ŽIVAN BERISAVLJEVIĆ: Izvorišta neofašizma kao jednog od vidova desnog ekstremizma

02 Apr 2009

Tema naše današnje rasprave obavezuje nas na promišljanje osnovnih programskih određenja, pojavnih oblika i gl…

zivanberisavljevic.gifTema naše današnje rasprave obavezuje nas na promišljanje osnovnih programskih određenja, pojavnih oblika i glavnih generatora neofašizma danas. Ona nas takođe obavezuje i na promišljanje načina na koji se naša savremenost, i naša konkretna, ovdašnja stvarnost i glavne političke snage određuju prema tom fenomenu, i razloga zbog kojih se baš tako prema njima određuje globalno, regionalno i “nacionalno”, tj. – u aktuelnoj Republici Srbiji. Kao – koliko sam prebrojao – četrnaesti sudeonik ove rasprave, usudiću se da ustvrdim da ovaj skup neće ostati upamćen samo kao akademski dostojanstven napor usredsređen na što temeljitije analitičko poniranje u pojavu kojoj je posvećen, dakle – ne samo kao čin spoznaje, nego i kao kompetentni poziv na akciju, kao angažovani čin pobune protiv prividne, a dugogodišnje bezodnosnosti ove sredine prema nadiranju desnog ekstremizma. Jer ta tobožnja bezodnosnost – kao po definiciji najgori mogući odnos – samo je maska za tendenciozni neotpor politički artikulisanog društva neofašizmu, njegova najkonfornija kolevka i perfidni vid njegovog postojanog favorizovanja.
Ali, pre nego što se i sam upustim u obrazlaganje svojih pogleda na neka bitna pitanja vezana za ovu pojavu, dopustite mi dve vrlo lične, možda u ponečemu i patetične, a svakako pomalo sentimentalne opservacije: naime, bar koliko ja znam, prvi sam student prve generacije Visoke škole političkih nauka koji je, diplomiravši na njoj ranog septembra predaleke 1962. godine, dobio diplomu politikologa, na šta sam – možda sad već starački sujetno – pomalo i ponosan. I drugi sentiment: sticajem životnih okolnosti, upravo je onom odlukom, koju sam – čini mi se u ranu jesen 1968. – potpisao kao Republički sekretar za obrazovanje, nauku i kulturu, moja matična Visoka škola dobila status prvog jugoslovenskog Fakulteta političkih nauka i time obogatila još jednom samosvojnom visokoškolskom institucijom naš Beogradski univerzitet.
I, najzad, pre svega zbog velikog broja mladih studentskih lica, koja s radošću vidim u ovoj prepunoj dvorani, dozvolite mi da preciziram: ono maločas izgovoreno “pomalo i ponosan” odnosi se na vreme od mog diplomiranja do danas. A danas sam veoma ponosan na to što potičem sa Fakulteta koji je, kako vidimo, svih ovih godina uspeo – uprkos silnog mračnjaštva i nazadnjaštva koje u moćnim naplavinama već dve decenije osvaja mnoge visoke institucije nauke, kulture i obrazovanja, uključujući tu bez ostatka i univerzitete u Srbiji, a nažalost osobito Beogradski – da održi živim onaj duh antifašizma, i onu humanističku viziju društvenog razvoja i progresa, koji su bili ideja vodilja plejade mojih sjajnih profesora. Pomenuću samo moje mentore Vuka Pavićevića i Najdana Pasića, i meni dragog Alberta Vajsa, a pomena su vredni i brojni njima ravni, među kojima je i moj treći mentor, profesor, i dugogodišnji prijatelj, uvodničar i ko-predsedavajući našeg skupa Radoslav Ratković-Era. Ovaj naš današnji skup, tema o kojoj raspravljamo i način na koji su to u dosadašnjoj raspravi učinili moji prethodnici, daje mi pravo da sve ovo kažem o Fakultetu političkih nauka, kao koorganizatoru i domaćinu ovog Okruglog stola.
