ŽIVAN BERISAVLJEVIĆ: Reč nad odrom Boška Krunića

30 Jan 2017

Uprkos svih napada koji su imali za cilj da ga zastraše i unište mu život, Boško se do kraja života suprotstavljao nacionalizmu, centralizmu i neofašizmu

Danas, kad se sa velikom tugom i ne manjim pijetetom neopovratno rastajemo od našeg voljenog i poštovanog Boška Krunića, zajedno sa nama ovde tuguje za njim, i tugovaće dugo, i njegov voljeni rodni Srem, tuguje i ona Vojvodina kojoj je on toliko mnogo dao i za koju se tako srčano borio. A tuguje i sve što je bilo, i što danas jete istinski napredno u Srbiji i svim zemljama, koje su tvorile njegovu životnu otadžbinu – drugu, avnojevsku i titovsku Jugoslaviju. Jednu i jedinu kojoj je pripadao dušom i celim sobom. Kako je pred kraj života sam Boško govorio, “najvećoj ličnoj zastavi njegovog patriotizma, njegovih radosti i njegovih stradanja“.

Boško Krunić pripada onom delu svoje generacije, koji je svojim detinjstvom, dečaštvom i ranom mladošću, prosto bio predodređen da ceo svoj život posveti istinskoj borbi za drušvo istinske slobode i socijalne pravde. Kao crnoputo i bistrooko prhovačko seljače, dovoljno odraslo da razume svu zločinačku suštinu fašizma i svu slobodarsku veličinu svenarodne borbe protiv toga zla, on se – više dečak nego mladić – skojevski oduševljeno pridružio slavnoj partizanskoj borbi i nastavio i u pobedonosnom miru da se ostrašćeno bori za njene velike humanističke ideale i dugoročne političke ciljeve.

Svojim neporecivim ličnim kvalitetima, svojim dalekovidim razumevanjem smisla te borbe i svojom spremnošću da se borbi za njih posveti bez ostatka, on je već u tim godinama postao pripadnik onih avangardnih snaga koje su tu borbu decenijama uspešno nosile.  I ostao je tim idealima veran do kraja svoga života. Kao agilni rumski gimnazijalac i samopregorni skojevac, kao najmlađe istaknuto ime poratne organizacije SKOJ-a i omladine Vojvodine, kao posebno probrani polaznik i perspektivni student prve diplomatske akademije u novoj državi, kao ambiciozni mladi pravnik u svom zavičajnom Sremu, Boško se uvek isticao nesumnjivom natprosečnoću i svojm neupitnom i delotvornim posvećenošću dužnostima i zadacima koji su mu poveravani.

Tako je vremenom, još za Titova života, Boško postajao ne samo sve poznatiji kao jedan od najkompetentnijih poznavalaca složene materije razvoja samoupravnog političkog sistema, i revolucionarno korenitih ustavnih reformi koje taj razvoj podrazumevao, nego i kao predani akter velike borbe jugoslovenskih komunista za put izgradnje društva socijalne pravde i socijalizma sa ljudskim likom. Neposredno posle Titove smrti on je već nesumnjivo jedan od afirmisanih stratega i uticajnih predvodnika te borbe.

A to ga je učinilo izuzetno značajnim političkim prvakom turbulentno dramatične posttitovske faze razvoja Vojvodine, Srbije i Jugoslavije. Kad je reč o onima nominalno sebi ravnima iz Vojvodine i Srbije, usuđujem se – baš sada i ovde, kraj njegovog odra, kao njegov bliski saradnik i saborac, a i kao skoro podjednako obavešteni svedok zbivanja u tom periodu – da ustvrdim da je svojom visprenošću, političkom razboritošću, svojom sposobnošću da pronikne u najdublje zakonomernosti i skrivene damare tektonskih istorijskih procesa i svojom mudrom odlučnošću i doslednošću, Boško Krunić uočljivo nadrastao mnoge oko sebe.  Pa i one, čija ga je vlastodržačka snaga – koja je izvirala ne iz njihove sposobnosti „da vide više“, nego iz etablirane pozicije u nasleđenoj političkoj nomenklaturi – neretko sputavala da povlači poteze koje je smatrao celishodnim, kako ovde, u našoj Pokrajini, tako – još dramatičnije izrazito –u organima Republike i Federacije.

Nezavisno od toga, ja smatram Boška Krunića zaista nesporno istorijskom ličnošću poslednjeg perioda druge Jugoslavije i agonije njenog raspada. I uveren sam da će u skoroj budućnosti istraživanja koja o tom vremenu progovore jezikom nauke, oslobođena nacionske zlogukosti i antititovske ostrašćenosti sadašnje, nažalost preovlađujuće fašistoidne ultranazadnjačke retorike, taj moj sud belodano potvrditi kao objektivnu istorijsku istinu.

