ŽIVAN BERISAVLJEVIĆ: Vojvodina i Jugoslavija na meti nacionalista i centralista

25 Nov 2015

Pogled na vojvođansko pitanje posle II svetskog rata

Uslovno govore?i – sem same Narodnooslobodila?ke borbe, snažno i uspešno ostvarivane na teritoriji Vojvodine, koja je kroz rat ubedljivo potvrdila svoj, u prvoj Jugoslaviji poreknuti, osobeni politi?ki subjektivitet i prvi put i snagom oružja izborila pravo na njeno ustavno utemeljenje – od kraja Drugog svetskog rata do danas ?etiri su perioda u kojima su vo?ene odsudne politi?ke borbe za dostojanstven položaj Vojvodine kao ustavne autonomne pokrajine:

prvo, period rasprava o položaja Vojvodine u procesu konsolidacije avnojevske Jugoslavije (1944-1946);

drugo, period oštre i dramati?ne unutarpartijske konfrontacije oko pokušaja ustavnog redefinisanja ustavnog karaktera Republike Srbije u pravcu njene ve?e ustavne centralizacije uo?i ustavnih reformi 1963. i prvih pokušaja ukidanja ustavne autonomije Pokrajine Vojvodine;

tre?e, decenija borbe za koncipiranje, ostvarenje, odbranu i o?uvanje najpunije ustavne autonomije Pokrajine u njenoj ukupnoj istoriji, inaugurisane prvo ustavnim amandmanima 1969. i proglašenim ustavnim reformama 1974. Taj se najblistaviji period u ukupnoj ustavnoj istoriji Pokrajine, nažalost, završio populisti?ko- centralisti?kim udarom na njene osnove i njeno civilizacijsko bi?e (tzv. jogurt-revolucijom) 1988. i politi?kom okupacijom Vojvodine, koja traje do danas. A ti su udari – važno je naglasiti – ozna?ili i po?etak kraja avnojevske Jugoslavije i bili, u krajnjoj liniji, prevashodno u funkciji njenog razbijanja; i,

– najzad, ?etvrto, period mu?ne borbe za vra?anje narodima i gra?anima Vojvodine ste?enih i politi?kom prisilom oduzetih ustavnih prava na autonomiju, za reafirmaciju njenih prisilno oduzetih prava 1988, protiv potpunog devastiranja njenih vlastitih resursa i zatiranja njenog politi?kog subjektiviteta i regionalnog identiteta, koji traje punih 27 godina, od „jogurt revolucije“ do danas.

Odmah da kažem da u dve prve bitne faze tih borbi ja – po logici svojih mladih godina, ili – u drugom slu?aju – svoje politi?ke pozicije u vreme kad su se one zbivale – nisam u?estvovao.

Ipak, smatram da je, s obzirom na polemike koje se sve u?estalije vode unutar pre svega autonomisti?kih sanaga oko toga da li je Vojvodina trebalo da ulazi u avnojevsku Jugosalaviju direktno kao jugoslovenska federalna jedinica ili kao autonomna pokrajina u sastavu federalne Republike Srbije – svi moji uvidi i saznanja upu?uju na neupitan zaklju?ak da, bez pristanka Vojvodine da bude autonomna pokrajina u sastavu federalne Srbije, ne bi bilo mogu?e konstituisati avnojevsku Jugoslaviju i da bi se na prostorima prve Jugoslavije NOB produžio u gra?anski rat, tim pogubniji i pogibeljniji što bi u njemu, po samoj logici stvari, bili u punoj meri i vojno, a ne samo politi?ki, angažovani i tek stvoreni novi vojni blokovi. Mnogo je razloga koji ukazuju da bi upravo takav razvoj, suprotan ciljevima NOP-a i partije koja je taj pokret predvodila, bio neizbežan.