U dobroj nadi da će ove moje, možda i preduge, sentimentalne napomene biti shvaćene kao iskreni ispovedni izraz onoga što do sada nikada nigde nisam imao ni razloga, ni povoda da javno kažem, a ne kao puki i lukavi retorički komplimenti, dopustite mi samo još par metodoloških napomena, na koje me obavezuje naslov moga priloga ovoj raspravi:
prvo, osnovni pojmovi koje ću kao kategorijalne odrednice najčešće pominjati – poput našeg uvodničara i svih mojih prethodnika u raspravi – koriste se u značenjima koja se podrazumevaju u nauci o društvu i politici, uključujući tu i one do kojih se, kao nauci o fašizmu imanentnih, došlo u bogatim istraživanjima fašizma kao ideologije, kao politike, i kao prakse. Pri tome želim odmah na početku da naglasim da ja fašizam smatram najradikalnijim pojavnim oblikom esktremne desnice. U meri u kojoj je ta desnica u datom konkretnom društvu snažnija i više imanentna njegovom biću, uvećavaju se i šanse za jačanje neofašističkih tendencija i političkih snaga te provinijencije, do mere da u određenom trenutku one mogu dugotrajnije ugroziti demokratski razvoj toga društva; ili ga dugoročno usporavati i onemogućavati. Ni ekstremna desnica, ni neofašističke tendencije ne pojavljuju se, po pravilu, u čistim oblicima, nego u puno vidova koji se uzajamno i pomažu i prepliću. Otuda se stvarna njihova priroda mora određivati po suštini onoga što zagovaraju i po objektivnom rezultatu i posledicama njihovog delovanja više nego po njihovim pojavnim oblicima, deklarativnom samodefinisanju i nominalnim nazivima njihovih organizacija;
drugo, u svome daljem izlaganju o eksternim izvorištima ekstremne desnice i neofašizma kao njenog najradikalnijeg vida govoriću samo u naznakama, i jedino u nameri da na njih ukažem kao kontekst koji se nikako ne sme prevideti i koji svakako valja temeljitije promišljati. A nešto ću se više usredsrediti na obeležja one stvarnosti koja generira i determiniše desni ekstremizam u nas; i
treće, moje razmatranje značajno je olakšano onim što su o temi rekli moji prethodnici, a posebno ono što je izložio prof. dr Ratković, u svojoj celovitoj, sistematičnoj i teorijski utemeljenoj i podsticajnoj uvodnoj reči.

Nekoliko fragmenata o stvarnim i mogućim globalnim izvorištima desnog ekstremizma i novog fašizma

Prvo. Slažem se sa poentom izlaganja akademika Branka Pavićevića na koju je danas sa puno razloga upozorio: svet u koji je čovečanstvo uronilo posle pobede nad fašizmom, dakle – svet u kome se zbiva naša istorija od kraja skoro kataklizmičnog Drugog svetskog rata do danas, jeste fašizam potukao vojno, ali ga nije dotukao politički, niti porazio idejno. Ja bih se usudio tom mudrom ukazivanju da dodam: svet iz koga izranja naša aktuelna zbilja (ona “savremenost” iz naslova naše teme), jeste vojno porazio snage hitlerovske koalicije i politički snažno i za dugo ih potisnuo sa relevantne političke scene skoro svih evropskih društava, pa i globalno. Ali, on nije dokinuo niz onih protivrečnosti u tim društvima, iz čijeg bića fašizam izvire kao najradikalnija i najpogubnija od svih desnih radikalnih mogućnosti u pokušaju za razrešavanje tih protivrečnosti. Dakle, samo biće mnogih savremenih društava daje stalno iznova poticaje reinkarnaciji ideologije klasičnog fašizma i rađanju njegovih novih pojavnih oblika. Time se, verovatno, može – bar u dobroj meri – objasniti i otkud danas atraktivnost politički odavno poraženoj ideologiji i njenoj retorici i rekvizitariju i otkud upotreba tog rekvizitarija od strane neofašističkih organizacija i ekstremno desno opredeljenih delova mlade generacije. Slutim da je – naročito u zemljama koje su, do vojnog poraza fašizma u Drugom svetskom ratu, bile eksponirane članice hitlerovske koalicije ili njihovi kvislinzi – ta monstruozna tradicija i danas jedan od izrazitije moćnih generatora fašističke ideologije i snaga koje je politički sve agresivnije i izazovnije otvoreno javno zagovaraju.
