,
Dopustite mi da ovo izlaganje počnem konstatacijom, koju naš današnji skup – i sam čin njegovog sazivanja u ovom sastavu – snažno potvrđuje: u sada već dvodecenijskoj praksi borbe izvorno vojvođanskih snaga za dostojanstveniji ustavni položaj Vojvodine, konvencije su nastale, i po treći put se potvrđuju, kao izraz težnji ka programskom i akcionom sadejstvu pre svega svih onih vojvođanskih političkih partija, koje se za interese Vojvodine istinski bore, a ne trguju njima; zatim, svih nevladinih organizacija vojvođanske provinijencije i, najzad – onih sve brojnijih stranački neopredeljenih uglednih pojedinaca – pripadnika svih naroda Vojvodine i predstavnika svih oblasti života i stvaralaštva u Pokrajini – kojima je, kako je to lepo pre 20 godina rekao književnik i slavni matičar Živan Milisavac, “Vojvodina na srcu”: onih koji se aktivno ne mire sa besprimernim poricanjem njenog identiteta i političkog subjektiviteta, niti sa sve žalosnijim ukupnim stanjem u Pokrajini, koje je pre svega rezultat poricanja njenog bića i prisilnog ukidanja njene autonomije.
Samim početkom 2004. sastali smo se, u sastavu sličnom ovom današnjem, na Prvoj vojvođanskoj konvenciji u Subotici, i usvojili smo dokument koji će u analima borbi za punu ustavnu autonomiju Vojvodine ostati trajno zapamćen kao Subotička inicijativa. Izrazili smo tada svoju ogorčenost ishodom tek završenih republičkih izbora i izrazili svoje odlučno nepristajanje da živimo u državi u kojoj se, nažalost, i posle pada miloševićevskog režima, Vojvodina – tobože “demokratskom voljom” izborno manipulisanih birača – ponovo flagrantno politički ponižava, pa čak i parlamentarno poništava, a odavno osvojena i međunarodno garantovana prava manjinskih naroda koji u njoj žive, diskriminišu se grublje nego ikada u njihovoj novijoj istoriji. Rekli smo tada svoje razgovetno i rezolutno “NE” srpskoj šovinističkoj desnici – posle ubistva Đinđića u ponovnom snažnom nadiranju: da ne pristajemo na državu u kojoj se istrošeni i iskompromitovani slobo-nacionalizam i njemu svojstven osioni centralizam zamenjuje zapravo perfidnijim nacionalizmom i centralizmom koštuničinskog tipa, pogubnijim utoliko što se zaodenuo u tobožnji “demokratizam” i tobožnje “jevropejstvo”, što kao tendencija traje do današnjih dana.
Druga vojvođanska konvencija, koja se – u sastavu sličnom onom u Subotici, i ovom danas – sastala u Novom Sadu 26. jula 2006., bila je zapravo prvi respekatbilni i reprezentativni skup u našoj Republici, koji je inicirao i javno insistirao na pokretanju temeljitih ustavnih promena i korenitih demokratskih reformi Republike Srbije. U istorijski bitno novoj situaciji, kada je država Srbija postala ponovo samostalna država – šesta nezavisna na prostoru druge Jugoslavije – a vojvođansko pitanje ostalo i dalje potpuno nerešeno, Druga konvencija je, u završnom dokumentu nazvanom Vojvođanska ustavna inicijativa, demokratski korektno ponudila osnove za novi istorijski dogovor ta dva konstitutivna entiteta i predložila što skorije raspisivanje izbora za ustavotvornu skupštinu, kako bi se ti entiteti na legitiman način svojim ustavima samokonstituisali i istovremeno doneli zajednički ustav kojim se trajno udružuju u zajedničku državu – Republiku Srbiju.
Solidarna javna reakcija srbijanske političke elite i partitokratskih vrhuški najvećih prestoničkih parlamentarnih stranaka na našu inicijativu bila je prvo njeno prividno, ali upadljivo i rečito ignorisanje, da bi samim početkom jeseni čelnici DSS, DS, SRS i SPS obnarodovali da će oni zemlji hitro umesto miloševićevskog podariti novi ustav, koji je iza leđa stručne i političke javnosti i vlastitog naroda po njihovom nalogu već sačinila anonimna grupa ustavopisaca; da se o toj ustavnoj tvorevini ne može javno raspravljati; da će ustav bez rasprave, kao svoj predlog, ozvaničiti manipulisana republička Skupština; i, najzad, da narod – srozan na status rulje pokornih podanika – ima “zadatak” da taj ustav plebiscitarno “potvrdi” na (gle čuda!) brzo raspisanom dvodnevnom referendumu.