Ve? sam negde rekao da bih i sam, da sam tada bio na mestu Žarka Veselinova i drugih ?elnika Vojvodine – suo?en sa pitanjem kako se opredeliti izme?u realne mogu?nosti da autonomnost Vojvodine prvi put u njenoj istoriji bude garantovana kako ustavom federativne Jugoslavije, tako i ustavom federalne Srbije, ili da odbijanjem takvog statusa onemogu?im stvaranje bilo kakve Jugoslavije – ja li?no bez dvoumljenja prihvatio bih predlog Politbiroa CK SKJ i Tita kao jedino mogu?e rešenje. Naravno, sa osloncem na nesumnjivu ?injenicu da je je državno jedinstvo sa Srbijom bilo vekovna težnja velikog dela tzv. pre?anskog srpstva, tim lakše jer je tada ve? bilo jasno da ?e ono u posleratnoj Vojvodini postati i relativno ve?insko stanovništvo.

Iz razloga u koje do danas nisam pronikao, žestoki politi?ki sukobi oko Vojvodine uo?i donošenja ustava 1963. vo?eni su kao strogo zatvoreni unutarparijski sukobi koji su ?ak i najuže politi?ke aktive oko PK i CKSKS potpuno isklju?ili iz tih teških borbi. I sada, evo, ne znam zašto su neki od pripadnika moje politi?ke generacije i meni i tada politi?ki, a i životno bliski drugovi – tada ina?e ve? unutar onih najužih foruma i blizu pojedinaca koji su klju?ni akteri tih sukoba – bili toliko zatvoreni i u najli?nijim i najotvorenijim politi?kim razgovorima, do te mere da ih preda mnom nisu ni pominjali. Ni tada, ni niz godina posle.

Uostalom, možda je to i zbog toga što sam ja baš u prvoj polovini te 1962. upravo završavao studije na VŠPN, da bih odmah posle diplomiranja, u septembru te godine, otišao u vojsku. Ni sam stoga ne mogu da verujem da su mi o tim sukobima od dalekosežnog zna?aja za dugoro?ni razvoj i ustavnu sudbinu Vojvodine i budu?e borbe oko toga, više istina otkrili Dušan Popovi? u tre?em tomu “Letopisa o Vlaovi?ima“ zatim Ranko Kon?ar i Mita Boarov, pišu?i vrlo serioznu monografiju o Stevanu Doronjskom, kao i istraživanja koja je nedavno objavio Sobodan Bjelica, nego što sam ih sam ikad ?uo od mojih bliskih politi?kih, pa i li?nih prijatelja – važnih aktera tih sudara, kakvi su pre svega sam Doronjski ili Jovan Veselinov-Žarko, ili pak Miloš Mini?. Druge da ovog puta i ne pominjem…

Otuda ?u se ovde usuditi da o tom periodu iznesem samo jedan utisak: oni vojvo?anski partijski prvaci koji su svojim politi?kim smenama i privremenim ponižavaju?im marginalizovanjem platili cenu prvog žestokog sukoba sa potmulo, ali snažno narastaju?im vlastodrža?kim republi?kim centralizmom, politi?ki su tada odbranili ne samo avnojevsku koncepciju i Vojvodine, nego i Jugoslavije. Iako, ?ini mi se, nisu ve? tada uo?ili da je tim sukobom srpski politi?ki vrh prvi put posle 1945. pokušao da – sprovode?i sui generis „banovinizaciju“ Republike kao vid ustavnog ukidanja autonomije Vojvodine – ustavom 1963. zapravo reunitarizuje Sbiju sa cijem da time osigura njen konstitutivni i politi?ki primat u avnojevski koncipiranoj Jugoslaviji.

Upravo nakon tih sukoba, ja sam – nalaze?i se od 1963. pa sve do jula 1981. na visokim funkcijama u SK Srbije i Vladi Srbije, potom i u jugoslovenskoj diplomatiji, sticao – kako se to govorilo – politi?ku afirmaciju i iskustva, koja su mi bila dragocena kad sam se sredinom 1981, po svojoj izri?itoj želji, iz Londona vratio na politi?ki rad u SK Vojvodine. Zaista, ogromno su mi pomogla da bolje razumem suštinu teku?ih politi?kih zbivanja i sve dramati?nijih politi?kih procesa u zemlji u celini, pošto sam se samim ?inom povratka u Vojvodinu našao u središtu tada ve? razbuktalih politi?kih borbi oko ustavnog položaja pokrajina. Neoptre?en konkretnoš?u politi?kih odnosa stvorenih mu?nom predistorijom tih sukoba iz perioda borbi za donošenje Ustava, bilo mi je možda lakše da uo?im da je naprasno pokretanje vojvo?anskog pitanja u povodu zbivanja na Kosovu sra?unato zapravo na ukidanje ustavnih rešenja o ustrojstvu zemlje usvojenih 1974. Dakle, na razbijanje avnojevske Jugoslavije.

