ŽIVAN BERISAVLJEVIĆ: Vojvođanski glas protiv uzurpatora

13 Mar 2014

Oni kojima je Vojvodina na srcu izaći će na izbore

Uočavam da u halabuci poslednjih nedelja pred izbore i mnogi ozbiljni komentatori, a pogotovo oni silni samozvani „politički analitičari“, previđaju ogoljenost osnovnog poriva i političku dubioznost nauma onih čijom su neprikosnovenom voljom ovi izbori raspisani. 

Naime, te je izbore najviše želela obnovljena “sloba/šešelj-jugend” koalicija (Doduše, vešto premundurena u tobož projevropejske naprednjake i dačićevske erzac-levičare.)

Iako njihova koalicija još od prošlih izbora čvrsto sedi u sedlu neupitne vlasti, martovski izbori se održavaju samo zato da bi toj, ni od koga ugroženoj vlasti, bila dodatno izborno potvrđeno pravo na ničim omeđenu svevlast te koalicije i satrapsku, apsolutnu svemoć njenih mlađahnih vođa nad ustavno već dugo nedovršenom državom Srbijom i politički nekonsolidovanim srpskim društvom. Pre svega, naravno, tu je svemoć naprednjaka i satrapska vladavina već nadustavno moćnog Vučića.

Dobra strana ovih državi, zemlji i narodu očito nepotrebnih izbora krije se u tome što njihova razvikana i degutantno napadna izborna retorika belodano pokazuje koliko je kopernikanski zaokret te vlasti ka evropskim integracijama i sporazumevanju sa Kosovom – demagoška varka i nevoljno prihvaćena istorijska iznudica!

Dosadašnja izborna kampanja takođe jasno pokazuje i koliko je – još od poraza na poslednjim izborima – tim kontroverznim obrtom zbunjena i koliko je novoj situaciji u zemlji nedorasla opozicija naprednjačkoj koaliciji na vlasti.

Umesto da po svaku cenu osiguraju političko i izborno sadejstvo u osujećivanju dugoročno opasnih uzurpatorskih nauma glavnih protagonista aktuelne vlasti – programirajući sebe kao istinsku reformističku, moderno-demokratsku i iskreno evropsku jaku alternativu – partije i liste opozicije se, skoro bez izuzetka, bore među sobom oko izbornog cenzusa i/ili nadmeću u udvorištvu naprednjacima i Vučiću, a zarad eventualnog udela u vlasti nakon izbora.

Time, naravno, unapred pristaju na ubedljivu pobedu naprednjaka u nadiranju i na njihovu svevlast, nesvesni sopstvene odgovornosti za sunovrat u koji takav ishod izbora neizbežno vodi Srbiju.
Istinski demokratska Vojvodina svesna je kuda srlja Srbija, kao što je svesna i istine da, u datim okolnostima, svojim glasanjem ne može bitno uticati na onakav ishod martovskih izbora, kakav su i predvideli i kakav će po svemu sudeći slavodobitno i ostvariti oni koji su ih raspisali. Jer, Vojvodina je stvarnu, dakle ekstremno nazadnjačku prirodu i antivojvođanski karakter sadašnjih vlastodržaca osetila od prvog dana konsolidacije vučičevsko-naprednjačke vlasti. Zamenjujući floskulu “događanja naroda“ floskulom “beskompromisne borbe protiv korupcije”, ta je vlast, kao nijedna druga posle “jogurt revolucije”, populistički svirepo nasrnula na Vojvodinu. Sa ciljem da dokine ono malo njenih preostalih autonomnih prava, koja joj nije ukinuo zlosrećni mitrovdanski ustav, i da konačno zatre njen politički subjektivitet i regionalnu ekonomsku i multikulturalnu samosvojnost, ta se vlast – pre svega, zloupotrebom Ustavnog suda kao pukog skalpela u rukama režima – ostrvila na sve institucije vojvođanske autonomije i nademokratski izabranu vlast koalicije koja njima upravlja. Da iza odluka Ustavnog suda stoje solidarno naoprednjaci i SPS, potvrđuju dodatno najnovije izjave predsednika Republike, kao i sve izjave Dačića i Vučića tokom dosadašnje izborne kampanje. Moglo bi se ustvrditi da su one začuđujuće podudarne sa onim što oduvek – kad je o Vojvodini reč – zagovara talibansko krilo srbijanske desnice, predvođene Vojislavom Koštunicom i štedro podržano od ratoboračkog krila u vrhu SPC. Da udare na zdrav razum Vojvođana i odavno osvedočene vrednosti vekovima poštovane u višenacionalnoj Vojvodini, poput prisilne ćirilizacije i drugih vidova” fajgeljizacije” i silovanje izborne volje građana u mnogim vojvođanskim opštinama i ne pominjem.