Istinska demokratska i istinski stručna javnost, aktivno od tih vrhuški i Vlade obeshrabrivana da o predlogu ustava raspravlja, a onemogućena da u tom pogledu bilo šta promeni, očajnički i cinično tačno nazvala je taj ustav “smandrljanim” i “oktroisanim”, a taj postupak činom neomeđene partitokratske samovolje, bez presedana u istoriji država na ovim prostorima. Ustav je u Vojvodini ocenjen kao redizajnirana replika miloševićevskog ustava, još nazadnija od svoga neslavnog “uzora”, kao još izrazitije antivojvođanski, antimanjinski i antiradnički ustav.
U Pokrajini je uoči zakazanog ustavnog referenduma aktiviran širok i snažan blok njegovog bojkota, čiju su glavninu činile pre svega one političke stranke i nevladine organizacije, i oni ugledni pojedinci, koje je okupila i Prva i Druga vojvođanska konvencija. Ubedljivi uspeh bojkota u Vojvodini – uprkos tome što se i u Pokrajini režim služio svakojakim manipulacijama kojima je trebalo osigurati uspeh referenduma – zapravo je, istorijski gledano, značajan čin, a na svoj način i velika plebiscitarna potvrda stavova i poruka naših dveju konvencija. Taj uspeh je našim stavovima i zahtevima usvojenim na Drugoj konvenciji dao i danas daje našim porukama sa ove Konvencije neosporiv demokratski politički legitimitet.
Sve to je već početkom 2007. godine ohrabrilo organe SDPV da, nakon preliminarnih konsultacija sa nekoliko stranaka i nevladinih organizacija, ubrzo nakon proklamacije tzv. “Mitrovdanskog ustava” pokrene i formalnu inicijativu za sazivanje Treće vojvođanske konvencije. Već juna te godine skoro svi pozvani potencijalni sazivači te Konvencije pozitivno su reagovali na pismeno obrazložene razloge zbog kojih, po mišljenju SDPV, treba solidarno početi pripreme za njeno sazivanje. Inicijativu je, kao što znate, podržalo u startu 11 političkih partija i 7 nevladinih organizacija, koje su s jeseni te godine i formirale Inicijativni odbor sazivača Treće vojvođanske konvencije. Odbor, njegove radne grupe i Sekretarijat radili su vrlo intenzivno u periodu novembar 2007. – mart 2008., i praktično politički pripremili sve bitne preduslove da se Konvencija sazove već krajem marta ili prvom polovinom aprila 2008. Međutim, kako su u to vreme upravo bili u toku predsednički izbori, a ubrzo posle njih je počela da se zahuktava i kampanja za republičke, pokrajinske i lokalne izbore, izborno aktivne članice-sazivači Konvencije predložile su da sazivanje Konvencije bude odloženo za vreme nakon svih izbora i konstituisanja novih organa vlasti na svim nivoima, i dogovorno pomereno za period novembar-decembar. Konačno, na novembarskoj sednici Inicijativnog odbora, ona je zakazana za danas. Inicijativnom odboru sazivača je tokom ovog perioda pristupilo još nekoliko regionalnih političkih stranaka (Evropska snaga Vojvodine, Novosadska partija), a iz nje je, u vreme usvajanja predloga Statuta AP Vojvodine, uz kratko obrazloženje da oni prioritet daju tom poslu, istupio Pokrajinski odbor stranke G-17 plus, a ovih dana je to učinila i nedavno formirana Vojvođanska alternativa. To, naravno, nije bitno uticalo na rad Inicijativnog odbora i završetak priprema Konvencije.