Drugo. Vredelo bi temeljitije istražiti koliko je decenijsko vojno, političko i ideološko globalno nadmetanje dva moćna vojna bloka podsticalo totalitarističke ideologije i desni ekstremizam u društvima blokovski svrstanih zemalja, a posebno u društvima dve super-sile i tzv. “velikih sila”. Svejedno da li je reč o fašistoidnim ili staljinoidnim totilatističkim opcijama, snagama i koncepcijama. A vredi se zamisliti nad pitanjem i empirijski istražiti: koliko i kako sve recidivi tih opcija uplivišu na razmah desnog ekstremizma nakon urušavanja Varšavskog pakta i pada Berlinskog zida, kako u zemljama sa jedne i sa druge strane toga zida, tako i globalno.
Treće. Nije li nova stvarnost savremenog sveta, u kojoj nije dovršen proces “izumiranja” blokova, nego se jedan ekonomski poražen vojno-politički blok u sebe urušio, a drugi trijumfalno sebe univerzalizuje, dakle – nije li ta jednoblokovska globalna stvarnost sama po sebi moćni generator svakovrsnih vidova nepristajanja na takvo stanje stvari, koje zakonomerno poprima i svoje ekstremne vidove – od terorizma do zagovaranja raznih vidova totalitarizma, uključujući tu i neofašističke opcije kao “ekstrem ekstrema”.
Pokret nepristajanja na jednoblokovski, odnosno – “natovski” kontrolisani sistem kolektivne bezbednosti umesto novog, neblokovskog globalnog sistema kolektivne bezbednosti pod kontrolom demokratski reformisane Organizacije Ujedinjenih nacija, utoliko će više jačati, ukoliko NATO bude više zloupotrebljavan od SAD kao agresivno dominantne vodeće sile u njemu i enormno moćne, pa trenutno zapravo i jedine super sile na globusu. Protivrečnosti između onih zemalja sveta – i to ne samo Rusije i velikih vanevropskih zemalja – koje ne pristaju na američko-natovsku globalnu hegemoniju zaoštravaju se utoliko intenzivnije ukoliko bezobzirnije najekspanzivniji krugovi u SAD zagovaraju i praktikuju politiku američkog gospodarenja savremenim svetom – pod izgovorom “borbe za ljudska prava” i širenja “demokratskih vrednosti američkog društva” i zloupotrebom “borbe protiv terorizma”– pokušavaju da ga oblikuju u amerikanoliki Pax-Americana.
Otpori tome, iako u samom začetku, sve su vidljiviji i intenzivniji: uskoro zakonomerno treba očekivati rađanje novog politički multicentričnog, a vojno poliblokovskog sveta, uz sasvim nova geopolitička grupisanja i vojne konstelacije. Konfrontacije koje su odvijanjem i inteziviranjem tog procesa neminovne, moraće – eo ipso – pratiti rađanje i levih i desnih ekstremizama i globalno, i regionalno, i unutar pojedinačnih zemalja. Nova, ujedinjena Evropa naći će se u tim globalnim procesima u velikim procepima: njene zemlje-članice u biću svojih društava sve su izrazitije već razapete između obaveze prema NATO i SAD i nasušne potrebe odbrane vlastitog nacionalnog identiteta i političkog suvereniteta od amerikanolike globalizacije. A ti su procesi bogom dane realnosti za rađanje desnih ekstremizama. Dakle, i fašistoidne tendencije su dugoročno neizbežne ako globalni procesi nastave ovim pravcem.
Da li će Obamin dolazak na kormilo SAD značiti i prekretnicu američke globalne strategije, i do koje mere, danas možemo samo nagađati: još je prerano za pouzdanije procene i utemeljenije odgovore na to pitanje, ma koliko nade savremenog naprednog čovečanstva bile velike.