Odgovornost prema istini o Boškovoj ličnosti i ulozi koju je ostvarivao u danima udara ekspanzionističkih nacional-centralističkih snaga“antibirokratske revolucije“ na ustavnu autonomiju Vojvodine i osnove avnojevske Jugoslavije obavezuju me da kažem da je katkada i iz kruga nas, najbližih njegovih istomišljenika i saboraca njegova urođena sklonost ka taktičkom sporazumevanju i popuštanju da bi se izbegli teški i istorijski pogubni lomovi, pogrešno tumačena –ponekad i javno – kao njegov kapitulantski oportunizam.

Boško Krunić je i na te kritike odgovorio celim svojim životom, jer je svu snagu svojih uverenja i svoje doslednosti u odbrani političkih tekovina i ciljeva partije kojoj je pripadao ispoljio upravo odlučnim i samopožrtvovanim otporom snagama antijugoslovenske i antisocijalističke kontrarevolucije u nadiranju. Imao je on – to pouzdano znam – punu svest o nemoći partije čiji je upravo tih godina bio čelnik da te snage delotvorno savlada, ali se svesno opredelio da im se suprostavlja do poslednjeg daha: dalekovid kakav je bio, on je bez trunke dvoumljenja rađe prihvatao časni politički poraz, kome je do poslednjih dana svog života plaćao strahotnu ličnu cenu, nego da bude na strani one politike koja je neminovno srljala u sejanje mržnje među narodima, u genocidne ratove, u krvavo rasulo i civilizacijski nazadak. O tome sjajno govori njegova knjiga“Decenij zamora i raskola“, jedina koju je uspeo da završi i objavi. Srećom, jer bez te knjige bilo bi znatno teže pisati istoriju vremena čiji je značajni akter Boško bio.

Teško da za ikog od brojnih značajnih političkih ljudi koje sam dobro poznavao, a kojih više nema među nama, vredi ona misao „da revolucionari nikada ne idu u penziju“ kao za našeg dragog Boška. Uprkos svih šikana kojima je posle famozne „jogurt revolucije“ sve do kraja svoga života bio javno i metodično izvrgavan, sa ciljem da bude politički ućutkan i slomljen, Boško Krunić je prkosno nastavio da javno podržava sve one snage, inicijative, programe i organizacije, koje se zalažu za istinsku autonomiju Vojvodine, za punu istinu o jugoslovenskoj i vojvođanskoj NOB i i socijalističkoj revoluciji i suprottstavljaju se narastajućem nacionalizmu, centralizmu i neofašizmu u našem društvu.

Boška Krunića sam lično prvi put sreo ranih šezdesetih, još dok je živeo u Sremskoj Mitrovici. A zbližili smo se do prisnog drugarstva – i ličnog, i porodičnog – kada je on sa porodicom prešao iz Novog Sada u Beograd da obavlja visoke državne i partijske dužnosti u Republici Srbiji. Ubrzo sam shvatio da – kad je o Boškovoj prirodi i ličnosti reč – skoro da i ne znam čoveka na koga se više odnosi ona poznata filozofema: “Sve što je ljudsko, nije mi strano“. Voleo je ljude i druženja sa njima. Razgovorljiv, topao i neposredan, a sremački vrcavo i vispreno duhovit – brzo i spontano zadobijao bi Boško simpatije i poverenje svoga okruženja i lako sticao drugove i prijatelje.

Naše smo drugarstvo – i političko, i lično – produbili nakon moga povratka u Vojvodinu početkom osamdesetih. Neretko smo se – kao članovi političkog rukovodstva Pokrajine – ozbiljno razlikovali, pa i sukobljavali – do žestokih raspri, oko traženja najboljih odgovora na sudbonosne izazove koje nam je sve dramatičniji politički proces nametao. Ali, uvek sa svešću da su to delotvorne konfrontacije ljudi istih opredeljenja i dubokog međusobnog političkog i ljudskog poverenja.

Ispraćamo danas, na put bez povratka, našeg dragog Boška Krunića, sa velikom tugom što ta jedinstvena gromada od čoveka više neće biti sa nama. I sa još većim ponosom što smo ga imali i voleli – kao najdražeg oca i deku, kao umnog političkog istomišljenika, kao mudrog lidera i doslednog i pouzadanog saborca, kao našeg omiljenog druga i istinskog prijatelja

Čoveka koji se zbog svoga bogatog i delotvornog, koliko i časnog, i stradalničkog života, zasluženo i nesumnjivo seli u bolji i slavniji deo istorije svoga vremena.

Reč na sahrani Boška Krunića

Četvrtak, 26. januar 2017.

Podelite ovu stranicu!