Dozvolite mi, dame i gospodo, da nešto više kažem o osnovnim i bitnim razlozima zbog kojih smo našu Konvenciju sazvali baš u ovom trenutku i o bitnim političkim pristupima i načelima od kojih ova ovde okupljena Vojvodina polazi kada traži promenu aktuelnog Ustava i usled kojih zahteva radikalno drugačiji položaj Pokrajine Vojvodine u budućoj, korenito preuređenoj zajedničkoj i složenoj državi – Republici Srbiji. Položaj koji će joj ustavno garantovati trajnu ravnopravnost i politički subjektivitet, odnosno onu ustavnu autonomiju za koju se od jogurt-revolucije do danas zalažu političke snage koje su ovde okupljene, a deklarativno i neke koje, rukovođene svojim trenutnim stranačkim interesima, danas, nažalost, nisu ovde sa nama.
Prvo, mi polazimo od toga da je aktuelni ustav Republike teško izneverio očekivanja kako većinske i istinski evropske Srbije, tako i građana i naroda Vojvodine. Pristanak lidera Demokratske na ovakav ustav, dugoročno je štetan i strateški najpogubniji među brojnim potezima koje je DS poslednjih godina iz teško razumljivih razloga činila i nastavlja da čini praveći kontraproduktivne kompromise sa turbocentralističkim i drugim nazadnjačkim srbijanskim snagama. Taj je kompromis pogubniji čak i od nedavnog sporazuma o pomirenju DS i SPS, pa čak i od one – za Vojvodinu isto toliko uvredljive koliko i nepotrebne trgovine te dve partije – u vidu nagodbe o uključivanju predstavnika i izborno, i istorijski poraženog SPS u demokratsku evropsku koaliciju koja danas upravlja Pokrajinom. To je za građane Vojvodine neoprostivo uvredljiva nagodba, kojom je vrh DS, nikog ne pitajući, zapravo rehabilitovao onu zlosrećnu partiju, čije se sadašnje “podmlađeno” rukovodstvo nije odreklo sramotnih hipoteka miloševićevskog perioda, uključujući tu i odgovornost za genocidne ratove i nasrtaj na autonomiju i biće Vojvodine. Tom je nagodbom još jednom spektakularno potvrđena belodana istina da ujedinjeni partitokratski vrhovi centralističkog establišmenta Republike, uključujući tu i vrhove DS, i prevalentni delovi nacionalističke prestoničke duhovne elite smatraju da je famoznom “jogurt revolucijom” vojvođansko pitanje, kako to neki ističu i javno, “jednom za svagda” razrešeno.
Ova se, ovde danas okupljena Vojvodina, sa tim odlučno ne slaže! Jer, ta Vojvodina je svesna da je upravo zlosrećni aktuelni ustav strateški najveće uporište i generator jačanja antievropske srbijanske desnice, povampirene na aktuelnoj političkoj sceni i tom i sličnim neprincipijelnim nagodbama ozbiljno ojačane posle izbora na kojima je voljom građana politički ubedljivo potučena. Mi znamo da je taj Ustav i čedo, i novo moćno izvorište onih fatalnih podela u zemlji Srbiji koje joj, uprkos silnim apsurdnim “pomirenjima”, prete – nastave li se – svojevrsnim građanskim ratom i učinićemo sve što je u našoj moći da to predupredimo.
Drugo, ta Vojvodina ne osporava napore koalicije koja ima većinu u Skupštini Vojvodine da, uprkos celinom nesumnjivo antivojvođanskog Ustava Republike, ponudi Skupštini Republike Srbije takav predlog Statuta Autonomne pokrajine  Vojvodine, koji nastoji da osigura bar onaj minimum njenih interesa, koje ovako tesni ustavni okviri realno dopuštaju. Shodno takvoj oceni, smatram da i ova Konvencija treba odlučno da podrži njihovo insistiranje na zahtevu da republička politička vrhuška bar sama poštuje onaj ustav, koji je Vojvodini na bezočan način ona nametnula, odnosno – da osigura da Skupština Republike u ustavno obavezujućem roku da saglasnost na predloženi Statut AP Vojvodine, ma šta pojedini sazivači Konvencije kritički o njemu s razlogom mislili i javno nedavno izrekli.