Četrvto. Na početku smo globalne ekonomske recesije, koja je – po svemu sudeći – samo uvod u drugu veliku svetsku ekonomsku krizu. Pokazalo se da ni savremeni kapitalizam, razvijan na koncepciji neokonzervativizma i neoliberalizma, nije u stanju da dokine strukturne protivrečnosti i velike zakonomernosti, koje neminovno dovode do cikličnih kriza, niti da ih ograniči ili trajno prevaziđe, ma koliko te krize uspevao dugo odlagati i prividno kako-tako prevladavati njihove uzroke. Pokazalo se, takođe, da su stožerne institucije i najznačajniji činioci svetskog ekonomskog poretka, u godinama pregrajanog ekonomskog prosperiteta, počeli previđati ili potcenjivati taj osnovni unutrašnji zakon razvoja kapitalizma od njegovog postanja, pa su novom krizom zapravo ponovo zatečeni i nemaju – uprkos silnih naučnih “pogona” na području ekonomije – ni u obrisima teorijski utemeljene odgovore kojim merama ekonomske politike delotvorno preduprediti globalnu ekonomsku krizu u opasnom nadiranju. Već danas se bez rizika od greške može reći:
prvo, da naučna i političko-ekonomska misao savremenog kapitalizma plaća novi danak odbacivanju Marksove teorije kapitalizma i previđanju odavno spoznate istine da isto onoliko koliko je tačno da se savremeni svet ne može tumačiti samo marksizmom, tačno je i da se ne može tumačiti bez njega; i
drugo, vodeće institucije i lideri savremenog kapitalizma su osuđeni na ono na šta je bio osuđen i Ruzvelt, kao politički kreator new deala, a to je da, pošto ne mogu da se pouzdano oslone na važeće ekonomske teorije, moraju pokušati da brojnim praktičnim programima i merama države pariraju krizi koja postaje sve dublje strukturna i sve sveobuhvatnija, čemu svakodnevno i u svim zemljama ovih meseci svedočimo.
Ukazujem na ove momente stoga što smatram da su oni u direktnoj vezi sa temom koju mi razmatramo. Jer, u odnosu na ekonomsku krizu 1929-1933. nova ekonomska kriza preti – s obzirom na to da je globalna – da mnogo žešće pogodi sve kontinente i sve zemlje sveta, i to svaku na različit način, ali utoliko pogubniji po svet nadnica u njima što je zemlja manje razvijena. Odnosno – kad je o evropskim zemljama reč – što je dublje u tranziciji. U te zemlje krupni kapital i velike multinacionalne korporacije poslednjih decenija izmestili su skoro sve prljave i radno intenzivne proizvodne delatnosti, čije smanjivanje ili ukidanje, diktirani krizom, neizbežno moraju do najopasnije mere zaoštriti klasne suprotnosti u njima i egzistencijanlno ugroziti kako njihovu radničku klasu (u klasičnom značenju te reči), tako i još uvek tako brojno, a i tranzicijom dodatno pauperizovano tamošnje seljaštvo, kao i sve one delove sitnosopstveničkih, odnosno srednjih slojeva u tim zemljama, koji sve lošije žive ili od sopstvenog rada ili od nadnica. U takvim uslovima, a u svetu globalno vidno potisnute političke levice, izboji tih novih zaoštravanja klasnih odnosa najčešće će biti i brutalni, i ekstremno reakcionarni. A to je, takođe, idealan milje za široku pojavu “spasilaca nacija” i fašizaciju niza zemalja na svim kontinentima.
Naravno, u meri u kojoj nova velika ekonomska kriza bude eskalirala i u najrazvijenijim i ekonomski najmoćnijim zemljama sveta, ukoliko budu manji izgledi za njeno skoro prevlađivanje, odnosno – u opsegu u kome budu jačale mere državnokapitalističke intervencije u ekonomske tokove, dugo već skoro utrnule klasne suprotnosti u njima – svakako na drugačijim osnovama, ali sa krizom kao izvorištem – intenzivno će se razbuktati i zaoštravati. A iskustva Nemačke, Japana, Italije i Španije iz tridesetih godina upozoravajuće govore na kojim se pravcima u takvim okolnostima traže izlazi: to je istorijska situacija koja rađa i u razvijenim društvima težnju ka nacionalnim homogenizacijama, jača antidemokratsko prizivanje “nacionalne sloge” i stvaranje društva “reda i rada”, i podstiče jačanje tendencije ka “traganju za vođama-spasiocima” i spasonosnim totalitarnim poretkom. U novim realnostima samih visokorazvijenih zemalja, čiji je zamašni kapital plasiran po celoj planeti, a one uvezle radnu snagu sa skoro svih kontinenata, nacionalistička zaoštravanja i rasistička netrpeljivost moraju u njima takođe eskalirati.
Ukazujem na ova, nova potencijalna izvorišta desnog ekstremizma, jer strahujem da sve više postaju i realna mogućnost. A i zato što, u meri u kojoj su ova moja ukazivanja umesna, ona dodatno opravdavaju inicijativu da se ova tema razmatra i na opasnost od narastanja neofašistikih pokreta i snaga u našoj savremenosti pravovremeno i kvalifikovano upozori.