Uprkos tome što je po svim istraživanjima velika većina građana Vojvodine izrazito nezadovoljna ustavnim položajem Pokrajine, samo su partije-potpisnice dokumenata Četvrte vojvođanske konvencije (SVM i Pokrajiski odor LDP) isticale – na vlastitom izbornom partijskom programu primeren način – neophodnost korenitih ustavnih reformi i radikalne promene ustavnog položaja Vojvodine. A upadljivo antivojvođanskoj izbornoj kampanji partija na vlasti i onih nazadnijih od njih, suprotstavlja se sve manje stidljivo, očito iz elementarno samodbrambenih ra zloga, i Pajtićevo krilo Demokratske stranke, kojoj su mnogi u Vojvodini nespremni da lako oproste ne male “zasluge”za sistemsku i postojanu ekonomsku pljačku i ustavnu degradaciju Pokrajine, od dolaska DOS-a na vlast do neslavnog Tadićevog izbornog poraza. Zbog obelodanjenja dugogodišnjeg prijateljstva sa Borisom Tadićem, liderom nebrojeno puta demonstriranih izrazito antivojvođanskih uverenja, odnosno – zbog lakomislenog ulaska u izbornu koaliciju sa njegovom NDS, raste po mojim informacijama broj onih koji su izrazito neskloni da veruju i retorici večitog pretendeta na ulogu jedinog advokata interesa Vojvodine, Nenada Čanka i njegove LSV.

Upkos tome, dakle, što će 16. marta brojni istinski vojvođanski orijentisani birači biti osuđeni na ozbiljno razmišljanje za koga da glasaju u takvim okolnostima, procenjujem da je većina njih svesna da na glasanje svakako treba izaći. Da se poslužim slikovitom kovanicom “famoznog” Svetislava Basare: nama će u Vojvodini izrasti istorijske “magareće uši” ne ako iziđemo na predstojeće izbore, nego ako ih budemo bojkotovali!

Jer, bojkot izbora je ovoga puta saveznik antivojvođanskih centralističkih snaga i otuda vojvođanski orijentisani građani svakako moraju glasati protiv njih.

Sudbonosni je interes onih brojnih Vojvođana, kojima – kako su to govorili stari Vasa Stajć i njegov sledbenik Živan Milisavac – “Vojvodina leži na srcu”, da ovog puta SNS i SPS i njihovi vlastohlepni lideri u Vojvodini dobiju znatno manje glasova nego što će, po svemu sudeći, dobiti u Srbiji. To novo “NE” nadirućem, podmlađenom i u “jevropejsku “ odoru premundurenom srbijanskom centralističkom antivojvođanstvu biće potvrda onog istorijskog referendumskog NE kojim je ta ista Vojvodina 2006. odbila koštuničinsko-tadićevski ustav.

A biće i ohrabrujući podsticaj istinski vojvođanskim političkim snagama u predstojećoj – neizbežnoj i teškoj – demokratskoj borbi za dostojanstven i istinski ravnopravan položaj Vojvodine u složenoj državi Srbiji. Onoj sa kojom je, pre svega panonsko srpstvo, oduvek težilo da ima zajedničku državu, ali – ne po cenu da u njoj Vojvodina bude tretirana kao postojano eksploatisana kolonija i unosni ratni plen bahatog i svemoćnog republičkog vrha.

(Autor je predsednik Političkog veća Četvrte vojvođanske konvencije)

Podelite ovu stranicu!