Treće, sa indignacijom odbacujemo grlate i od duge upotrebe i klevetničke zloupotrebe davno izlizane optužbe da stranke evropske demokratske većine u Skupštini Vojvodine, ili pak snage koje okuplja naša Konvencija, traže otcepljenje od Republike Srbije: to nikada i niko – i doslovce: nikada i niko – nije iz Vojvodine tražio. Ova Vojvodina zna  bolje od skupo plaćenih beogradskih ratoboraca i čuvara “celovitosti države Srbije” da je ovde od pamtiveka i njen srpski nacionalni korpus jačao politički i ekonomski, a kulturno i civilizacijski cvetao u onoj meri intenzivnije u kojoj je meri na ovim prostorima bilo više autonomije. Već samo zbog te neporecive empirijske istine zahtev za punom ustavnom autonomijom Vojvodine ne može biti ni antisrpski, niti antidržavni separatistički nasrtaj na jednistvo srpskog naroda i celovitost države Srbije. Naprotiv, ova Vojvodina je svesna da put koji nudimo u svom završnom dokumentu najbrže vodi stvarnoj demokratskoj konsolidaciji Republike Srbije kao naše zajedničke države i njenom izrastanju u modernu evropsku zemlju koja samo iznutra trajno stabilizovana, na osnovama koje nudimo, može postati ono što svi građani i narodi Srbije žele i što evropska i istinski demokratska Srbija i zaslužuje – najznačajniji faktor mira i stabilnosti na Balkanu i u ovom delu Evrope.
Četrvrto, Vojvodina u ime koje mi danas govorimo, kao onaj konstitutivni deo Republike čije je ukupno istorijsko iskustvo – kao i iskustvo srpskog naroda u njoj – jedino izrazito evropsko, odlučno traži konačni raskid sa svirepo centralističkom obrenovićevsko-karađorđevićevskom ustavnom tradicijom: pod jarmom toga neviđenog centralizma stenje danas ne samo Vojvodina, nego svaki deo Republike, sve njene prepoznatljive regije, sve lokalne zajednice i svi njeni građani. Takav centralizam jedino koristi šačici novokomponovanih tajkuna, vrhovima sultanski ustrojenih centralističkih parlamentarnih partija, vrhovima svemoćnog državnog aparata  (posebno onim u organima sile), a koristi i duhovnim žrecima na čelu onih institucija nauke i kulture i sve svemoćnije crkve, koji su moralno i politički i najodgovorniji za sve katastrofično i tragično kroz šta srpski narod i drugi narodi na prostoru druge Jugoslavije prolaze od osamdesetih godina prošlog veka do danas. Ovaj ustav je delo tih snaga, on pogoduje njihovoj pretenziji, da neprikosnoveno upravljaju sudbinom naroda i zemlje i trajno utemeljuje njihovu svemoć i njihovo pravo na neviđenu pljačku vlastitog naroda i građana, i zato ga one tako zapenušano i svim sredstvima i brane.
A upravo zbog toga, ova Vojvodina, koja najviše već decenijama stenje pod jarmom njihove “usrećiteljske” vlasti, najodlučnije poziva sve istinski demokratske snage u Pokrajini i zemlji u celini da odlučno zahtevaju promenu takvog ustava, kao bitnu pretpostavku svih budućih demokratskih reformi i krupan uslov za integraciju naše zajedničke države u Evropu.

Uvaženi učesnici Konvencije,
Kao što sam već na samom početku rekao, pretpostavka za Rezolucijom zahtevane korenite ustavne i dublje demokratske reforme jeste novi istorijski dogovor demokratski izabranih predstavnika u obe konstitutivne regije, odnosno, njihovih političkih i intelektualnih elita, o novom ustavnom ustrojstvu zemlje. Vojvodini se u tom procesu dogovaranja mora ponovo politički priznati porečeno, a nepotrošivo istorijsko pravo da u svim novim istorijskim situacijama sama odlučuje s kim će i u kakvom državnom obliku nastaviti da se razvija, mora joj se vratiti poreknuti politički subjektivitet i priznati osvedočeni regionalni identitet, kao što ona to odavno prizanje Srbiji. Buduća ustavna rešenja moraju na trajnim osnovama garantovati ravnopravnost Vojvodine kao regije i ravnopravnost svih onih naroda i etničkih zajednica, ma koliko brojčano velikih i malih, koji žive u zajedničkoj državi i kojima ona jednakopravno pripada. To mora biti država temeljito decentralizovana i regionalizovana, sa građaninom kao njenim ciljem i njenim ishodištem. A u tako ustrojenu zajedničku državu, uvereni smo, rađe i lakše će se uključiti i sada nezavisno Kosovo, naravno – ukoliko i kada, međunarodnim sporazumima i voljom svojih građana – dođe do odluke o reintegraciji te Pokrajine u sastav složene države Srbije.