Savremeni Balkan i Jugoistočna Evropa i ekstremna desnica

Šta su – u ovakvom viđenju globalnog razvoja – specifično regionalna izvorišta desnog ekstremizma? Lično mislim – kad je reč o regionu Balkana i Jugoistočne Evrope – da su autohotno regionalna izvorišta takvih tendencija isto onoliko moćan, ako ne i moćniji njihov generator od ovih globalnih. Izvorno balkanske fašistoidne pokrete i desne ekstremizme u drugim zemljama Južne Evrope, globalne tendencije samo podstiču i daju im eksternu podršku, ali ih one bitno ne određuju i ne poništavaju njihovu autentičnost.
Taj region obremenjen je nizom samosvojnih obeležja, koje je iznedrila njegova duga istorija, pa su skoro konstante, a i novim kontroverzama, koje ga u interakciji sa onim dugotrajnim, čine izrazitije nestabilnim i plodnim tlom za svakovrsne desne ekstremizme i autoritarne koncepcije. Tu pre svega mislim na činjenicu da su, kao nigde u Evropi, na ovom području milenijumska razmeđa triju subcivilizacija i linije dodira, preplitanja i permanentnih sukobljavanja tri najveće svetske religije i brojnih konfesija. Vekovna sukobljavanja među njima nisu narode na ovim prostorima obremenila samo neizbrisivim ožiljcima, nego i brojnim nezalečenim ranama, što kao osobeni vid kolektivnih fobija lako buknu u opasna trvenja i frikcije, pa i u oružane sukobe. A to je po sebi izvorište svih onih etno-genocidnih svetonazora i politika čiji je ekstremni izraz fašistoidni šovinizam i osobeni balkanski nacizam. Svi balkanski nacionalizmi su – po definiciji – totalitarni i ekspanzivni: oni su unitaristički i integralistički prema manjim nacionalnim zajednicama, sudbinom istorije naseljenim na istorijskim teritorijama “vlastitog”, odnosno – većinskog naroda; oni su secesionistički radikalni u odnosu na šire državne celine, u kojima su mnogi narodi dugo živeli ili žive; a uvek su pannacionalni i velikodržavni u odnosu na delove vlastitog naroda ako živi u nekoj od susednih država, sa latentnim ekspanzionističkim pritežanjima u odnosu na teritorije na kojima “vlastiti narod” živi, a koje jesu njihova vekovna ognjišta, ali su takođe i vekovima priznate državne teritorije susednih zemalja, koje se samo agresijom ili prisilnom uzurpacijom mogu od njih otuđiti.
Balkan i Jugoistočna Evropa – posle rušenja Berlinskog zida i raspada druge Jugoslavije i Sovjetskog Saveza – nekonsolidovan su region i međudržavno, i međunacionalno. Samo na teritoriji druge Jugoslavije danas je konstruisano 7 novih država, uz istorijski i trajno još uvek nerešeno nacionalno pitanje brojnih naroda i nacionalnih zajednica. To su protivrečnosti koje taj region opasno razdiru, a u biću skoro svake zemlje tog regiona generiraju tendencije ka svim vidovima desnog ekstremizma.
Kontroverzni proces tranzicije, koji je u jeku u skoro svim zemljama toga regiona, takođe po svojoj unutrašnjoj logici generira takve tendencije. Te su zemlje, velikom većinom, u taj proces uronile raspadom Varšavskog pakta, kao više ili manje totalitarne države, sa izuzetkom Jugoslavije i Grčke. One su, doduše, sada ostvarile svoju političku nezavisnost, ali su ekonomski mnogo više zavisne od atlantske Evrope i mnogo inferiornije prema njoj nego što su to bili u odnosu na ekonomski od većine njih slabije razvijene Rusije. To samo po sebi rađa nove vidove nezadovoljstva i nove napetosti u njima, koje već poprimaju u nekima od njih izraze ekstremno nacionalističkog naboja, a politički se artikulišu u neofašističke i druge ekstremno desne političke organizacije.