Našao sam se u samom grotlu tih borbi, koju je politi?ko i državno rukovodstvo Srbije na ?elu sa Petrom Stamboli?em i Dražom Markovi?em – u punom sadejstvu sa ?osi?evskim disidentskim srbo-centralistikim i antititovskim pokretom – po?elo da priprema još u vrema usvajanja ustavnih reformi ranih sedamdesetih, sa planom da ih odlu?nije povede nakon Titove smrti, kada se odnos snaga i u Srbiji, i u u Jugoslaviji promeni u njihovu korist. Jer, ve? Iz Londona se to jasno videlo, do mere da su me npr. neki naši tamošnji prijatelji – sa pozivom na izvore NATO-a, upozorili par nedelja ranije na pripremu studentskih demonstracija u Prištini, a stari Titov prijatelj i dobar znalac naših unutrašnjih prilika Bil Dikin mi dan po povratku sa Titove sahrane rekao: “Ako neko uskoro pokuša da razbije Titovu Jugoslaviju, znaj Živane da ?e to biti crveni ?etnici.

Uostalom, put kojim ?e srpsko rukovodstvo krenuti ubrzo posle Titove smrti Draža Markovi? je najavio još u svojim beleškama „Život i politika“, a da se od tada ?ekala „promena odnosa snaga“ najotvorenije je priznao u svom ?uvenom govoru na Osamnaestoj sednici CK SKS, ?ini mi se decembra 1981. Treba, me?utim, znati da je ve? napad na internoj sednici predsedništva CK SKS i Predsedništva Republike, održanoj znatno ranije, u junu 1981. na tadašnje vojvo?ansko rukovodstvo predstavljao prvi sra?unati poziv na njegovo obaranje. To ovde nije na vreme tako pro?itano, na šta sam ja upozorio tadašnje ?elnike Vojvodine ubzo po povratku iz Lonona, odmah pošto sam se upoznao sa sadržinom rasprave na toj sednici. A ta?nost te procene su mi po?etkom oktobra te godine, prilikom Okruglog stola „Socijalizam i savremenost“, potvrdili i moji sagovornici iz Beograda, poru?uju?i nam da ?e ve? do kraja godine CK SK Srbije javno pozvati narod da sudi rukovodstvima u pokrajinama zbog njihovog otpora reviziji ustavnog položaja obe autonomije. Što su i u?inili samim krajem godine – na pomenutoj 18. sednici CKSKS.