I, najzad: mi vojvođansko pitanje ovom Konvencijom ponovo solidarno pokrećemo. Jer život svakoga dana oporo i na drastično krizni način – od afera poput Koridora 10 i NIS-a do blamaže sa Statutom APV – pokazuje da je ono ne samo otvoreno, nego odavno, pri tome, prezrelo za rešavanje. Naglašavam da mi i želimo da ono bude razrešeno kao prevashodno najkrupnije otvoreno unutrašnje ustavno i demokratsko pitanje. Nama je u borbi za njegovo principijelno razrešavanje podrška međunarodne zajednice i evropskih institucija u onoj meri dobrodošla, u kojoj su meri samo unutrašnjim snagama teško savladivi siloviti i tvrdokorni otpori svakom isticanju potrebe da se vojvođansko pitanje na trajnim osnovama i na demokratski način reši.

Poštovani prijatelji,
Pred nama je period teških iskušenja u borbi za oživotvorenje naših danas razgovetno definisanih dugoročnih stremljenja. Moramo reći, još jednom, energično NE važećem “Mitrovdanskom ustavu”, jer je on novi i najopasniji nasrtaj na osvedočena politička prava naroda i građana Pokrajine i na samo biće Vojvodine. Njeni građani i narodi plebiscitarno su rekli odlučno NE važećem nametnutom Ustavu. Dalje pristajanje na taj Ustav je pristajanje na produženo zatiranje naše iskoni, našeg identiteta i našeg političkog subjektiviteta.
Naša će borba za njihovo očuvanje, i za naša legitimna prava, naravno biti utoliko složenija, i teža ukoliko su moćnije snage koje žele da ovekoveče ovo, Vojvodini prisilom nametnuto i novim nasiljem nad njenim bićem institucionalno produženo stanje.
Uveren sam da generacije koje dolaze, i koje sve više preuzimaju odgovornost za buduću sudbinu Vojvodine, postaju toga svesnije nego što to misle mnogi njihovi očevi i savremenici i ovde, i u Srbiji. Njima je, po svemu sudeći, jasnije ono što je Vojvođanima još daleke 1928. proročanski poručio umni Vasa Stajić: “Naročito se vaspitavajte za veću borbenost. Jovan Cvijić, koji je dobro poznavao Srbiju, govorio nam je da će u novom sklopu države Vojvodina dobiti ono što bude umela sebi da otme”.
Naš je zadatak samo uslovno utoliko lakši što mi moramo vratiti ono što je Vojvodina, sledeći to upozorenje, odavno izvojštila, a što nam je prisilom srbijanski centralizam oteo pre dvadeset godina. I moramo, zajedno sa srpskim i brojnim drugim narodima koji u Vojvodini vekovima žive, stvoriti novu evropsku i modernu Republiku Srbiju kao zajedničku državu, koja nikome neće biti maćeha, u kojoj ubuduće neće biti ni bezdušno izrabljivanih regija u Evropi regija, ni  diskriminisanih naroda u Evropi u kojoj su ljudska prava najviša svetinja, a ni građana koje u Evropi novog milenijuma bilo ko nazadnjački pokušava da sroza na status pokornih i manipulisanih podanika.
Ciljeve i puteve kojima do takve Vojvodine i Srbije treba stići mi danas osmišljavamo i javno obznanjujemo. A potom ćemo – solidarno sa narastajućim snagama evropske Srbije, prionuti na teški i veliki posao njihovog oživotvoravanja.

Hvala!

(Uvodno izlaganje Živana Berisavljevića, predsednika Inicijativnog odbora sazivača, na III VOJVOĐANSKOJ KONVENCIJI)

Podelite ovu stranicu!