Tome treba dodati još dva momenta koji u ovom regionu pothranjuju tendencije ka desnom ekstremizmu i prete da postanu moćna nova izvorišta težnji ka totalitarizmu i nacionalsocijalizmu. Prvi je – to su skoro pola veka bila siromašna društva egalitarske socijalne pravde, a sada su i dalje siromašna društva izrazitog socijalnog raslojavanja i klasnih zaoštravanja, pri čemu u njima počinju da se osećaju egzistencijalno ugroženim srednji slojevi, kojima se nije ostvario san o boljem životu u tranzicionoj kapitalističkoj stvarnosti. A to snažno nezadovoljstvo malograđanskih slojeva i delova srednje klase uvek je bilo izvorište ekstremizma desnog naboja, uključujući fašizam.
I, najzad: u tim se društvima brzometno stvarao i već se klasno konsolidovao uski, a ekonomski moćni sloj mafikapitalističke tajkunske lumpenburžoazije na jednoj strani, a na drugoj – ogromna armija nezaposlenih i novog lumpenproleterijata, poglavito regrutovanog iz osiromašenog seljaštva i niže srednje klase. U globalnim uslovima kakvi danas determinišu unutrašnji razvoj tih zemalja i regiona u kom se nalaze, ovu novu klasu lumpen-proletera lako je pridobiti za totalitarističke i egalitarističke “recepte” kao preki put za ostvarivanje poboljšanja njihovog očajničkog položaja.
A iz svojih sasvim suprotnih interesa i razloga, takvim “receptima” postaje sklon i moćni tajkunski soj u tim zemljama: ekonomski već svemoćan, on je vidljivo nestrpljiv da postane svemoćan i politički. To se može ostvariti samo pučističkim udarom na krhke institucije mladih i neefikasnih parlamentarnih demokratija skoro svih zemalja u tranziciji, jer je to najkraći put do tajkunske totalitarizacije i uspostavljanje njihove apsolutne svevlasti nad društvom. A ona je moguća samo kao nasilna, reakcionarna i fašistoidna.

Postsocijalistička Republika Srbija – carstvo radikalne desnice

Sva pobrojana izvorišta ekstremne desnice i fašistoidnih tendencija – i globalna, i regionalna – nalaze u postsocijalističkoj Republici Srbiji najplodnije moguće tle. Ali, višedecenijska i još uvek trajuća sveopšta društvena kriza, koja je kao istorijski požar – u Srbiji više nego u bilo kojoj drugoj zemlji regiona i Evrope – harala i hara Srbijom, iznedrila je u njoj stvarnost kojom, izričito kao nikada u njenoj ukupnoj istoriji, dominiraju nazadnjačke tendencije, a zemljom i krizom upravljaju snage radikalnog šoveno-nacionalizma. I lično sam u više navrata javno govorio da Srbija danas liči na neku mitomanski umišljenu prepotopsku ptičurinu koja bi da poleti ka nebu Evrope samo lepetom svog hipertrofiranog desnog krila.
Kako se to dogodilo da Republika Srbija – kao najveća federalna jedinica prve eurokomunističke države u svetu i zemlje koju su poštovali kao “prvu zemlju socijalizma sa ljudskim likom” – postane carstvo nazadnjačkih ideologija, talibanski fanatizovanog nacionalističkog fundamentalizma i ekspanzivnog ratoboračkog šovinizma i fašizma? Odgovor na to pitanje zahtevao bi više ovakvih “okruglih stolova” i delako opsežniju analizu, pa ću bez šireg obrazlaganja ponuditi samo nekoliko bitnih elemenata za njega:
prvo, Srbija se još za Titova života dugo i planomerno pripremala za udar na temelje avnojevske Jugoslavije, jer je – zahvaljujući mitomanskoj nacionalističkoj svesti velikog dela srbijanske intelektualne elite i političkih vrhova države i vladajuće partije – svoju ravnopravnost sa drugima doživljavala kao neravnopravnost. Za taj udar je trebalo pridobiti što masovniju podršku srpskog naroda kako u Srbiji, tako i u autonomnim pokrajinama u njenom sastavu, kao i u delovima srpskog naroda u drugim republikama. Tu je homogenizaciju bilo moguće ostvariti samo raspomamljivanjem ekspanzionističkog nacionalizma i mitomanske tradicionalističke svesti, što je uspešno ostvareno “upotrebom” disidentskih grupica do Titove smrti, a osamdesetih je otvorenim angažovanjem državnog i partijskog vrha i od njega kontrolisanog aparata i svih poluga vlasti i pomoću orkestriranih medija stvoren uspaljeni masovni svesrpski populistički pokret , koji je krenuo u “svetu bojnu” za uspostavljanje nove srpske hegemonije nad avnojevskom Jugoslavijom ili za njeno reduciranje na Veliku Srbiju, uz podelu BiH i osvajanje hrvatskih istorijskih pokrajina i posrbljavanje Crne Gore;