Taj, tada obnarodovani program obaranja legitimnih rukovodstava i ustavnih institucija Vojvodine metodi?no je ostvarivan od tada pa sve sve dok „jogurt revolucijom“ oktobra 1988. nije okon?an. Ne ukazuju?i ovom prilikom na sve dramati?ne trenutke tog procesa, moram re?i da je on bio ostvarivan utoliko brutalnije što je naš otpor toj politici bio žilaviji, a argumentacija koju smo javno koristili u odbrani autonomije suštastvenija. To se odnosilo i primenjivalo i na svakog pojedinca u rukovodstvu Pokrajine. Oni koji su se tom sve zahuktalijem stampedu na Vojvodinu javno i nepokolebljivo suprotstavlja odlu?nije, znala?kije i delotvornije izlagani su sve besramnijim bla?enjima sve orkestriranijih beogradskih medija, a internim partijskim i policijskim kanalima širom Srbije diskreditovani kao izdajnici srpstva. Spadao sam – po kriterijumima dirigenata toga zlogukog orkestra me?u onih prvih nekoliko imena koje pre svih treba diskreditovati. To je – što se mene ti?e – po?elo ve? krajem 1981, nakon što sam na 25. sastanku PK SKV, samo mesec dana pošto sam u njega kooptiran, veoma oštro polemisao sa Petrom Stamboli?em i Dražom Markovi?em, a naro?ito je poja?ano sredinom toga perioda, nakon što sam na sastanku grupe ?lanova našeg Predsedništva sa Predsedništvom CK SKJ, u ?ijem je radu aktivno sudelovao i Ivan Stamboli?, izložio ocenu da mi nismo u sukobu sa rukovodstvom Srbije u prvom redu oko ustavnih odnosa izme?u Republike i Pokrajine, nego zato što se – kao rukovodstvo dominantno srpske Pokrajine, i dominantno srpsko po sastavu – duboko ne slažemo sa pogledima drugova iz Srbije na srpsko nacionalno pitanje u Jugoslaviji i položaj Srbije u zajednici naroda i republika koje tvore SFRJ. Stamboli?, moj više nego bliski drug iz mladosti, na to je reagovao besno bacivši blok ispred sebe i napustivši demonstrativno sednicu.

A eskalirali su ti napadi na mene do nepodnošljivog kreš?enda, nakon što sam, septembra 1988. prezentovao analizu politike „doga?anja naroda“ i mitingaških udara bojovnika AB-revolucije na bi?e, gradove i sela Vojvodine i ukazao na kontrarevolucionarnu, srbocentralisti?ku i antijugoslovensku razbija?ku suštinu i fašistoidnu prirodu te politike i njenog novog vo?e. Tada sam promovisan u „ideološku perjnicu vojvo?anskog autonomaštva“, par godina smatran „remetila?kim faktorom prvog reda“ i sistematski skoro svakonevno napadan u medijima i izlagan svakovrsnim šikanama. Uz Boška Kruni?a, verovatno više od bilo koga od vojvo?anskih funkcionera.

I da ne dužim dalje o tom periodu, rekao bih u zak?ju?ku nekoliko, mislim bitnih ocena: prvo, vojvo?ansko rukovodstvo je politi?kom prisilom oboreno, a od njegovog obaranja se Vojvodina nalazi pod politi?kom okupacijom; drugo, ono se nije lakomisleno i olako, bez borbenog otpora predalo, nego je – s obzirom na odnos snaga u vrhovima SKJ i Federacije i nesposobnost tih organa da vrše svoje ustavne funcije –ispravno procenilo, a sam sam takvoj proceni izrazito doprineo – da bi upotreba sile, tj. vojvo?anske policije u no?i 6. oktobra izazvala besmisleno krvoproli?e nevinih a manipulisanih demostranata, za šta bi odgovornost pala na njega, jer bismo ve? sutradan imali vojnu intervenciju u Novom Sadu, pošto je je vrh JNA ve? uveliko stao iza politike Miloševi?a, što se ubrzo i belodano pokazalo; tre?e, to rukovodsvo je u ukupnoj istoriji komunisti?kog pokreta u svetu jedino koje je od višeg organa proglašeno za „slu?aj“, a opstalo na pozicijama još skoro celu deceniju i jedino na koga su ?elnici vlastite partije napujdali demostrante da bi ga oborili; i, ?etvrto, udar na autonomne pokrajine u ime „teze“ da je zbog njihovog postojanja Republika Srbija neravnopravna ?lanica jugoslovenske federacije, uprkos istorijske istine da je na ulasku Vojvodine u njen ustavni sastav upravo federalna Srbija insistirala prilikom stvaranja avnojevske Jugolavije, bio je nakon Titove smrti samo puki izgovor za udar srbocentralisti?kih, kontrarevolucionarnih i antisocijalisti?kih snaga Srbije na titovsko bi?e i avnojevsku suštinu Jugoslavije.

(Deo izlaganja Živana Berisavljevi?a na sve?anoj govornici Vojvo?anskog kluba, Politikološke asocijacije Vojvodine i PO Saveza antifašista Vojvodine “Naši savremenici – akteri istorije“)

Podelite ovu stranicu!