drugo, srpska nacionalistička kontrarevolucija , koja i danas traje, počela je “događanjem naroda”, a njen organizator je bio vrh Saveza komunista, koji ga je pretransformisao u nacionalsocijalističku partiju i njemu pokorni policijski i drugi republički državni organi. Njeni su idejni žreci bili ukrtoženi u vodećim institucijama nauke i kulture, u medijima i Svetom sinodu SPC, a njena oružana sila je postala žestoko posrbljena JNA i paravojne formacije organizovane po uzoru na srbijanske četničke i druge kvislinške, dakle – fašističke formacije iz vremena Drugog svetskog rata, sa svim rekvizitarijem kojim su se tada kitili i simbolikom i retorikom po kojoj su prepoznavani, pa i ciljevima koji su ih u tom ratu rukovodili i doveli do poraza. A njihova je suština šovino-nacionalistička, a priroda fašistoidna;
treće, to je izazvalo etnogenocidne ratove, koje je svugde srpska politička vrhuška zapodevala i vodila, a da, tobože, “srpska država u njima nije učestvovala”. Takva ekspanzionistička, a po ne malo obeležja i fašistoidna politika – za iole razumne, a javno izipštene neizbežno avanturistička – dovela je do raspada države Jugoslavije, do tragičnog egzodusa srpskog naroda, do gubitka Kosova i reduciranja aktuelne Republike Srbije na Srbiju i Vojvodinu i do teškog poraza skoro svih njenih ciljeva, uz teško narušavanje odnosa sa narodima u susedstvu i sveopšte odijume u Evropi i svetu, a i uz velike frikcije sa Vojvodinom, čija je autonomija političkom prisilom 1988. poništena, a njen politički subjektivitet i regionalni identitet poreknuti i poriču se sve do danas;
četvrto, političke snage koje su posle desetak godina totalne međunarodne izolacije, NATO- bombardovanja Srbije, poraza u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu, 2000. godine solidarno svrgle sa vlasti despotski miloševićevski režim, ubrzo su se žestoko podelile na veliku većinu onih koji su taj režim svrgavali, jer nije bio u stanju da ostvari nacionsku politiku i velikodržavne ciljeve u ime kojih je krenuo u pohod na drugu Jugoslaviju i šačicu onih koji su oduvek bili protiv tih ciljeva;
peto, tvrdim stoga kategorički: danas je u Srbiji mnogo više “miloševićevizma posle Miloševića” nego što je osamdesetih godina bilo “titoizma posle Tita”. Taj bi se novi miloševićevizam možda mogao nazvati i vojislavizam, jer su dva Vojislava njegovi najmarkantniji nosioci i najistaknutiji zagovornici: onaj “haški”, zapravo je faktički radikalski politički most između Miloševića i njegovih “dosovskih” naslednika; a ovaj drugi – Koštunica – je njegova idejna perjanica, stožer i izabranik onih istih delova nacionalne i političke elite, od memorandista do justinijanovskih crnorizaca, koji su i izabrali Miloševića, i iz pozadine ga potom rušili zbog poraza njihovih istorijski nerealnih ciljeva. Aktuelni lideri tobože “novog SPS” i novopečenih “naprednjaka”, samo su retorički raznolike replike iste priče, a to, nažalost, dobrano postaju i današnji demokrati, s obzirom da njihov vrh sa nazadnjačkim strankama sve češće pravi nagodbe koji tu stranku u dobroj meri objektivno poistovećuju sa nazadnjačkom srbijanskom desnicom. Ostali sa političke scene ovu vodeću “četvorku” samo nemoćno verbalno kritikuju, ali zbog udela u pljačkaškoj vlasti s njima objektivno sadejstvuju;
šesto, samo u takvoj, radikalno desnoj Srbiji Demokratska stranka može izigravati “levu” partiju. Iako po svemu nacionalistička partija desnog centra, ona u postmiloševićevskoj Srbiji “glumi levicu” samo zato što su skoro svi drugi, a svakako svi – kako se to kaže – “relevantni”, još desnije od nje. Uostalom, ona ne samo da se ne suprotstavlja, nego neće ni da prizna da je u ovoj državi na delu osobeni nazadnjački i dugopuzajući klerikalističko-rojalistički puč, s kojim ona opasno koketira i time ga ubrzava. Ta vajna “partija levice”, koja je od 2000. godine sa kratkim prekidima postojani stožer vlasti, ni malim prstom nije mrdnula da koliko-toliko poboljša društveni i ustavni položaj sveta rada, socijalno poniženog i egzistencijalno ugroženog pre svega lopovskom i tajkunskom privatizacijom, niti se postarala da koliko-toliko rehabilituje potpuno obespravljene i odavno degenrisane sindikate. Ona je najviše odgovorna što je Miloševićev nakaradni politički sistem i ustavni poredak ostao u suštini nepromenjen. Uostalom, Demokratska stranka je aktivno sudelovala u svim manipulacijama kojima je kvazi-jevropejski “mitrovdanski ustav”, po nizu obeležja još gori od miloševićevskog, bez rasprave nametnut od strane partitokratskih vrhova četiri vodeće političke stranke građanima ove zemlje. Tim se ustavom, njenom velikom zaslugom, vojislavizam i srbocentralizam pravno uobličuju u antievropski, antiradnički, antivojvođanski i antinarodni koštuničinsko-radikalski najviši konstitutivni akt. Ona – doduše, samo u vreme izbora – odlučno poziva i, kao sanćim, vodi Srbiju u Evropu, sa svim tim barbarogenijskim nacionskim bagažom, a pri tom se sa Evropom odmah po završetku izbora konfrontira u ime svega onoga što je juče zagovarao Milošević i što danas zagovara “vojislavizam”.
A dokle će dugo moći tako – možda je, aktuelno posmatrano, to pitanje svih pitanja i kada je reč o toj stranci, i o državi Srbiji u celini.
U svakom slučaju, naveo sam ovde sve ove elemente zato da snažno naglasim: u zemlji čije je političko biče toliko desno, u kojoj je još uvek nadmoćna sračunato razbuktavana i deseminirana mitomanska svest, u zemlji koja ima “dvor” i “kralja” bez kraljevine, a Sveti Sinod moćniji od Centralnog komiteta pre Titovog sukoba sa Staljinom; u kojoj je izvorno leva misao saterana na margine, a leve organizacije sabijene u marginalne fabijanske kružoke; u kojoj vodeće političke snage drže stalno uključene “jevropejske žmigavce”, ali dosledno voze naciju razlokanom i džombastom balkanskom kaldrmom; u zemlji koja je voljom legitimne vlasti samovlasno u 21. veku istupila iz antifašističke i aposteriorno se priključila hitlerovskoj koaliciji, što je apsurd koji ne poznaje istorija; u zemlji u kojoj se na borce za oslobođenje Srbije od fašizma baca kletva (“crvene”) izdaje i antipatriotizma, u kojoj se mire žrtve i zločinci i miloševićevci i “jevropejci” – u takvoj je zemlji moćan vid desnog ekstremizma sama legitimna vlast, a ekstremniji od vlasti su saveznici i “braća po materi”, odnosno – po ciljevima.
Tragično desno biće Srbije bilo bi bez fašistoidne desnice oslabljeno, njene su organizacije latentna paravojska poretka, koju je dobro negovati pod skutima vlasti i “svete matere Crkve” za slučaj da se uskoro opet krene u nove svete bojne za one ciljeve čiji nas je poraz i doveo do takvoga bića i ovakve stvarnosti.
A dok se ono ne promeni i srpsko društvo ne postane ponovno građansko, istinski demokratsko i evropsko, dotle će ova zemlja biti raj za razmah desnih ekstremizama i “banja” za fašistoidne ideologije, snage i organizacije.
Ko to ovde sanja o zakonu kojim će one biti trajno zabranjene? Pa koja je to država na svetu udarila “na sebe i na svoje”?

(Izlaganje na okruglom stolu „Fašizam i savremenost“, održanog u roganizacijia Fakultet političkih nauka u Beogradu i Saveza antifašista Srbije)

Podelite ovu stranicu!